Tako bi i spoljna politika države trebalo u najvećoj meri da bude usklađena s Briselom.
U praksi smo, međutim, daleko od toga, prenosi
NIN. Država i dalje vodi spoljnu politiku koja podrazumeva istovremenu okrenutost i Istoku i Zapadu, što je, po nekim ocenama, uspešno balansiranje u duboko podeljenom svetu, dok drugi smatraju da je ovakva pozicija na duge staze neodrživa.
Činjenica je da su nedavno, u kratkom vremenu, Beograd posetili lideri dve najmoćnije države EU - nemački kancelar Olaf Šolc i francuski predsednik Emanuel Makron, a osim sa njima, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se u Pragu sreo i sa predsednicom Evropske komisije Ursulom fon der Lajen.
Prilikom svih tih susreta čulo se da je našoj zemlji mesto u EU, da je Uniji potrebna snažna i demokratska Srbija, da Brisel računa na Beograd da pokaže posvećenost napretku na evropskom putu... Između Srbije i EU je potpisan Memorandum o razumevanju o strateškom partnerstvu u oblasti održivih sirovina, lanaca vrednosti baterija i električnih vozila, a Srbija je dogovorila i kupovinu francuskih borbenih aviona "rafal", što je u nekim zapadnim medijima ocenjeno kao "dokaz da Vučićeva politika balansiranja funkcioniše".
Bez sankcija Rusiji
Iz Brisela, međutim, znaju s vremena na vreme da zamere Srbiji slabu usklađenost sa spoljnom i bezbednosnom politikom EU - stopa naše usklađenosti je tek oko 55 odsto. Ipak, Srbija je po jednom od najkrupnijih pitanja u poslednje dve i po godine - sukobu Rusije i Ukrajine - stala uz evropske zemlje i u Ujedinjenim nacijama im se pridružila u osudi ruske invazije. Više puta je iz Beograda ponovljena podrška teritorijalnom integritetu Ukrajine, takođe više puta je Kijevu upućivana pomoć, a svetski mediji su pisali i o tome da je Srbija od početka rata 2022. indirektno u Ukrajinu izvezla municiju vrednu 800 miliona evra.
S druge strane, Srbija duže od dve godine ne uvodi sankcije Rusiji i time se izuzetno ponosi, a činjenica je i da u Vladi sede neki proruski ministri i da se potpredsednik Vlade Aleksandar Vulin prošle nedelje sreo sa ruskim liderom Vladimirom Putinom, koji je poručio da srpskog predsednika očekuje na samitu zemalja BRIKS-a (savez koji čine Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička Republika, a od 1. januara 2024. su tu i Egipat, Etiopija, Iran i Saudijska Arabija, dok je Argentina u međuvremenu odustala od članstva), krajem oktobra u Kazanju. Vučić nije ni prihvatio, ni odbio poziv za učešće na tom samitu.
A osim Brisela i Moskve, važna adresa za Srbiju je, svakako, i Peking, što se posebno dobro videlo tokom posete šefa kineske države Si Đinpinga Beogradu maja ove godine. Tom prilikom su Si i Vučić potpisali "zajedničku izjavu o produbljivanju i podizanju sveobuhvatnog strateškog partnerstva i izgradnji zajednice Srbije i Kine sa zajedničkom budućnošću u novoj eri".
Gost iz Kine je, očekivano, ponovio i podršku Srbiji po pitanju Kosova.
Partnerstvo s Amerikom
Ništa manje važni za zvanični Beograd nisu ni odnosi sa Vašingtonom, pa tako poslednjih godina sve češće slušamo – kako sa srpske, tako i sa američke strane – o partnerstvu i saradnji Srbije i Amerike, o tome kako smo prošli kroz teška vremena, ali sada "zajedničkim snagama možemo da stignemo daleko", te kako imamo mnogo zajedničkih tačaka...
I sve to ide uz obavezno podsećanje da su dva naroda bila saveznici u presudnim istorijskim trenucima.
