Dražić za
Euronews Srbija kaže da dane i noći u ratom zahvaćenoj zemlji uglavnom provodi u skloništu sa kolegom iz Belorusije, jer je u toku policijski čas koji bi trebalo da se završi u ponedeljak u 10 sati.
"Ovde smo zarobljeni nekih osam dana. Zapravo mislim da je toliko, jer sam izgubio pojam o vremenu. Izađemo nekada ispred da udahnemo vazduh ili samo da kupimo po neku namirnicu kada radi prodavnica koja je udaljena nekih 200 metara od nas i to je to. Hleb dolazi tek svaki peti dan, brzo se razgrabi. Ne znamo kako je napolju, sem da je u toku čišćenje terena i da još sklanjaju leševe sa ulica", kaže Dražić.
Inače, on se spletom okolnosti našao u Ukrajini - dok se iz Rusije vraćao za Srbiju u ovoj zemlji je buknuo rat. Tada ga je vojska isključila sa puta na oko 20-ak kilometara od Kijeva u mestu Semipolki i tu se, u skloništu, nalazi sve vreme.
Diplomatskim vezama Srbija je ranije uspela da izbavi pedesetak vozača iz Srbije, ali ne i Dražića koji se tada jedini zatekao u mestu oko Kijeva u kojem su u tom trenutku trajala ratna dejstva.
Borbe su se tada, objašava, odvijale na ulicama svega nekoliko kilometara od njega. Sada, kaže, nema pucnjave, ali se i dalje "oseća opasnost u vazduhu", jer ne vlada strah samo od vojnika, već više od "nezvaničnog rata koji se odvija na ulicama".
"Nije nam svejedno. Nema onih pucnjava od početka, ali i dalje ima straha. Više se bojimo lokalnog stanovništva nego vojske. Oni sada obučeni u neke svoje uniforme, sa lovačkim puškama, plaše ljude i nalaze se po ulicama. Ne znate više ko vam je neprijatelj, kome možete da verujete. Nacionalnost više nije nikome važna. Upali su jednom i kod nas. Mene nisu dirali, ali jesu mog cimera Belorusa. Tražili su mu telefon, proveravali ga. Njega su isptivali šta je pričao za medije u svojoj zemlji i za šta koristi internet, jer kako su nam rekli, prate sve. Tražili su mu i da skine tablice s kamiona. Ovde ima interneta, hvala Bogu, mi ga dosta koristimo jer nam je to jedini način da ubijemo vreme, da se čujemo sa svojima. Oni sve prate i sve mogu vide. Zbog toga sada izbegavam da se moja slika nađe bilo gde, da me ne pronađu", kaže Dražić.
Na punktovima širom zemlje se proveravaju dozvole za kretanje
Kako je objasnio, ne zna da li se ovoj agoniji nazire kraj. Njegovo je sada, kaže, da sedi i da se nada da će se uskoro nešto desiti i da će biti u prilici da se i uživo vidi sa porodicom. U svakom slučaju, naglašava, nije spreman da sam krene na put ka domovini, jer, smatra, veliki rizik i dalje postoji.
"Gotovo svakog dana me zovu iz Privredne komore Srbije, ali oni ništa ne mogu da mi pomognu. Iz Ambasade su obećavali, ali onda su mi rekli da mogu da odem do Moldavije, da su granice otvorene i da može da se izađe. Kako da izađem? Meni su potrebne ukrajinske dozvole za kretanje koje moram da pokazujem na raznim punktovima širom zemlje. Na njima valjda treba da se nalazi neki ukrajinski pečat. To može da vam omogući neki njihov moćnik i niko drugi. Takođe, ne znam ni kojim putem da idem, šta je prohodno, a šta nije. Ne znam ni gde je i dalje opasno, a gde nije. Ne želim da tako rizikujem", priča Dražić.
Uprkos tome, dodaje, veruje da će se nešto uskro desiti i da će izaći i Ukrajine. Kaže da se ujedno nada i pomoći Belorusije zbog svog cimera.
"Mom cimeru Blorusu rekli su iz njegove ambasade da će da mu pomognu, hoće i meni. Samo ne znam kada i kako. Čudno mi je to da nam pominju da hoće da nam pomognu da stignemo do Poljske, jer mi nije jasno zašto tamo. Ta zemlja je od mesta u kom se nalazimo udaljena oko 600 kilometara, a Belorusija je oko 200. Mnogo je bliža. Možda su posebni putni pravci prohodni, pa zbog toga tako pričaju...ne znam. Zbog svega toga se ne usuđujem da krenem u svojoj režiji", kaže on.
"Naučio sam Belorusa da sprema poparu"
I dok čekaju bilo kakvu pomoć i okončanje agonije, ona je, kaže Dražić, ipak donela i nešto lepo. U gradu koji je ratom razoren stvorilo se i jedno pravo prijateljstvo. Dražić kaže da sa svojim cimerom sada deli sve - i dobro i zlo.
"Dosta spremamo sada. Hrana nije veliki problem. Snalazimo se. Imamo i plin na kojem spremamo. Često pravim poparu, i Belorus ju je zavoleo. Nikada pre ovoga nije čuo za nju. Naučio sam ga i da je sprema. Međutim, kaže da mu se više sviđa moj gulaš. Pa naravno, obojica više volimo meso", priča Dražić.
Nakon svega, ova dvojica vozača, kažu da i dalje gaje nadu da će uskoro napustiti sklonište koje dele više od mesec dana i u kojem su se naučili malo drugačijem životu. Dražić kaže da je glavna stvar koja ih sve vreme održava to što ne gube nadu da će uskoro da zagrle svoju porodicu.
OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju -
LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!
Komentari 6
VC
B
Tamo 'vamo
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar