Polazeći od činjenice da su škole institucije u kojima se formiraju mišljenja i stavovi, integrisanje rodne perspektive u obrazovne sadržaje, nastavne materijale, literaturu i nastavnu praksu, neki su od načina na koji se može izgraditi ravnopravnije društvo.
Brojna istraživanja, uključujući i ono koje je početkom godine sprovelo Ministarstvo za brigu o porodici i demografiji, pokazuju da se mladi ljudi sve više okreću tradicionalnim stavovima, u kojima dominiraju tradicionalne muške i ženske uloge.
Obrazovanje tu igra važnu ulogu, a jedan od rezultata koji možemo videti je da, uprkos tome što su devojčice u osnovnom i srednjem obrazovanju podjednako prisutne kao dečaci, a u visokom i više, rast stope zaposlenosti kod mladih žena je manji od rasta stope zaposlenosti mladih muškaraca.
Tu su i izbori zanimanja koja više odgovaraju tradicionalnim rodnim ulogama, pa ćemo češće videti žene na manje plaćenim radnim mestima u oblastima socijalne zaštite, zdravstva, nege, i slično, a muškarce na više plaćenim pozicijama u IT sektoru, inženjerstvu...
Koreni toga, pokazuju i ranija istraživanja u Evropi i svetu, leže u obrazovanju koje kod devojčica favorizuje tradicionalne uloge brižne i emocionalne majke, sestre, i slično, dok kod dečaka insistira na nezavisnom mišljenju, izumima, matematici, ambiciji...
Takav sistem reprodukuje nejednakosti, a često i rodno zasnovano nasilje.
Prema Istraživanju rodno zasnovanog nasilja u školama (2015), po kom petina dečaka u srednjim školama pravda nasilje u partnerskom odnosu.
Idemo unazad: "Primetna retradicionalizacija sistema obrazovanja"
U septembru 2019. godine objavljen je Priručnik za uvođenje rodne perspektive u nastavu srpskog jezika koji je rađen u okviru Vladinog tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva, uz napomenu da "ne predstavlja zvaničan stav Vlade Republike Srbije", pa nikada nije ni "zaživeo" kao materijal za nastavnike.
Jedna od autorki ovog istraživanja, profesorka književnosti Jelena Stefanović, za 021.rs kaže da jedan priručnik teško da može da promeni situaciju, posebno zbog toga što nije ni promovisan u školama.
Kako kaže Stefanović, primetna je retradionalizacija sistema obrazovanja koja je počela devedesetih godina i koja, nažalost, još uvek traje.
"To je, sa jedne strane, izuzetno obeshrabrujuće. Sa druge strane, ta me situacija plaši i zato dodatno motiviše da što više mogu doprinesem ostvarivanju rodne ravnopravnosti. Mislim da je to pravedan cilj za koji se vredi boriti. Naravno, to ne znači da nije bilo nikakvog pomaka od 2000. godine, ali da bi došlo do neke promene, treba da postoji društveni konsenzus o tome da je važna ravnopravnost žena i muškaraca, a da bismo imali taj konsenzus mora da se radi na podizanju svesti, a to nas opet vraća na obrazovanje. Pretpostavljam da ljudi kada govore o tradiciji pod tim podrazumevaju nešto pozitivno. Međutim, u srpskoj tradiciji dominira patrijarhalno-ratnički model muškosti, a on je, nažalost, povezan sa nasiljem nad ženama i decom. Postoji mnogo primera za to u narodnoj književnosti, pesmama pričama i poslovicama. U nekim tekstovima imate čak i promovisanje nasilja", objašnjava naša sagovornica.
Foto: Pixabay
Ove tvrdnje potkrepljuje iskustvom u rodnoj analizi nastavnih programa i udžbenika, čiji rezultati su, između ostalog, konstantno pokazivali neuporedivo manju zastupljenost autorki od autora u nastavi srpskog jezika.
