Tomo Buzov - jedan od hiljadu, jedini za kog nema ruže

Bilo je predavno da bismo pamtili, bilo je predaleko da bismo znali, bilo je predavno i predaleko da bi nas se uopšte ticalo.

Bila je to, naime, posve interna stvar između Srba i Bošnjaka, kao što je njihova i danas, kad tužiteljstva Srbije i BiH novinarima daju izjave o spektakularnoj zajedničkoj akciji, sugrađani i porodice zločinaca u Republici Srpskoj protestuju zbog hapšenja, a porodice davnih bošnjačkih žrtava pristižu na tužan doček pravde. Kao što su se na uzaludnim dočecima okupljali svih ovih godina, u malom gradu Prijepolju na jugu Srbije, dokle devetnaest ubijenih nikad nije stiglo. I poslednjeg februara, na godišnjicu otmice, okupili su se tamo uglednici bošnjačkih udruga i članovi porodice, izmolili fatihu za svoje očeve, braću i sinove, i - kao svake godine - bacili u Drinu osamnaest ruža.

Da, bilo je osamnaest ruža za devetnaest žrtava: za jednu od njih nije bilo ni ruže ni molitve.

Tomo Buzov bio je, naime, statistički Hrvat, iz Rudina u Kaštel Novom, od velikog i poznatog roda Buzovih. Tamo ga, međutim, slabo pamte: kao kapetan prve klase u onoj vojsci, u Novom Beogradu je dočekao i penziju i rat. Imao je pedeset tri godine i sina Darka na odsluženju vojnog roka u Podgorici. Tamo se i bio uputio, da poseti sina, kad je u subotu 27. februara 1993. u deset ujutro seo u voz 671, popularni Lovćen na liniji Beograd-Bar.

Već na polasku voz je kasnio sat vremena, jer su se stanicom i vagonima muvali policajci i naoružani neki muškarci u maskirnim uniformama. Sledećih nekoliko sati policajci su obilazili kupee zajedno s kondukterom, koji je od svakog od hiljadu putnika, koliko ih je bilo u vozu, tražio putnu kartu i ličnu kartu. Nikad to nije bilo, da se uz putnu kartu traži i legitimacija - šapatom su se čudili putnici, a policija ih je smirivala objašnjenjem kako se "pojavio neki šverc".

Koju minutu pre četiri poslepodne voz se uz škripu zaustavio u Štrpcima, jedinoj stanici na svih četiri stotine sedamdeset šest kilometara slavne srpsko-crnogorske pruge koja se nalazi u Bosni i Hercegovini. Mala je to stanica, nikad se tu Lovćen zaustavio nije, pa su nelagoda i strah brzo ispunili zagušljive, zatvorene kupee. Onda su se iz daljih vagona začuli žamor i glasna zapomaganja, odrešiti muški glas izvikivao je bošnjačka prezimena, i nije prošlo dugo pre nego su putnici u vozu shvatili što se događa.

Hiljadu putnika uplašeno je gledalo u vlastite blatnjave cipele, bojeći se i proviriti kroz prozore na stanicu, gde su izvedene Bošnjake postrojavali pored kamiona sa zelenom ceradom. Tek s vremena na vreme neki bi se ohrabrili pa doviknuli "Vodite ih, streljajte ih"!

Mogao je ćutati i penzionisani oficir, Kaštelanin Tomo Buzov. Samo da je ćutao, da se udubio u novine ili pravio da drema, da je gledao vlastite blatnjave cipele i vlastita posla - a imao je svojih, važnijih poslova, imao je na jednom kraju pruge suprugu, a na drugom sina - trgnula bi ga nekoliko minuta kasnije lokomotiva i mala stanica Štrpci zauvek bi ostala iza zaleđenog stakla na prozoru kupea. Samo, eto, da je ćutao, kao ostalih hiljadu putnika u voz 671. Ali nije mogao. Ustao je konačno sa svog sedišta i glasno uzviknuo: "Stanite, ljudi, šta to radite!? Ima li u ovoj zemlji zakona?"

Bila je to - i onda je bilo jasno, a kamoli danas - posve suluda, besmislena reakcija. Nije to bila prkosna, herojska gesta: samo ljudska, dakle suluda i besmislena. Znao je i on, kao i ostalih hiljadu putnika, da ne može ništa sprečiti, ništa promeniti i nikoga spasiti. Nije reč jednog penzionera mogla biti jača od tridesetak naoružanih policajaca i vojnika: bilo je to jače samo od njega.

Tako se Kaštelanin Tomo Buzov, umesto na porti podgoričkog garnizona, u posetu sinu Darku, te subote našao u kamionu s osamnaest Bošnjaka, koje su pripadnici paravojne grupe "Osvetnici" iz Višegrada odveli u selo Prelovo kraj Višegrada. U gimnastičkoj dvorani osnovne škole okrutno je mučen i premlaćen, pre nego što je i na njega došao red da uđe u jednu garažu, gde je čekao vođa Osvetnika Milan Lukić.

Bez molitve i ruže

Supruga Koviljka i sin Darko nikad nisu pokopali Tomu. Od devetnaest žrtava otmice u Štrpcima, identifikovane su i sahranjene samo tri, pronađene kasnije u jezeru Perućac.

Sve ostale, međutim, u komemoracijama u Prijepolju imaju svoju množinu, kao što svoju množinu na demonstracijama u Višegradu imaju i ubice, i kao što je svoju množinu u vozu 671 imalo hiljadu putnika zagledanih u vlastite blatnjave cipele.

Samo Tomo Buzov nema množine i nikoga se ne tiče. Iako je bio žrtva, nema za njega molitve i ruže na spomeniku ubijenima: što se njih tiče, nije bio statistički Bošnjak. Iako nije bio statistički Bošnjak, iako je bio oficir JNA na putu u poseti sinu u istoj toj vojsci, ne pamte ga ni njegova poslednja domovina, ni njegova nekadašnja vojska: što se njih tiče, bio je statistički Hrvat. Iako je bio statistički Hrvat, Kaštelanin, ne pamte ga ni Hrvatska ni Kaštel Novi: što se njih tiče, bio je izdajnik.

Pamti ga, eto, samo poneki od hiljadu saputnika iz voza 671 na liniji Beograd-Bar, svedoka koji su se na sudu setili čoveka što nije mogao ćutati. A nema statistički tesnije manjine, nema veće jednine i strašnije samoće od one u kojoj se ne može ćutati. Malo je takvih, statistički je jedan na hiljadu. Poput zaboravljenog Kaštelanina Tome Buzova, čoveka koji nije mogao ćutati.

Jednog od hiljadu. (Boris Dežulović - Slobodna Dalmacija)