Može li fejsbuk da informiše u malim sredinama?

Uprkos tome, građani nekih opština imaju problem sa nedostatkom adekvatnog  informisanja.

Za poslednjih 15 godina u Srbiji je sprovedeno nekoliko reformi medijskog sektora i uprkos kvalitetnim zakonskim rešenjima na papiru, u praksi se desio potpuni slom medijske scene. Naročito su stradali lokalni mediji u manjim sredinama koje populacijom i ekonomskom snagom nisu u stanju da u tržišnim uslovima održe u funkcionisanju neki od klasičnih medija.

Pogotovo su u problemu građani ovih mesta koji su decenijama unazad stvorili naviku informisanja kroz praćenje neke lokalne radio stanice ili novina, a koje su nestale ili su devastirane u procesu privatizacije lokalnih medija.

Slobodan Stanković, novinar i aktivista iz Pećinaca kaže za Mrežu 21 da je ova malena sremska opština imala nekada opštinski radio koji je imao slušanost i ugled u lokalnoj javnosti, a program je obilovao kontakt emisijama i sadržajima za različite ciljne grupe u zajednici. Nakon privatizacije Radio je postao deo privatne regionalne televizije, redakcija je drastično smanjena i praktično jedan do dva čoveka rade sve. A kako u protekloj godini nije raspisan konkurs za sufinansiranje medijskih sadržaja, izveštavanje iz ove sredine je svedeno na minimum.

- Najveća vrednost tog medija bila je u interakciji sa lokalnim stanovništvom, dakle putem klasičnog kontakt programa na radiju. To je izgubljeno privatizacijom, odnosno mišlju da jedan čovek može da obavlja sve - navodi Stanković.

Sama opština je razruđena u petnaestak sela i teško je pronaći neki efikasan i pristupačan medij koji bi na dnevnom nivou obaveštavao sve građane.

- Problem kod lokalnih novina je što izlaze jednom mesečno. Dakle, o nekom vrlo bitnom događaju koji se desio danas čitamo ili saznajemo detaljno tek za mesec dana. Mladi se danas informišu na društvenim mrežama, razmenjuju informacije pa za njih to i nije neki veliki problem. Ali svako ko nije informatički pismen, a to su pre svega stariji ili npr. poljoprivrednici koji su ceo dan u polju pa nemaju vremena, oni su prinuđeni da svega jednom mesečno saznaju šta im se dešava u komšiluku, koje su bitne odluke donete, i tako dalje - kaže Stanković.

Oni koji su se elementarno informatički opismenili posećuju opštinski sajt koji jedini izbacuje lokalne informacije na dnevnom nivou ili se informišu putem društvenih mreža. A Pećinci nisu usamljen primer jer mnogo je mesta po Vojvodini kojima su društvene mreže jedini izvor loklanih informacija.

Kulturolog, profesorka Divna Vuksanović kaže za Mrežu 21 da je trend da dominantne medije masovnih komunikacija kao što su radio ili televizija postepeno zamenjuje internet, odnosno društvene mreže.

- Fejsbuk postaje ne samo prijateljska mreža, već i osnova za savremenu komunikaciju kako globalno tako i lokalno. Očigledno da fejsbuk i u malim sredinama preuzima ulogu u informacionom smislu koju su imale lokalne zajednice pošto one više ne mogu da finansiraju lokalne medije ili su u oskudici pa ih finansiraju samo delimično. A glad za informacijama je stalna i ne jenjava. I onda se povećava potreba u svim uzrastima za alatkom kakve su društvene mreže, gde se ostvaruju sve komunikacijske, obrazovne ili kulturne potrebe. Dakle, mreža postaje nezamenljiva u medijacentričnom društvu u kom živimo - smatra Vuksanović.

Osnovno pitanje relevantnosti informacija koje stižu od društvenih mreža je prestalo da postoji i doktorka Vuksanović za to krivi mejnstrim medije koji su i sami manipulisali informacijama, dezinformacijama i lažima.

- Koliko je opasno da je informacija roba, toliko je bitna i demokratska rasprava o tome šta je to istina, pa o tome treba da svedoče građani kojih se ta istina tiče, a ne moguli koji zarađuju od medijske industrije. Ja ne bih bila previše kritična prema društvenim mrežama jer one dosežu tamo gde ne dosežu masovni mediji. S druge strane, svi imamo pravo na istinu u smislu njenog istraživanja i njenog plasiranja. Dakle, profesionalac bi trebao samo da je prvi među jednakima u smislu da je obučen za tako nešto, ali to i dalje ne govori u prilog nužnosti da će ono što on ili ona plasiraju kao profesionalci biti bliže istini od istine na društvenoj mreži.

Pravo na informisanje je jedno od ljudskih prava garantovanih poveljom Ujedinjenih nacija i svim pozitivnim propisima kako Srbije, tako i Evropske unije. Dok lokalna medijska tržišta sa ekonomskim razvojem ne dođu u situaciju da budu sama sposobna da izdražavaju medij, to će morati da se radi novecem iz javnih prihoda.

Na struci je da učini da taj proces bude što transparentniji i spreči eventualno mešanje onog koji daje sredstava u uređivačku politiku tog medija. Do tada, do istinite informacija u selu će se dolaziti kroz prašumu lažnih ili nepotrebnih informacija na društvenim mrežama u selima, onim globalnim.