"U poeziji za mlađe razrede osnovne škole su samo dve pesnikinje - Desanka Maksimović i Mira Alečković. To ne znači da nema dovoljno autorki za decu. Književne nagrade ne moraju biti glavni kriterijum kvaliteta nekog dela, ali u poslednjih dvadesetak godina među dobitnicima tri najznačajnije nagrade u književnosti za decu (nagrada Politikinog Zabavnika, nagrada Neven i nagrada Zmajevih dečjih igara 'Rade Obrenović') nalazi se 16 autorki: Lidija Nikolić, Ivana Lukić, Jasminka Petrović, Aleksandra Jovanović, Sonja Ćirić, Vladislava Vojnović, Milka Knežević Ivašković, Olivera Zulović, Gordana Maletić, Vesna Aleksić, Ivana Nešić, Gordana Timotijević, Vesna Vidojević Gajević, Vesna Ćorović Butrić, Olivera Jelkić, Jelena Angelovski. Važno je da književnice budu vidljive, da se ukaže na njihov doprinos srpskoj kulturi. Takođe je važno da se deci pokaže da književno stvaranje nije isključivo muški posao", navodi sagovornica 021.rs.
Nije problem samo nedostatak autorki, već i to što većina lektira piše o odrastanju iz ugla dečaka.
"Šalje se poruka da su devojčice manje vredne od dečaka. Danas se devojčice, kroz proces socijalizacije i obrazovanja, uče da je muški pogled na svet univerzalan, da njihovo iskustvo nije važno, da treba da prihvate svoj podređeni položaj i to u nekom periodu kad one toga nisu svesne. I devojčice i dečaci se identifikuju sa muškim likovima, jer su muški likovi glavni. Važno je da imamo žensku perspektivu da bi se ona učinila legitimnom, da se kaže 'da, postoji i ovakav pogled na svet, i on je u redu'. To ima veze i sa tim da deca treba da budu u stanju da se stave u tuđu poziciju i da je razumeju. Devojčice čitaju ono što se stereotipno zove 'knjige za dečake' i 'knjige za devojčice', dok dečaci čitaju samo 'knjige za dečake'", ističe Stefanović.
Najčešće viđena uloga ženskih likova je uloga pažljive, brižne i požrtvovane majke.
"Inače je požrtvovanje najpoželjnije osobina kada su u pitanju žene u našem društvu. Takođe, ženski likovi, na primer devojčice, imaju pomoćne uloge. One su ili sestre ili devojke ili drugarice glavnih likova. U poznatom Tvenovom romanu Tom Sojer data je definicija prave devojčice. Glavni junak Tom Sojer kaže za svoju devojku Beki Tačer da je prava devojčica 'koža joj svilena, a srce pileće' što znači da su prave devojčice nežne i plašljive", objašnjava Stefanović i dodaje da ima tek nekoliko likova koje izlaze iz okvira stereotipa, kao što je Pipi Duga Čarapa.
Načini da se uvrsti rodna perspektiva u nastavu srpskog jezika postoje. Kao primer, naša sagovornica daje esej "Sopstvena soba" Virdžinije Vulf koji se može obrađivati u srednjoj školi. Kako kaže, u eseju autorka govori o tome zašto nema više žena u književnosti. Odgovor je da su ženi potrebni sopstvena soba i godišnji prihod kako bi mogla da se bavi pisanjem. To žene nekada nisu imale, a neke nemaju ni danas.
"Mnogo je važno da se đacima osvetli kontekst koji onemogućava ili je onemogućavao učešće žena u pojedinim društvenim sferama", ističe Stefanović.
Ženski rod imenice "pesnik" je "pesnica"?
Tu je i često od javnih ličnosti, medija, pa i pojedinih stručnjaka ocrnjeni rodno senzitivni jezik.
"Srbistika će trijumfovati. Udžbenici se neće pisati takozvanim rodno osetljivim jezikom... Neće se na stranicama đačkih knjiga naći plodovi jezičkog inženjeringa", pisao je jedan dnevni list kada je prošle godine odlučeno da se u udžebenicima ne koristi rodno senzitivan jezik.
Oko ovoga se više puta oglašavao i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije koji je, između ostalog, govorio da je rodno osetljiv jezik neprirodan i da "uništava tradicionalne vrednosti i porodicu".
Ne čudi onda što su neki učenici nižih razreda osnovne škole na pitanje "koji je ženski rod imenice pesnik" odgovarali "pesnica".
Foto: Pixabay
Jelena Stefanović za 021.rs naglašava da jezik oslikava društvene odnose.
