Šta je 100.000 dinara u današnjoj Srbiji: Koliko prosečan radnik zarađuje u hrani, odeći, obući...

Šta je to 100.000 dinara u današnjoj Srbiji i koliko prosečan radnik zaista zarađuje - ne u dinarima ili evrima - već u hrani, odeći, obući...
Šta je 100.000 dinara u današnjoj Srbiji: Koliko prosečan radnik zarađuje u hrani, odeći, obući...
Foto: 021.rs
Ovim pitanjem bavili su se, u autorskom tekstu za Peščanik, Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centra za demokratiju i Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo.
 
"Na putu za propast, došli smo i do (očekivane) stanice u kojoj je prosečna zarada u Srbiji premašila 100.000 dinara. Iako ova psihološka granica ne znači ništa sama po sebi, nije loše da, kada je već iskorišćena kao povod vlastima za bestidno hvalisanje, nama posluži kao povod da analiziramo šta je to 100.000 dinara u današnjoj Srbiji i koliko prosečan radnik zaista zarađuje - ne u dinarima ili evrima, već u hrani, odeći, obući, mogućnostima da sebi i svojoj porodici priušti osnovni komfor nečega što smo davno poznavali kao dostojanstven život", navode Sarita Bradaš i Mario Reljanović u autorskom tekstu za Peščanik.
Deo teksta prenosimo u nastavku:
 
"Statistika dakle kaže da je prosečna zarada u Srbiji u mesecu maju 2024. godine iznosila 100.170 dinara, u neto iznosu.
 
Ovim proračunom obuhvaćeni su svi zaposleni (u radnom odnosu) u javnom i u privatnom sektoru, kao i radnici van radnog odnosa, preduzetnici koji sebi uplaćuju zaradu. Drugim rečima, svi oni koji dobijaju nešto što bi se moglo nazvati zaradom (platom) u najširem smislu reči.
Naravno, nisu obuhvaćeni oni koji rade na crno, jer o njihovim primanjima nema podataka. A njih ima bar oko 300-400.000 (sindikati bi rekli i mnogo više) i svi su ugroženi jer rad na crno podrazumeva da rade van svih zakonskih normi.
 
Koliko njih dobija zaradu na nivou minimalne, ili nižu od minimalne, možemo samo da pretpostavimo - ali se sa uračunavanjem ove kategorije radnika broj lica na minimalcu svakako bar duplira, verovatno i mnogo više od toga. Takođe, nisu uračunati i svi oni koji dobijaju nominalno veću zaradu, a onda deo u gotovini vraćaju poslodavcu. Mada, istini za volju, kada bismo uračunali njih morali bismo da uračunamo i one koji rade obrnuto - primaju minimalac na račun, a ostatak zarade na ruke ("oslobođen" poreza i doprinosa, potpuno nezakonito).
 
Takođe, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna "zarada" radnika van radnog odnosa (ova lica nemaju pravo na zaradu nego na naknadu, ali to ne smeta Republičkom zavodu za statistiku da ih gura među zarade) iznosila je samo 59.873 dinara neto – gotovo dvostruko manje nego što je ukupna prosečna zarada.
 
Dalje, ako se pogleda struktura primanja koja je zvanično objavljena, vidi se da je samo 5,5 odsto radnika na minimalnoj zaradi - reklo bi se da je to veliki uspeh, dok ne primenimo korektivne faktore koji su prethodno opisani.
 
Nema, međutim, podatka o tome koliko se radnika nalazi na zaradama koje su u visini "minimalna zarada + 20 odsto".
 
Kada bismo imali taj podatak, verovatno bi slika o onima koji imaju ekstremno niska primanja bila drugačija. Naročito kada znamo da je stara taktika poslodavaca da ne daju radnicima minimalnu zaradu (što ionako nije zakonito, šta god da kažu "nadležni državni organi") već da minimalnu zaradu neznatno uvećaju (dinar-dva po radnom satu) i puf! - to više nije minimalna zarada.
 
Poseban problem je sa radnicima koji imaju primanja veća od minimalne zarade, ali je osnovna zarada minimalna - ovo je gotovo pravilo u mnogim fabrikama u Srbiji. Ostatak zarade čine uvećanja ("bonusi") za rad subotom (ili nedeljom, ili oba), prekovremeni rad, pa čuveni (divljački nezakoniti) bonus za redovne dolaske na posao i tako dalje... Bez njih, svi ovi radnici bi opet bili na minimalnoj zaradi - dakle za čistih 40 sati rada nedeljno, bez podvala, lažnih ili stvarnih uvećanja, rada šest dana u nedelji, broj radnika na minimalnoj zaradi kojima je to osnovna zarada bio bi drastično veći.
Na medijalnoj zaradi koja za mesec maj 2024. godine iznosi 77.571 dinar, nalazi se (logično) 50 odsto radnika. Treća granica primanja postavljena je na sada već čuvenoj prosečnoj zaradi (onoj "istorijskoj") od 100.170 dinara. Oko 20 odsto radnika prima između 77.000 i 100.000 dinara, dok 30 odsto radnika prima preko 100.000 dinara. To je struktura zarada koja ukazuje na činjenicu da jedna trećina najbolje plaćenih zarađuje isto koliko i dve trećine lošije plaćenih. Tanana granica između iznosa medijalne i prosečne zarade od samo 200 evra, pokazuje da najveći broj ljudi u Srbiji prima niske zarade bliske medijalnoj, pre nego što su više od prosečne.
 
Dalje, suprotno onome kako se Beograđani osećaju, Beograd nije Srbija. Kada se pogledaju prosečne zarade po mestu prebivališta zaposlenih, može se doći do nekoliko poražavajućih podataka:
 
– Zaradu veću od republičkog proseka primili su zaposleni u 18 opština/gradova, od kojih je 10 beogradskih opština.
 
– Zaradu manju od republičkog proseka primili su zaposleni u 149 opština/gradova.
 
– Zaradu manju od medijalne primili su zaposleni u 49 opština/gradova u Srbiji.
 
– Prosečna zarada zaposlenih koji žive u Vranjskoj Banji, Bojniku, Preševu i Crnoj Travi 2,8 puta je manja od prosečne zarade zaposlenih koji žive u Beogradu na Starom Gradu.
 
Računica nije dakle tako jednostavna, kako je vlast predstavlja. 
 
Ceo autorski tekst Sarite Bradaš i Marija Reljanovića čitajte na sajtu Peščanika.
  • Map

    01.08.2024 18:40
    Za mene je sto hiljada misaona imenica jer primam minimalac u koji je uracunat i nocnirad naknada za topli obrok i regres i to sve po zakonu
  • Ludovički

    01.08.2024 17:55
    Analiza
    100.000 je dovoljno za preživljavanje onih koji su dosegli tu cifru u zlatnom dobu, naravno, bez ekstra zahteva u smislu letovanja, dopunjavanja garderobe, izlazaka, kupovanja industrijske robe itd. Jednom rečju, onaj ko je kaluđer, zadovoljan je.
  • Dejan

    01.08.2024 15:36
    Sto hiljada dinara je u Srbiji danas jedna velika nula. Daću samo jedan mali, verovatno beznačajan primer. Početkom 2020 godine giros me je koštao 330 dinara. Da bih kupio isti taj giros danas potrebno mi je 690 dinara. Ako se pre 4 godine živelo pristojno sa sto hiljada dinara mesečno, danas je potrebno preko dvesto hiljada mesečno.
    Na sve ovo bolje da ne spominjem da sam prešao tridesetu i da mi je vreme da se ženim i zasnivam porodicu, ali to se trenutno neće desiti, jer bi moje dete bilo socijalni slučaj kojem roditelji nemaju novca da kupe pelene i odeću.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.

Napiši komentar


Preostalo 1500 karaktera

* Ova polja su obavezna

Ostalo iz kategorije Info - Srbija