Subotica jedan od gradova najtežih za život

U ovim gradovima je najteže onima koji rade i koji za svoj rad dobijaju platu. U Subotici je prosečna plata 41.338 dinara, dok je za život potrebno 70.431 dinara. Situacija međutim, nije toliko jednostavna; i statističari znaju da prosek "kvare" oni koji ne dobijaju redovno platu, odnosno nezaposleni.

Sve u svemu, u Subotici je teško preživeti, i to ne samo nezaposlenima, kojima je verovatno mnogo teže nego i onima koji svakodnevno odlaze na posao i eventualno i zarade prosečnu platu. A mnogo je onih koji dobijaju minimalac, a još više onih koji dobijaju još manje.

Retko ko može sebi dopustiti da mesečno potroši 70.000 dinara za potrepštine domaćinstva; za režiju, za hranu, za odeću i druge stvari. Subotica je oduvek bila skupa. Dešava se da u Novom Sadu ili Beogradu upola cene dobijemo komad odeće ili obuće, a i izbor je mnogo veći nego u Subotici.

Dok se hamburger u Novom Sadu plaća 90 dinara, u Subotici ga prodaju za 150 ili 180 dinara. Isto tako možemo govoriti i o gradskom prevozu, koji je u Subotici godinama skuplji nego u većim gradovima, a ne pruža iste usluge; u Subotici gradski autobusi idu na svakih sat vremena, a ne na svakih 15 minuta…

Tek nekoliko od primera. Subotica je uvek nekako čudno pokušavala da drži korak sa svetom; pre sto godina je radila ogromne zgrade, a nešto slično pokušava i danas. Samo što to ne radi uspešno. Grad ne ume da nađe ključ uspeha. Nije ni čudo što mladi biraju druge gradove, u gorim slučajevima druge države za život.

Mesta gde će, doduše, raditi mnogo više, možda i na radnim mestima koje u rodnom gradu nikada ne bi prihvatili. Ali nakon dugih godina odricanja verovatno je i razumljivo ako je nekome drago da za nekoliko evra može kupiti novu odeću i obuću, što može da izađe negde i ima para za to i što postoje mesta koje vredi posetiti.

U Subotici je teško preživeti, a teško je i opstati. Jer nema para. A i da ih ima, nema mesta gde bi se mogle potrošiti.