"Ako postoji protivljenje uvođenju rodno osetljivog jezika to pokazuje da je društvo duboko patrijarhalno, jer mi zapravo upotrebom rodno osetljivog jezika pokazujemo da nam je stalo do rodne ravnopravnosti, da poštujemo ženska prava, povećavamo vidljivost žena u javnoj sferi", ističe sagovornica našeg portala.
Jezik je, dodaje Stefanović, stvar konvencije, odnosno jezičkih politika, pa rasprava o rodno osetljivom jeziku nije isključivo lingvistička, već i ideološka.
"To se uči kroz obrazovanje i prezentuje se kao zdravorazumska istina. Deca u školi nikad neće reći za profesorku biologije da je biolog, iako će ona možda sama za sebe to reći. Svi oni će reći - biologičarka. Nije važan sam oblik, oni uvek govore tako da se vidi rod. Mislim da je tako sa nastavnicama svih predmeta. Tako da deca nemaju otpor prema upotrebi rodno osetljivog jezika. Ja pripadam generaciji koja nikad nije dobila temu za neki sastav ili pismeni zadatak u ženskom rodu. Vi to naučite i to vam postane uobičajena stvar, neki poveruju da je to prirodno", objašnjava Stefanović.
Zaključuje da je presudno da nastavnici budu rodno osetljivi, kada već udžbenici nisu, te da postoji čitav niz stvari koje mogu da rade - od biranja tekstova autorki iz dopunskih lektira do analize rodne zastupljenosti u udžbenicima.
Uloga žene u istoriji u senci "muškog prava prvenstva"
Mirko Tepavac Beli, partizan i ministar spoljnih poslova Jugoslavije u svojoj knjizi sećanja "Moj Drugi svetski rat i mir" napisao je da je "veličina ovog rata stotinu puta ispričana, a da je veličina žene u njemu ostala u senci muškog prava prvenstva na junaštvo". I tako nekako se mogu opisati i sadržaji udžbenika istorije u srednjim školama.
Kustoskinja i istoričarka dr Kristina Jorgić Stepanović koja se bavila istraživanjem rodnih sterotipa u udžbenicima istorije u periodu od 1950-ih pa do 2014. godine za 021.rs kaže da postoji velika disproporcija u smislu afirmacije žena kroz NOB i sticanje prava glasa, na čemu su udžbenici iz socijalističkog perioda insistirali i današnjih udžbenika.
"Nekako je žena u tom kontekstu, naravno, bila daleko promovisanija. Imala je zaista viši stepen afirmacije u odnosu na to koliko se to izmenilo, posebno ako gledamo udžbenike iz devedesetih godina. Ova druga partija udžbenika od petooktobarskih promena, od 2000. pa do 2014. je imala određene novine, tu treba biti korektan, ali su naši udžbenici i dalje okrenuti političkoj, vojnoj i diplomatskoj istoriji. Samim tim tu naravno da ima manje prostora za žene. To svakako ne opravdava ovo stanje koje mi danas imamo. Žene su uglavnom predstavljene pasivno, u pasivnim ulogama. Pominju se kao supruge određenih vladarka, ćerke, jako retko su one u istinski aktivnim ulogama, da li kao vladarke, da li kao naučnice, dakle da same po sebi, bez ikakve konotacije i veze sa muškarcem nose određenu, da li socijalnu, ili profesionalnu ulogu", objašnjava Jorgić Stepanović.
U udžbenicima istorije žene se pominju retko, kao supruge, eventualno majke. Čak nema ni pomena žena koje su se borile u Drugom svetskom ratu, iako je to bilo specifično za tadašnju Jugoslaviju. U udžbenicima se, s druge strane, pojavljuje fotografija "Stojanka majka Knežopoljka", koja svedoči stradanju naroda Kozare i Potkozarja, ali bez detaljnijih informacija.
"Ako već imamo tu fotografiju, hajmo onda da uključimo to žensko iskustvo. Kako je bilo toj ženi sa dvoje dece, sa praktično bebom u naručju treba da izbegne i da hoda određeni broj kilometara, da preživi sa njima, da prehrani tu decu, da stigne bezbedno, na kraju da možda postavimo kao neko pitanje 'šta je bilo sa njom nakon rata' šta je danak svega toga. Mi nekada i imamo tek radi reda određene ilustracije ili rečenice, a da se učenici suštinski ne upućuju da promišljaju o njima, da promišljaju o toj ulozi žena, o ženskom iskustvu, koliko je ono nekad i drugačije", navodi naša sagovornica.
Dodatna tema je, kaže naša sagovornica, da li autori nekad ignorišu žensko iskustvo jer ono "lomi taj prihvaćeni društveni kontekst".
"Mi i dalje imamo neke društvene probleme koji imaju direktne veze sa ulogom obrazovanja, pa uzmite na primer pitanje abortusa kontracepcije, možete da se vratite unazad da vidite kako su i kada stekle to pravo i dok nisu imale to pravo kako je to pitanje tretirano. To je vrlo složeno i samo obrazovanje je složeni društveni fenomen. I odgovor zašto smo danas tu gde jesmo kada nam je obrazovanje usmereno na negovanje određenih sistema vrednosti, izbegavamo da se okrenemo drugim pitanja", navodi Jorgić Stepanović.
Uključivanje ženske perspektive priznanje da smo kao društo bili nepravedni prema ženama
I kada su predstavljene žene, često je problematičan način na koji su predstavljene. Ovu tvrdnju sagovornica 021.rs ilustruje opisima Drage Mašin.
"Često je i njena fotografija prikazana, ali kontekst u kom se pominje Draga Mašin je vrlo negativan. Ona je udovica, ona je znatno starija od kralja, ona nije mogla da rodi dete, nemoralna beskrupulozna žena. A onda upravo možete da se okrenete i shvatite da je to jedan kliše - jedan stereotipni opis njenog lika, a ako je već to tako autori su dužni da kažu zbog čega je odnos društva prema njoj bio takav i da to malo obrazlažemo. Bojim se da smo se mi opredelili za stereotipni prikaz i da se on decenijama neguje", objašnjava Jorgić Stepanović.
Kako dodaje sagovornica 021.rs, kada se osvestimo da je sadašnje stanje i prikaz u udžbenicima produkt toga koliko smo mi kao društvo neretko bili nepravedni prema ženama i ako sagledamo uopšte položaj žena kroz ovu savremenu istoriju Srbije i Jugoslavije onda nam je jasno zbog čega smo tu gde jesmo na svim tim poljima.
"Sve je to usko povezano, mi i dalje polemišemo da li žene imaju određena prava. Poenta je da osvestimo tu generaciju, ne samo kroz nastavu istorije. Nastava istorije je posebno osetljiva. Mi kao društvo imamo odnos prema slavnoj srpskoj prošlosti i gledamo da konfliktne teme potisnemo i da o njima ne razgovaramo. I onda je naravno i to pitanje žena u prošlosti, kakav su uopšte položaj žene imale, jedno od neradih pitanja. To se ostavlja po strani da čeka neka bolja vremena, koja nažalost ne znamo kad će doći", objašnjava.
Mnogo je, kaže, u samim nastavnim programima sadržaja koji mogu da uključe žensko iskustvo. To se može uraditi i obeležavanjem značajnih datuma, kao što je Osmi mart.
"Osmi mart je odličan primer, gde učenici zaista danas imaju znanje da je to dan kada nešto kupuju ili obraduju mame, bake i nastavnice, a da u suštini ne znaju ni poreklo tog praznika, a kamoli njegov značaj. Na nastavniku je da osmisli na koji način će to da uradi. Šta se sa ženama desilo u I svetskom ratu, gde su sve zamenile muškarce, kako je izgledao povratak, nije opravdanje da se žensko iskustvo ne pominje. Postoje primeri dobre prakse. Treba i nastavnike same ohrabriti, samo treba izmeniti percepciju", zaključuje naša sagovornica.
Škola ima potencijal da menja prevaziđene rodne modele
Poverenica za ravnopravnost Brankica Janković za 021.rs kaže da škola ima veliki potencijal da menja prevaziđene rodne modele i da obrazuje i vaspitava decu decu u duhu ravnopravnosti.
"Nažalost, promena uvreženih obrazaca zahteva vreme, posvećen rad i angažovanost svih aktera, cilj nije nedostižan, ali zahteva puno truda. Treba biti realan i reći da nije jednostavno izmeniti nastavne planove i da to zahteva, pored političke volje, i resurse i dovoljno vremena za dobru analizu i izmenu baziranu na njoj, a zahteva i kapacitete nastavnika da odgovore na nove potrebe savremenog doba koji de facto postoje", navodi Janković.
Kako kaže Jnaković, kancelarija Poverenika za ravnopravnost više puta je reagovala kada je reč o diskriminatornim sadržajima u udžbenicima, a Ministarstvo prosvete je postupalo po ovim preporukama. Nedavno je bio i slučaj da se u udžbeniku geografije za 6. razred pojavljuje stav koji osuđuje žene koje žele karijeru za mali broj dece.
Poverenica ističe da je zajednička obaveza institucija i društva da se žensko kulturno stvaralaštvo učini vidljivim i da se tako stvore uslovi za pravičniji pristup koji ženama pruža jednake mogućnosti.
"Osim ravnomerne i srazmerne zastupljenosti autora i autorki, deca treba da imaju priliku da se kroz raznovrsna dela upoznaju sa različitim junacima i junakinjama, da likovi budu predstavljeni van okvira stereotipnih rodnih uloga – na primer, da ima više aktivnih, hrabrih i nezavisnih likova devojčica, koji teže ličnoj slobodi i profesionalnoj ostvarenosti, i nežnih, brižnih i pažljivih likova dečaka čije su vrednosti ljubav, porodica i deca, koji ne teže da dominiraju nad drugima, već sukobe rešavaju na konstruktivan način", objašnjava Janković.
Ovako se, ističe naša sagovornica, šalje jasna poruka devojčicama i mladim ženama da pol ne definiše opseg njihovih snova ili napretka, odnosno da izazovi rodne neravnopravnosti nisu nepremostivi.
"Da ne samo da mogu pronaći način da ih prevaziđu, već da ih mogu ukloniti za one koje će doći posle njih, baš kao što su uradile velike žene pre nas – koje su neumornom istrajnošću i svojim delima utirale put ženskim pravima, slobodama i stvaralaštvu u našoj zemlji", poručuje Janković.
Kao važan činilac, ali ne i najbitnije pitanje, Janković pominje rodno senzitivni jezik.
"Jezik koji koristimo je veoma važan – on odražva stanje u društvu, a ova tema se neretko stavljala u veoma negativan kontekst, pa čak i banalizovala bespotrebno. Videli smo kroz istoriju kako se veoma skupa cena plaća kada se jezik koristi u svrhe vređanja i omalovažavanja drugog i drugačijeg. Kada se radi o ženama, svedoci smo prečestog diskriminatornog i sekstičkog govora i previše erotizovanja mnogih društvenih pojava i pitanja. O neukusnim šalama da ne govorim - učini mi se ponekad da smo se vratili u neko tamno neprosvećeno doba umesto da uvek idemo dalje, razvijamo se, učimo, slušamo, razgovaramo, poštujemo... U osnovi zahteva za upotrebu rodno osetljivog jezika leži potreba da se žene u javnom prostoru učine vidljivijim, s pretpostavkom da se takvim jezičkim ponašanjem može uticati na promenu patrijarhalne svesti o inferiornom", objašnjava Poverenica.
Kroz jezik se, kaže Janković, prenose stavovi i stereotipi iz prošlosti, ali jezik predstavlja i moćan alat ka mogućim promenama u društvu.
"Međutim, prilikom donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti bila sam od onih koji su smatrali da je norma o upotrebi rodno osetljivog jezika trebala da bude tzv. razvojna – dakle bez sankcija. Znamo da se jezik kontinuirano razvija i izložen je mnogim uticajima, posebno stranih jezika, i u tom smislu stručnjaci bi trebalo time da se bave. Međutim, neko je ovu temu postavio u etru kao najbitnije pitanje, što ne može biti. Pogledajte samo sa koliko se kompleksnih i veoma teških problema suočavamo. Mislim, pre svega, na sve oblike nasilja, siromaštvo, sve više ugroženo zdravlje ljudi, pa onda geopolitičke i druge izazove, i da ne nabrajam dalje. Ipak, koliko god ova tema bila važna, neozbiljno je postaviti kao ključnu u ovim vremenima i od nje praviti nešto što ona nije", zaključuje sagornica 021.rs.
.jpg "VIDEO: Uhapšen taksista koji je oborio mladića ispred Skupštine Srbije, pa pobegao kroz crveno")
Komentari 2
Slađa
Nina
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar