To je najavio ministar za inovacije Nenad Popović.
Popović smatra da je rešenje za energetsku krizu u svetu proizvodnja nuklearne energije i kaže da će Srbija o tome razgovarati ne samo sa Rusima već i Kinezima, Korejcima, Amerikancima.
Sporazum o otvaranju zajedničkog Centra za nuklearnu nauku potpisan je 2019. kada je predsednik Rusije Vladimir Putin bio u Beogradu. Sada se s ruskim stručnjacima bira lokacija. Zna se da će biti negde na Dunavu, da će se graditi četiri godine, a procenjuje se da će Centar mnogo doprineti obrazovnom sistemu Srbije.
"Projekat će biti realizovan u nekoliko faza. Za početak će se usmeriti na medicinske tehnologije. Napravićemo dobru naučnu bazu za obrazovanje i neenergetsku primenu nuklearne energije u Srbiji i drugim zemljama regiona i šire", rekao je Evgenij Pakermanov iz "Rosatoma".
Profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu
Miodrag Krmor rekao je za
RTS da je u pitanju centar koji će moći da proizvodi izotope za medicinu i poljoprivredu.
"Planirano je da se u tom centru proizvode poluprovodnici. Biće tu i drugih industrijskih primera koji se tiču najvećeg dela materijala. U principu, povukao bi za sobom nekoliko grana", naveo je profesor Krmor.
Iako je u Srbiji nakon havarije u Černobilju pre 30 godina zakonom zabranjena gradnja nuklearnih elektrana, o njima se poslednjih meseci sve više govori. Da su tema i u razgovorima s "Rosatomom" potvrdio je i predsednik Aleksandar Vučić nakon susreta s Putinom u Sočiju.
"Spremni smo da našim srpskim partnerima ponudimo najbolja rešenja i tehnologije. Ali to mora biti nacionalna odluka, odluka srpske države i naroda. I ako bude doneta, mi smo spremni da je podržimo", naveo je Evgenij Pakermanov iz "Rosatoma".
Ministar Nenad Popović rekao je da postoje inicijalne ideje u vezi sa izgradnjom nuklearne elektrane u Srbiji.
"Srbija mora da radi ono što rade sve najsavremenije ekonomije sveta. Sve one koje žele da unaprede svoju ekonomiju moraju da obezbede jeftinu i čistu elektroenergiju svojim kompanijama. Jedini način da Srbija to uradi u budućnosti – izgradnja nuklearne elektrane i siguran sam da ćemo u budućnosti, u narednih godinu dana, razgovarati sa mnogim partnerima, i iz Evropske unije, i iz Koreje, i iz Amerike, i iz Rusije", naveo je Popović.
Da bi se sa razgovora prešlo na konkretne dogovore, najpre bi trebalo promeniti zakon i ukinuti moratorijum, rešiti pitanja sirovina i otpada, školovati stručnjake, promeniti negativan stav javnosti o nuklearnoj energiji. Zato su nuklearne elektrane od Srbije daleko bar deceniju, kažu stručnjaci na izložbi svetskih dostignuća u Dubaiju.
Kako su Novosti nedavno pisale,
nerealno je očekivati da Srbija dobije nuklearnu elektranu u sledećih 30 godina. To je za
Novosti rekla naučnica iz oblasti nuklearne energije prof.
Jasmina Vujić.
Razlog je to što mora prvo da se uradi niz pripreminh koraka, u skladu sa zahtevima i preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju, ali i spoznajom da takva odluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost ovom programu.
"Po mom mišljenju, koje sam iznela i na više skupova u SANU, Srbija eventualno može da učestvuje u investiranju izgradnje nuklearne elektrane u jednoj od susednih zemalja", ističe za Novosti Vujićeva.
Redovna profesorka Fakulteta za nuklearnu tehniku Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, bila je prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD i predsednica Organizacije svih dekana fakulteta za nuklearnu tehniku u SAD. Sada rukovodi istraživačkim timovima za nekoliko američkih univerziteta, članica je stručnih komisija na svetskim univerzitetima i institutima u SAD, Japanu, Južnoj Koreji i Grčkoj.
Profesorka Vujić je za Novosti objasnila preduslove za dobijanje zahtevne i skupe nuklearne tehnologije.
"Odluka o moratorijumu na izgradnju nuklearnih elektrana je bila politička odluka, doneta u bivšoj Jugoslaviji. Druge republike bivše Jugoslavije nemaju moratorijum", kaže ona.
Dodaje da je Srbija davno izgubila korak u oblasti moderne nuklearne tehnologije i to ne može da se nadoknadi za godinu ili dve, čak ni za 10 do 20, jer mora prvo da se uradi niz pripremnih koraka, u skladu sa zahtevima i preporukama Međunarodne agencije za atomsku energiju i prepozna da ova doluka donosi dugogodišnje obaveze i posvećenost nuklearnom programu.
To, smatra Jasmina Vujić, podrazumeva pripremu celokupne nacionalne infrastrukture, razvoj zakonskih, kadrovskih, finansijskih, nadzornih, operativnih resursa koji će omogućiti bezbedan, dugogodišnji rad nuklearne elektrane i odlaganje istrošenog goriva.
"'Životni ciklus' u nuklearnom programu znači posvećenost ciklusu od minimum 100 godina, koji uključuje pripremni period od bar 10 do 15 godina, izgradnju elektrane koja može da traje i do 10 godina, efektivni rad elektrane od 40 do 60 godina, odlaganje istrošenog goriva i dekomisija elektrane. Kompanije, ni sa zapada ni sa istoka, ne žele da ulažu u izgradnju ove skupe tehnologije u drugim zemljama dok jasno ne vide svoj interes i svoju zaradu. Potpisivanje preliminarnih sporazuma o saradnji znači veoma malo", dodaje.
Što se tiče kadrova za rad u nuklearnoj elektrani, prof. Vujić ističe da Srbija nema dovoljno kadrova, počevši od zavarivača, do nuklearnih inženjera, mašinaca i tehnologa sa znanjem nuklearne energije.
Na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu je pre skoro 30 godina ukinut Odsek za tehničku fiziku na kom su proučavani nuklearna energetika i rad nuklearnih reaktora. Nešto se malo proučava na Mašinskom fakultetu, ali to je daleko od minimuma neophodnog znanja.
Srbija je okružena trima zemljama koje imaju nuklearne elektrane, u EU ih ima više od 100. Kada je reč o strahu od havarija, Vujićeva objašnjava da su komercijalne nuklearne elektrane počele da rade posle Drugog svetskog rata, što je ogromno iskustvo od preko 70 godina.
"Dogodile su se samo tri ozbiljne havarije - Ostrvo Tri milje, Černobilj i Fukušima. U sva tri slučaja, pored određenih propusta u dizajnu, najveću odgovornost za havarije su snosili operateri. Niko nije poginuo od posledica havarije na elektranama Ostrvo Tri milje i Fukušima, a u Černobilju je oko 50 radnika poginulo od požara i eksplozija - koje nisu bile nuklearne - ili ozračavanja dok su radili na saniranju. Ako se to uporedi sa brojem poginulih tokom havarija u hemijskoj i petrohemijskoj industriji (Bopal, Indija), pucanja brana na hidroelektranama, saobraćajnih i avionskih nesreća, vidimo da je razlika u broju poginulih ogromna, a strah od potencijalnih nuklearnih havarija preteran", ističe naučnica.
Posle ovih katastrofa entuzijazam sveta prema atomskoj energiji je opao, ali se sada taj trend menja. Kako ističe prof. Vujić, nuklearne elektrane proizvode minimalne količine ugljen-dioksida, za razliku od termoelektrana, što najbolje znaju mnogoljudne zemlje, Kina i Indija, koje su posvećene ubrzanoj gradnji nuklearnih reaktora.
.jpg "Porodici sa sedmoro dece kod Niša isključena struja zbog duga od 30.000 dinara")
Komentari 55
Dr Miggyy
boringoldfart
Nemanja
Sa druge strane, jedini kome bi dozvolio upravljanje nuklearkom u Srbiji je Nemačko-Američko-Japanski konzilijum, pod uslovima da se nadzorni odbor nikad nije upoznao (Štazi varijanta za patrole Berlinskim zidom). Zašto? Pa, mislim da je više nego očigledno...
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar