Srbija nestaje

Manjak stanovništva je naročito vidljiv u manjim i perifernim opštinama. Tako stariji Čoku još pamte kao simpatično potisko mesto sa gigantom u industriji mesa i nekoliko veoma solidnih preduzeća.

Ipak, nekadašnja varošica je danas, i po broju žitelja i po stilu života, bliže selu, dok se u lokalnoj vlasti pripremaju da sve kuće u najmanje dve ulice poruše i ceo prostor preobraze u bašte.

Razlog je ubedljiv, u ovim kućama već decenijama niko ne živi, vlasnici ni ne pomišljaju na povratak, kupaca nema ni na vidiku, te parcele i objekti na njima sve brže propadaju. Procena je da u mesto u kome je unazad tri decenije broj žitelja smanjen za 40 odsto ni u godinama koje dolaze neće biti ozbiljnijeg naseljavanja.

U takvoj situaciji je i iz higijenskih i iz ekonomskih razloga racionalnije kućne parcele vratiti poljoprivredi.

Iščezavanje Bele Crkve

Slučaj Bele Crkve je verovatno i drastičniji. Nekada privlačna varoš, po brojnosti gotovo ravna Vršcu, prvi udar je doživela posle Prvog svetskog rada kada je novopovučena granica između Kraljevine SHS i Rumunije izoluje od prirodnog tržišta.

Nakon Druge svetske vojne stiže nova nedaća, proterivanje lokalnih Nemaca, brojnog i daleko najpreduzetnijeg sloja stanovništva. Dešavanja poslednjih decenija samo produžuju intenzivno pražnjenje varošice koja je početkom prošlog veka brojala i preko 18.000 stanovnika.

Demografi predviđaju da će se već do 2060. godine zasalašariti i izgubiti status naseljenog mesta.

Radnici u hotelima

Posledice naglog pada broja stanovništva su vidjive u svim segmentima života. Već duže vreme Novosađani imaju poteškoća sa javnim saobraćajem. Jednostavno, na tržištu nema dovoljno vozača pa lokalni prevoznik ne može da održava plan vožnje.

Ne pomaže ni što se razmak između dva polaska na istoj liniji, posebno u podnevnim i večernjim satima, neprekidno uvećava. Ima dovoljno autobusa, ali nedostaje mehaničara, limara i najviše, vozača. Sa tržišta rada stiže nedovoljno mladih, dok problem uvećava i potražnja vozača u Nemačkoj, Češkoj, Austriji, Slovačkoj, kuda, u potrazi za višom zaradom, često odlaze novosadski šoferi.

Tokom pandemije sa manjkom radne snage suočavaju se bezmalo svi poslodavci. Nije lako održati kontinuitet proizvodnje, popriličan broj zaraženih korona virusom je dodatno ogolio problem nedovoljne radne snage.

Ovih dana novosadski hoteli žive od radnika iz istočne i južne Srbije koje su ovdašnje veće firme angažovale kako bi očuvale radni proces. Međutim, na ovakav način mogu se, makar privremeno, naći samo radnici za jednostavnija radna mesta. Stručne radnike, za finalniji i složeniji rad, gotovo je nemoguće naći na tržištu Srbije, a iz Indije, Iraka ili Sirije pretežno stiže nekvalifikovana radna snaga.

Mlade tražiti lupom

Mada je vidljiv raskorak između potreba privrede i profila stručnosti koje formira ovdašnji školski sistem, suština manjka radne snage je demografski kolaps u Srbiji. Započeo je davno, sredinom sedamdesetih godina prošlog stoleća, potom se polako, pa sve više ubrzavao, da bi sada postao najveći problem Srbije.

Slaba je uteha što Srbija nije jedina koju je zahvatio ovaj maler. Nema evropske države koja ne muči istu muku, a mnoge zemlje, poput Italije, Hrvatske, Bugarske ili Ukrajine, možda su u još nepovoljnijoj situaciji.

Ovih dana je Eurostat, evropska statistička služba, prikazala demografske trendove u svim državama unazad dve decenije; podaci za Srbiju, bez Kosova, zabrinjavajući su. Tako je na kraju 1999. godine u nas bilo 7.561.850, a krajem pretprošle godine 6.926.924 stanovnka. Manje je 626.146 ljudi, odnosno 8,3 odsto.

Još je porazniji pad broja žitelja do 18 godina, onih koji su nosioci budućnosti svakog društva. Pre dve decenije bilo ih je 1.587.813, danas ih je 374.541 manje. Pad od čak 23,7 odsto, pravi kolaps. Da ne bude nesporazuma, u pitanju su samo promene usled manjeg nataliteta od mortaliteta. Posebno je pitanje smanjivanje broja stanovništva usled učestalog odlaska u inostranstvo.

Ugroženi penzijski i zdravstveni sistemi

Negativan demografski trend je uzročio i višu starost. Presečan žitelj Srbije je nekada imao 39,5 sada 43,5 godina. Ako se posmatra broj stanovnika u radnom uzrastu, od 18 do 65 godina, vidimo da ih je pre 20 godina bilo 4.800.590, danas 4.270.915.

Manje je gotovo 530.000 potencijalno zaposlenih, dok je istovremeno broj starijih od 65 godina uvećan na 1.451.818, za skoro 278.000 ili 23,5 odsto. U proseku smo godišnje gubili 25.237 ljudi u radno aktivnom dobu, a dobijali 13.256 starih za rad.

Tek treba videti u kojoj meri će promene u starosti stanovništa zahtevati i promene u funkcionisanju penzijskog i zdravstvenog sistema, odnosno službe socijalne pomoći. Pre dve godine isplaćenih penzija je bilo 1.707.434, od kojih je 1.092.495 starosnih, 275.384 invalidskih i 339.586 porodičnih.

Inače, značajno je povećan broj izrazito starih ljudi, onih iznad 80 godina sa 116.650 na 323.641, a primera radi, sa 62 na 1.809 je uvećan broj najstarijih, onih koji imaju sto i više leta.

Nema spora, demografski kolaps traje duže vreme i snažno je zahvatio celu Srbiju. Budućim generacijama neće biti lako da se nose sa svim potrebama koje su iznedrile ili će tek iznedriti krupne promene u starosnoj strukturi stanovništva.

Pročitaj još

Životni vek građana Srbije skraćen u 2021. godini - muškaraca za dve, žena za jednu godinu

Demograf Penev: Prošla godina najgora još od Drugog svetskog rata

Natalitet Srbije prošle godine dostigao decenijski minimum