Ne treba zanemariti ni tradicionalna prijateljstva koja Srbija neguje sa državama iz Pokreta nesvrstanih, pre svega sa afričkim zemljama. Pokret danas ima 120 članica i 17 zemalja posmatrača, među kojima je Srbija.
Te zemlje su Beogradu važne jer se veliki broj njih protivi nezavisnosti Kosova. Dakle, spoljna politika Srbije, koju je jednom neko opisao kao "ples na petoparcu", sedenje je na nekoliko stolica. Pitanje je, međutim, dokle takva igra može potrajati. I da li Srbija na Brisel gleda samo kao na kasu iz koje dobija nepovratna novčana sredstva, dok su joj Rusija i Kina važni zbog energenata, odnosno podrške u međunarodnim organizacijama, poput Ujedinjenih nacija?
Sedenje na četiri stolice
Jelica Minić iz Evropskog pokreta u Srbiji kaže za NIN da aktuelna vlast i dalje pokušava da sedi na četiri stolice koje joj je namestila prethodna vlast, sa iluzijom da je to neki kontinuitet sa nesvrstanom i neutralnom politikom bivše Jugoslavije, a zapravo se radi, kako ocenjuje, o politici stalnog žongliranja, bez jasnog pravca.
"Ne vidi se (u Srbiji) stvarna volja koja je decenijama uvodila nove članice u EU i koja na vrlo visokom nivou postoji u Crnoj Gori, Albaniji i na Kosovu, a na nešto nižem u Severnoj Makedoniji. Još početkom prethodne decenije u EU su postojala očekivanja da se Srbija može dosta brzo pripremiti za pristupanje, ali su okolnosti na obe zainteresovane strane vodile udaljavanju, a ne približavanju. Dominantni negativni narativ o EU koji je potom usledio u Srbiji samo je dalje povećavao raskorak u međusobnoj komunikaciji i usporavao neophodne reforme", smatra ona.
Prema njenom mišljenju, prisustvo Rusije i Kine je, s jedne strane, rezultat nastojanja da se nađe politička protivteža u odnosima sa Zapadom, pre svega oko pitanja Kosova, ali i izvor kapitala za neophodna ulaganja, u čemu je priliv iz EU i njenih zemalja članica - mada procentualno najveći - ipak bio nedovoljan.
"Do izbijanja rata u Ukrajini i uvođenja sankcija EU Rusiji, takva ‘višetračna’ politika je bila tolerisana od svih učesnika. Danas to više nije slučaj. Mada je EU ambivalentna - zbog nastojanja da se osigura eksploatacija litijuma u Srbiji - njene povremene osude Srbije zbog neregularnih izbora, nepoštovanja demokratskih standarda i neusaglašavanja sa spoljnom i bezbednosnom politikom, te spore institucionalne reforme i moć organizovanog kriminala, stvaraju jednu trajnu barijeru, koju bi samo radikalna promena politike mogla otkloniti", priča Minićeva i nastavlja:
„Čak i kada bi građani uspeli da spreče eksploataciju litijuma u Srbiji, pa još i iznude preispitivanje krajnje nepovoljnih rudarskih aranžmana s Kinom, koji doslovce razaraju istočnu Srbiju, šanse za članstvo u EU bi porasle. Građani bi najzad imali razlog za samopoštovanje i samopouzdanje, a ugled zemlje bi posle mnogo vremena neosporno porastao. To je onda dobra polazna pozicija za svakojake druge promene“.
Korekcije će možda biti nužne
Programski direktor Fondacije BFPE za odgovorno društvo Stefan Vladisavljev smatra da spoljna politika Srbije zapravo pokazuje jedan kontinuitet pokušaja balansiranja između Istoka i Zapada, te da je sprovođenje toga još uvek relativno uspešno - ako ni zbog čega drugog, onda zbog nedostatka konkretnih negativnih posledica ovakvog delovanja na polju međunarodnih odnosa.
"Srbija nema usvojenu spoljnopolitičku strategiju u vidu konkretnog dokumenta, te se ocena spoljne politike mora donositi kroz evaluaciju i analiziranje ekspozea premijera, izjava visokih zvaničnika i konkretnih delovanja. Ono čemu mi svedočimo je sasvim u skladu sa postupcima političke elite u prethodnih 12 godina, pa i duže. Spoljna politika Srbije i pokušaj održavanja dobrih odnosa sa svim relevantnim svetskim silama su vođeni, pre svega, oportunizmom, izraženim kroz ’nacionalni interes Republike Srbije’, gde se mora napomenuti da taj interes jeste definisan od nosioca izvršne i zakonodavne vlasti, koja je u Srbiji od 2012. godine nepromenjena", kaže Vladisavljev za NIN.
On ocenjuje da se ovakva spoljna politika može voditi dokle god Srbija ne oseća posledice koje bi poljuljale poziciju vladajuće političke elite.
"Iako vrednosno možemo na veoma različite i prilično kritički nastrojene načine tumačiti činjenicu da Srbija održava tradicionalne veze sa Rusijom i intenzivno razvija saradnju sa Kinom, mora se odati i jedna vrsta priznanja da se to radi bez konkretnih posledica, barem bez posledica koje su značajno promenile tok dešavanja na domaćoj političkoj sceni ili kvalitet života građana Srbije. Međutim, ukoliko dođe do dalje eskalacije odnosa između sila liberalnog Zapada i autoritarno nastrojenih sila sa Istoka, održavanje pozicije između ta dva pola će biti znatno teže, te će korekcije postati nužnost, a ne želja. Nužnost, jer je Srbija mala država, sa ograničenim resursima i političkim kapitalom političkih moćnika koji nije neograničen", dodaje Vladisavljev.
Ništa od istrage o izborima
U prethodnom periodu deo građana Srbije je očekivao od Brisela snažniju reakciju u vezi s nekim pitanjima u našoj državi, kao što su stanje demokratije, regularnost održanih izbora, sloboda medija... Deo opozicije je od EU tražio međunarodnu istragu o navodnim nepravilnostima tokom izbora održanim u Srbiji decembra 2023. godine, a taj se zahtev - uz onaj koji se odnosio na suspenziju evropskih fondova ukoliko se dokaže da su srpske vlasti bile direktno umešane u prevaru birača - našao i u rezoluciji koju je ove godine usvojio Evropski parlament.
Ali od istrage nije bilo ništa. Sve je ostalo na sporadičnim kritičkim izjavama pojedinih evroposlanika koji su bili posmatrači tokom glasanja u našoj zemlji. Razlog za u poslednje vreme generalno mlaku reakciju Brisela u odnosu prema vlastima u Srbiji mnogi vide ne samo u geopolitičkim interesima EU, već, pored ostalog, i u litijumu.
Stefan Vladisavljev kaže da je jasno da u ovom trenutku nedostatak iskrene posvećenosti Beograda procesu evrointegracija nije nužno glavni kriterijum kojim se Brisel vodi prilikom ocenjivanja odnosa prema Srbiji.
Vođeni "nacionalnim interesom"
Ocenjuje da je odnos Srbije prema Briselu vođen istim principom kao što su vođeni i odnosi sa drugim državama, a to je - nacionalni interes.
Taj odnos je, kaže, vođen krajnje oportunistički i za cilj ima ostvarivanje potreba i dobitak nečega što je Srbiji u datom trenutku potrebno.
Tekst u celosti čitajte na NIN-u.
Komentari 13
predrag
'Vucic snishodljiv pred jakima, osoran prema slabima.'
A ne valja tako, nije hriscanski.
I nema dug rok upotrebe takav narod
predrag
A tek 'žuta' ..vec bi bili u Nato-u.
Uzas sta nas snadje, a gde smo bili.
realno
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar