INTERVJU: Readmisija iz ugla borbenih Cigana

Međutim, brojni njihovi fanovi ne znaju da frontmeni ovog sastava, braća Ajeti, prošli kroz pakao readmisije takozvanih "lažnih azilanata". Naime, oni su ceo život proveli u Nemačkoj, u koju su njihovi roditelji pobegli od mobilizacije i rata, da bi iz najbogatije države u EU bili izbačeni naglavačke u državu o kojoj nisu znali ništa.

Ferid Ajeti zvani Skill, stariji od braće Ajeti, otvorio je dušu u razgovoru sa novinarima Radija 021 i opisao proces readmisije iz vrlo ličnog ugla. Kako kaže, sve činjenice koje ćete pročitati u intervjuu dovele su do toga da Gipsy mafia peva o realnim problemima, a ne o "kolima i dobrim ribama", u državi u kojoj ljudi nemaju ni za dovoljno hrane, a kamoli za vlažne snove američkih gangstera.

Kako često podvlače braća Ajeti, naziv Gipsy mafia se ne odnosi na "mafijaški trip domaćih repera", već asocira na "familiju koja ima svoj biznis", jer u bendu pevaju on i brat, zajedno sa prijateljima i antifašistima koje smatra svojom porodicom.

Intervju vodio i pripremio: Miodrag Sovilj

R021: Kako je došlo do toga da odete iz Srbije?

Skill: Isprva smo bili samo ja i tata koji smo '91. krenuli u Nemačku. Sve je to bilo zbog rata, to jest pre nego sto je počeo. Ja sam tada imao šest godina a moj brat se tek rodio. Kad smo stigli tamo, bili smo u nekom prihvatilištu, gde su bili ljudi iz raznih zemalja. Tamo smo živeli u jednoj maloj sobi sa još njih dvoje, koji su takođe otac i sin, a soba je bila toliko mala da je unutra bilo samo dva kreveta na sprat, jedan sto i ormarić. Tako smo tamo živeli par meseci, dok ja nisam dobio žuticu, pa sam prebačen u bolnicu. Mama, dve sestre i brat su stigli posle mesec dana i od tada smo bili u istoj sobi samo bez tih dvoje koji su bili ranije s nama.

R021: Tamo ste odrasli i školovali se. Kako je izgledalo kada su vam saopštili da sve to morate da ostavite?

Skill: U Nemačkoj sam završio osnovnu i srednju školu, posle čega sam počeo da radim. To je trajalo do 2002. godine, kada su nas zvali u Socijalno da nam kažu da u Srbiji više nema rata i da ne možemo više da živimo u Nemačkoj. Dali su nam dve opcije. Prva je bila da idemo dobrovoljno i u tom slučaju bi nam dopustili da odnesemo sve što posedujemo. Druga je bila strašnija - ako ne odemo sami, oni će doći, pokupiti nas i mi ćemo u roku od sat vremena biti u avionu za Srbiju, bez ičega. Izabrali smo prvu opciju i vratili se dobrovoljno u Srbiju.

R021: Možeš li da opišeš dolazak u Srbiju?

Skill: Vratili smo se kombijem. Bilo je užasno stresno biti skoro cela dva dana u kombiju maltene non-stop. Srpska granica, prvi utisak, bila je katastrofa - pošto su videli da smo došli iz Nemačke, verovatno su mislili da imamo gomilu para, pa su sve i svašta izmišljali da izvuku neke pare, što su na kraju i uspeli. Imali smo samo naše stare stvari, ali su oni stalno ponavljali kako njima sve to izgleda novo i reketirali nas za carinu. Tata je ostavio čak 500 evra na granici, samo da nas ne bi više maltetrilali.

R021: Da li si ikad pre toga bio ovde?

Skill: Imao sam šest godina kada sam poslednji put bio u Srbiji i nisam se sećao skoro ničega. Iskreno da kažem, bio sam šokiran kad sam video Srbiju. Video sam pse koji lutaju po ulici, ljude koji traže hranu po kantama, prljave ulice, automobile koji samo što se ne raspadnu... Stigli smo u Zrenjanin i tada sam i prvi put ušao u jednu cigansku mahalu i, najiskrenije, nisam mogao da verujem šta vidim. Morao sam da zaplačem, iako to skoro nikad ne činim, ali je to sve izgledalo toliko žalosno da nisam mogao da izdržim.

R021: Ko vas je primio nakon dolaska i šta su vam ponudili?

Skill: Osim neke naše rodbine, niko nas drugi nije primio. U opštini i socijalnom su nas gledali popreko, u smislu kako smo bili sve ove godine u Nemačkoj, da bi sad došli njima da se guramo. Jedva smo se prijavili i dobili lične karte i zdrastvene knjižice, jer se niko nije potrudio da nam to sto pre reši, a mi nismo znali proceduru.

R021: Kako ste se snašli? Da li ste govorili jezik?

Skill: Meni, bratu i sestri je bilo teže da se snađemo nego što je to bilo mami i tati, jer su oni ipak još uvek poznavali neke ljude i rodbinu, za koji mi nismo ni znali da postoje. Što se tiče jezika, nismo imali problema, jer smo kući odmalena pričali samo srpski.

R021: Kako je sve izgledalo nakon tog prvog perioda?

Skill: Od onih para što smo doneli iz Nemačke, kupili smo kuću koja je bila skoro ruševina, ali pošto moj otac zna da radi građevinske poslove, sredili smo je, uz veliku pomoć prijatelja i rodbine. Radili smo raznorazne poslove da bismo zaradili za hleb, od građevine do nadnice, jer na Birou nisu imali ništa da nam ponude. Prihvatali smo bukvalno bilo šta. Posle osam godina sam uspeo da se zaposlim u firmi, gde radim i danas zajedno sa bratom, a tata se i dalje snalazi radeći sve i svašta.

R021: Kada ste svoj život počeli da iskazujete kroz muziku?

Skill: Gipsy mafia nastala je 2006. godine, jer smo želeli da naglas ukazujemo na socijalne probleme i pozivamo na protest protiv nepravde. Pre par godina smo upoznali antifašiste iz Zrenjanina, videli smo da se bore za iste stvari kao i mi i da imamo identične poglede na svet. Sa njima se osećam kao u svojoj porodici. Radim i dalje, nastupam zajedno sa bendom, i dalje se borim protiv sistema.

R021: Na kraju, kao neko ko je prošao kroz proces readmisije, kako gledaš na sve to?

Skill: Readmisija je samo fensi naziv za prisilnu deportaciju neželjenog dela stanovništva. Neki ljudi ne svataju da narod odlazi u drugu državu jer im ovde ništa ne valja. Niko nije lud da tek tako ostavi svoju kuću, prijatelje i familiju i ode u državu koju ne poznaje, u kojoj ne poznaje ljude i jezik. Niko ne bi kroz sve to prolazio ukoliko bi im ovde bilo lepo, ako bi živeli dostojanstveno. I pas kad ga non-stop biješ, dereš se na njega, ne daš mu da jede, pobeći će prvom prilikom na ulici gde je ostavljen sam. I on će znati da tad neće imati nikoga da se brine o njemu, ali ipak zna da će mu biti bolje.

Novosađani koji još nisu uživo čuli bend Gipsy mafia, priliku za to imaće na tradicionalnom festivalu "Ulice protiv fašizma", koji se održava 9. novembra u klubu "Fabrika". Na festival dolaze pojačani pratećim bendom, tako da će njihove pesme više podsećati na čuveni Rage against the machine, nego na klasičan rep sastav.