Kompanija Pepsi je 1989. kupila gomilu sovjetskih razarača i podmornica i postala sedma sila sveta

Autor: Index.hr

Zabava

07.12.2021.

16:04 > 17:16

Proizvođač napitka Pepsi, PEPSICO Incorporated, nabavio je 1989. godine 17 podmornica, krstaricu, fregatu i razarač od Sovjetskog Saveza.

Poslednjih godina oko tog poslovnog dogovora stvorena je internetska legenda koja tvrdi da je Pepsi nakratko posedovao šestu najveću flotu na svetu.

To zapravo i nije daleko od istine. Prema analizi godišnjaka Jane's Fighting Ships 1989/90 zemlja koja ima 17 podmornica bila bi izjednačena s Indijom na sedmom mestu kada je reč o podmorničkoj floti, piše Index.hr.

Međutim, ova priča zapravo nije realna. Ono što je PepsiCo nabavio bila su malena, zastarela i onesposobljena plovila.

Pepsijeva mornarica nije imala ništa više vojne moći nego što je zarđali Fordov Model T bio kandidat za Formulu 1. Štaviše, sami brodovi su odmah predati norveškom brodogradilištu za rashod.

PepsiCo je više bio posrednik nego pomorska sila, piše Foreign Policy. Većina interpretacija ove priče takođe pogrešno tumači njeno značenje. Pepsijeva mornarica se ponekad prikazuje kao sramota za Sovjetski Savez, ali je zapravo daleko od toga.

Multinacionalna kompanija i zemlja koju je utemeljio Vladimir Lenjin bili su poslovni partneri, a 1989. godine čelnici Pepsija bili su optimistični po pitanju sovjetske budućnosti. PepsiCo je kupio zarđalu flotu kao deo opklade vredne više milijardi dolara u dugoročnu stabilnost Sovjetskog Saveza, ogromnog tržišta koje nije imalo čime da trguje osim sirovinama i obećanjima o budućem profitu.

Pepsijeva mornarica nije priča iz doba sovjetskog kolapsa, nego iz kratkog razdoblja neposredno pre toga, kada je izgledalo da će Sovjetski Savez preživeti iako se Hladni rat završio.

Te iste zarđale podmornice bile su jedan od načina na koji su sovjetski čelnici i zapadne korporacije mogli uspostaviti mir u svetu, i novi, postkomunistički prosperitet vođen biznisom.

Pepsijeva borba za prednost nad Koka kolom

Američki čelnici nadali su se da bi izloženost zapadnom poslovanju mogla pretvoriti Sovjetski Savez u zemlju poput njihove. Čelnici Pepsija uticali su na američke političare kako bi stekli veliku prednost u svom suparništvu sa Koka kolom. Sovjetski dužnici su taj dogovor videli kao deo šire strategije spoljne trgovine koja bi mogla pomoći u revitalizaciji njihove posrnule privrede. Na kraju, gotovo niko nije dobio ono što je želeo, stoji u tekstu portala Index.hr.

Projekat Pepsijeve mornarice započet je kao posledica ambicije jednog čoveka da Sovjetima prodaje zaslađeni napitak. Srčani i ambiciozni blefer Donald Kendal počeo je kao radnik u točionici Pepsi kole, ali se brzo uzdizao na korporativnoj lestvici, postavši do 1957. godine šef međunarodnog odeljenja kompanij, iako je bio tek u 30-im godinama.

Kao korporativni izvršni direktor koji se bavi međunarodnim poslovanjem, Kendal je obavljao zadatak koji su mnogi ponekad zanemarivali. Teoretičari mogu da učine da međunarodni odnosi izgledaju daleko drugačije od svakodnevnog iskustva: nuklearna strategija, pregovori o ugovorima, načela ljudskih prava.

Ipak, formalne interakcije između nacionalnih vlada samo su mali deo međunarodnih odnosa. Većina onoga što se događa među zemljama tiče se nečeg daleko jednostavnijeg i direktnijeg - poslovanja. Međunarodni poslovni direktori i njihovi prateći advokati, računovođe i posrednici rešavaju složenost prekogranične trgovine i ulaganja, ali takvi složeni poslovi još uvek teže jednostavnom cilju - zarađivanju novca.

Sve je počelo još pedesetih, kad je SSSR bio u velikom usponu

U toj ambiciji nema mističnosti, što bi moglo objasniti zašto se o njoj piše mnogo ređe nego o dogovorima političara i diplomata. Ipak, ljudi poput Donalda Kendala, a ne poput Henrija Kisindžera, upravljaju velikim delom međunarodnih odnosa.

Stalni pritisak koji izvršni direktori vrše dok kopaju za profitom može istrošiti čak i navodno čvrste temelje nacionalne politike. Ako se težnja za profitom pokaže kompatibilnom sa službenim ciljevima, tim bolje, a ako ne, onda će direktori pokušati da stvore prilike za ostvarivanje svojih uskih interesa.

Ti se pritisci manifestuju na neočekivane načine. U kasnim 50-ima, kada je Kendal preuzeo svoju izvršnu ulogu, američki predsjednik Ajzenhauer pokušao je da koristi propagandu kako bi se suprotstavio prednostima Sovjetskog Saveza u Hladnom ratu.

Sovjetski čelnici mogli su se pohvaliti posleratnim stopama ekonomskog rasta svoje zemlje, koje su toliko nadmašile rast SAD-a da su čak i vodeći američki ekonomski udžbenici pretpostavljali da će SSSR uskoro prestići Sjedinjene Američke Države.

Sovjetski trijumfi u svemiru, uključujući lansiranje prvog veštačkog satelita, Sputnika, oslikavali su komunistički svet kao talas budućnosti, a američki rasni aparthejd na jugu zemlje učinio je da se SAD čini kao prvak imperijalističke prošlosti.

Jedan deo Ajzenhauerove protivofanzive uključivao je organizovanje Američke nacionalne izložbe 1959. u Moskvi. Ajzenhauer se kladio da će pokazivanje običnih povlastica američkog života, kao što su proizvodi vodećih brendova Kodaka, General Electrica i Pepsi kole, uveriti sovjetske ljude da je mir poželjan i, što je još važnije, da će im biti bolje pod kapitalizmom.

Svađa Niksona i Hruščova

Najznačajniji deo izložbe bila je poseta Ajzenhauerovog potpredsednika, antikomunističkog fanatika Ričarda Niksona, koji je pratio sovjetskog čelnika Nikitu Hruščova u obilasku paviljona. Njih dvojica su se svađala oko relativnih prednosti svojih sistema pred medijskom pratnjom, koja je prenosila njihovu razmenu.

Ajzenhauerova vizija održavanja izložbe koja bi uzdrmala temelje komunizma uglavnom je propala, ali tri druga muškarca su dobila željeno. Hruščov je domaćoj publici pokazao da se Sovjetski Savez može istaknuti u mirnom takmičenju. Nikson je dobio ogroman podsticaj u anketama i medijske pohvale za odbranu američkog sistema.

Kendal je bio treći, on je 1999. godine ispričao je da je Niksonu rekao noć pre posete da neki u sedištu Pepsi kole doživljavaju učestvovanje na izložbi kao bacanje novca.

Nikson doveo Hruščova da pije Pepsi

Sledećeg dana Nikson je odveo sovjetskog premijera do Pepsijevog štanda. Pepsijevi fotografi snimili su Niksona i Hruščova kako zajedno piju napitak ove kompanije.

Iako je Hruščovljeva presuda o gaziranom napitku bila ambivalentna (časopis Time je njegovu reakciju zabeležio kao "skeptičnu"), marketinški učinak ubrzao je Kendalovu karijeru. Godine 1963. Kendal je postao predsednik i glavni izvršni direktor kompanije. On je tada bio u poziciji da uzvrati Niksonu za uslugu, kome je to trebalo. Tada je bio najpoznatiji kao gubitnik i u trci za predsednika 1960. s Džonom F. Kenedijem, ponižavajuće, u trci za guvernerskom pozicijom u Kaliforniji 1962. godine.

Kendal je Nixonu ponudio spas - obećanje da će advokatska kompanija koja uzme Niksona kao partnera takođe dobiti ugovor sa Pepsi kolom. Ugledna njujorška advokatska kancelarija tvrtka Madž, Stern, Baldvin i Tod dobila je posao. Dogovor je obogatio Niksona i dao mu razlog da putuje po zemlji i svetu kao predstavnik Pepsija. Zahvaljujući Kendalu, Nikson se obogatio i postavio temelje za politički povratak.

Nikson je 1968. postao američki predsednik. Najvidljiviji povratak Kendalove investicije bilo je korišćenje političke veze za posredovanje u jednom od prvih poslova između Sovjetskog Saveza i jedne američke kompanije u hladnoratovskom razdoblju.

Pepsi u SSSR-u

Kendal i sovjetski dužnici najavili su 1972. godine ugovor kojim će se ekvivalentne vrednosti Pepsija zameniti za sovjetsku votku koje su proizvodile Stoličnaja i Sovjeckaja. Ne samo da je Pepsi postao prvo američko bezalkoholno piće dostupno u SSSR-u, već je taj dogovor takođe isključio Koka kolu sa sovjetskog tržišta.

Prijateljstvo s Niksonom utrlo je put ovom dogovoru

Zamenik američkog savetnika za nacionalnu sigurnost Henrija Kisindžera, Alexander Haig, lobirao je 1971. kod sovjetskog ambasadora Anatolija Dobrinjina da Sovjeti prihvate da Sovjeti prihvate Kendalovo upravljanje trgovačkom delegacijom. U jednom od svojih redovnih telefonskih razgovora sa Niksonom i njegovim saradnicima Kendal je zamolio Kisindžera (koga je pozdravio s "ćao, zgodni") da pritisne sovjetske lidere da finalizuju dogovor. Sovjeti su dobili poruku - ovaj dogovor je bio posebno važan za Niksona.

Na sastanku 1975. u Ženevi sovjetski ministar spoljnih poslova Andrej Gromiko pitao se zašto Sovjeti imaju Pepsi, ali ne i Koka kolu. Dobrinjin je diplomatski primetio da je to zato što je "Pepsijev šef energičniji". Kisindžer je sasvim otvoreno rekao da je to zato što je Kendal prijatelj. Kisindžer nije uvek bio tako velikodušan. Na sastanku 1973. sa savetnikom za spoljnu politiku jedne međunarodne sindikalne organizacije Kisindžer se zahvalio na podršci predsednikovoj spoljnoj politici i poručio da " su biznismeni u ovoj zemlji sramota. Pogledajte Kendala iz Pepsi kole, on bi prodao zemlju za unosan ugovor".

Zamena Pepsi kole za votku možda je bila u skladu s Niksonovom politikom detanta između Sovjetskog Saveza i SAD-a, ali je takođe bila trijumf za Kendala. Godišnji izveštaji PepsiCoa iz 1972. sadržali su dve stranice fotografija Kendala kako stoji ispred kultne katedrale svetog Vasilija Blaženog na moskovskom Crvenom trgu, s citatom zbog kojeg je zvučao više kao državnik nego kao izvršni direktor: "Dugo sam verovao da bi trgovina između nacija mogla pomoći u izgradnji mostova većeg razumevanja između različitih kultura i ekonomskih sistema".

Kendal je tvrdio da bi privatno preduzetništvo moglo uspeti na načine na koje svjetski političari nisu mogli, odnosno da bi mogao imati i profit trgovca i mističnost državnika.

Prepreke u poslu

Dogovor je naišao na prepreke. Nezgrapna zamena Stoličnaje za gazirano piće rezultat je poteškoća u trgovini sa komunističkom zemljom van normalnih trgovačkih pravila kapitalističkog sveta.

Budući da se sovjetskom valutom, rubljom, nije moglo trgovati na međunarodnim tržištima, a Sovjetski Savez je gomilao svoje rezerve konvertibilnih međunarodnih valuta, svaki je posao uključivao komplikovanu, dugotrajnu i rizičnu razmenu materijalnih dobara.

Neke prepreke bile su političke. Jevrejske grupe u Sovjetskom Savezu bojkotovale su Pepsi, optužujući kompaniju da je profit stavila ispred prava sovjetskih građana jevrejskog porekla zadržanih unutar zemlje. Sovjetska politika zahtevala je od jevrejskih emigranata da plaćaju previsoke namete. Aktivisti u američkom Kongresu povezivali su američko-sovjetsku trgovinu i ljudska prava kako bi blokirali planirano smanjenje američkih carina na uvoz od 75 odsto, uključujući i uvoz Stoličnaje.

Bojkot sovjetske votke u SAD-u

Politički i ekonomski izazovi također su se ispreplitali, pogotovo jer se detant srušio tijekom 70-ih godina. PepsiCo je agresivno reklamirao Stoličnaju kao autentičnu sovjetsku votku. To je ovaj brend ostavilo otvorenim za bojkot kada su hladnoratovske napetosti porasle, nakon napada Sovjetskog Saveza na Avganistan ili nakon što je sovjetski borbeni avion oborio putnički avion Korean Air Linesa 1983. godine. Ipak, Pepsijevo sovjetsko tržište je raslo, a do 1985. godine, kada je Mihail Gorbačov preuzeo vlast u SSSR-u, Pepsi je tamo izgradio 16 točionica.

Šta su Sovjeti imali od svega ovoga? Za sovjetske vođe nakon Josipa Staljina trgovina sa Zapadom nudila je mnoge prednosti, što su više puta jasno stavljali do znanja.

Hruščov je naglasio sovjetsku otvorenost za trgovinu kada se sreo sa delegacijom guvernera američkih saveznih država više nedelja pre otvaranja američke izložbe u Moskvi.

Trgovina sirovinama, kao što su zlato i nafta, nudila je Sovjetskom Savezu mogućnost zarade u čvrstoj valuti, koju su mogli da iskoriste za kupovinu napredne tehnologije (ili hrane kad bi žetva podbacila) na svetskim tržištima. Ipak, sovjetski čelnici, svesni svojih nedostataka u odnosu na vodeće tehnološki sofisticirane kapitalističke zemlje, takođe su smatrali da su komercijalni poslovi obećavajući način za uvoz moderne tehnologije.

Na primer, italijanski proizvođač automobila Fiat potpisao je 1966. godine sporazum o izgradnji velike fabrike automobila u partnerstvu sa sovjetskom industrijom, što je ulaganje čiji je učinak u stvarnim iznosima daleko nadmašio učinak Pepsijevog ugovora.

Sovjeti su u Pepsiju videli početak saradnje sa Zapadom

Početkom 70-ih godina sovjetski čelnici nadali su se da će ugovor sa Pepsijem biti tek prvi u nizu još takvih ugovora sa SAD, zapadnom Evropom i Japanom.

Reformski orijentirane tehnokrate izračunale su da je povremeno pragmatična Niksonova administracija otvorila prozor za ubrzanje sovjetskog rasta. Kada je američki Kongres povezao ljudska prava s trgovinskim sporazumom, oslabio je te reformatore i detant, koji im je zadao još jedan udarac usponom tvrdolinijaškog antikomunističkog američkog predsednika Ronalda Regana.

Uspon Gorbačova značio je povratak širokoj sovjetskoj politici međunarodnog popuštanja, ekonomske saradnje i domaćih reformi. Ipak, okolnosti su se promenile.

Zapadne kompanije sada su bile svesnije i opreznije zbog političkih rizika povezanih trgovinom sa Sovjetskim Savezom. Takođe su uz veliku cenu naučile o manje dramatičnim, ali stvarnim glavoboljama koje su povezane sa poslovanjem u Sovjetskom Savezu: carinske gnjavaže, kršenje ugovora, prkosni radnici, primitivni finansijski sastav i nepouzdana logistika.

Uprkos tim poteškoćama, američki brendovi poput Mekdonaldsa, Pizza hata (takođe u vlasništvu PepsiCoa u to vreme), pa čak i Baskin Robinsa oprezno su ulazili na liberalizirajuće sovjetsko tržište. Čak je i Koka kola ušla na tržište (na ograničen način, isprva dostupna samo u prodavnicama sa konvertibilnom valutom, otvorenima za turiste) kada je Pepsijev ekskluzivni ugovor istekao.

Ključna godina bila je 1989.

Postojale su neke sporedne koristi od ulaska na sovjetsko tržište. Pepsi je puštao televizijske reklame u SAD-u navodeći da su njegova gazirana pića podstakla glasnoću. Važnija opklada bila je na duži rok. Direktori poput Kendala i dalje su smatrali da bi se takve gnjavaže isplatile ako mogu izgraditi profitabilan posao u reformisanoj sovjetskoj ekonomiji u usponu.

Korporacije su dobile sposobnost da nadmaše nespretne sovjetske firme dok koriste moć da isključe strane protivnike.

Ispostavilo se da je 1989. bila ključna godina. Tenkovi su se zakotrljali pekinškim trgom Tiananmenom u junu. Berlinski zid je pao u novembru. Manje pamćeno, ali gotovo jednako važno za posmatrače u to vreme bilo je to što je Sovjetski Savez održao izbore za svoje novo zakonodavno tijelo, Kongres narodnih zastupnika, još jedan korak za koji se činilo da je potvrdio moć Gorbačova i reformatora.

To je bilo okruženje u kojem je PepsiCo zaključio posao sa ratnim brodovima. Rublja je još uvek bila bezvredna na međunarodnom nivou, a izgledi za rast Stoličnaje bili su ograničeniji nego 1972. godine, pa je povećanje prodaje Pepsija u SSSR-u značilo potrebu za otvaranjem novih izvora prihoda.

Pepsi je kupio vojne brodove i podmornice, ali ih nikad nisu ni uzeli

To su bile okolnosti u kojima je PepsiCo sklopio ugovor oko podmornica i drugih plovila. Ova trgovinska razmena našla se na naslovnim stranama u to vreme, ali PepsiCo nikad nije ni preuzeo plovila. Kako je Asošijejted Pres izvestio u 1989. godine, PepsiCo je bio samo posrednik za brodove koji su krenuli za otpad i umesto toga završili u Norveškoj.

Zaista, u tom poslu bilo je malo toga vrednog pažnje, osim što je uključivao Pepsi. Sovjetska mornarica počela je da prodaje svoja zastarela i onesposobljena plovila za otpad u kasnim 80-im, što je bila jedna komponenta poplave otpada izvezenog iz Sovjetskog Saveza i istočne Europe. The Economist je 1990. izveštavao da je prezasićenost istočnog bloka doprinela padu cena otpada sa 70 britanskih funti po toni na manje od 40 funti po toni u samo nekoliko meseci.

Sovjetsku podmornica je vredela 50.000 dolara, razarač je bio 400.000

Tada se sovjetska podmornica klase Whisky mogla nabaviti za 50.000 dolara ili razarač za 400.000 dolara. Čak i po tim cenama jedva da su bili vredni troška rezanja, ne samo zato što su sovjetski brodovi sadržavali velike količine azbesta. Tvrdolinijaši na zapadu upozoravali su da bi takvi dogovori mogli pomoći u finansiranju modernizacije sovjetske mornarice, čineći je tokom 90-ih godina daleko ozbiljnijim neprijateljem.

Prodaja plovila Pepsiju za otpad možda je vredela nekoliko milijuna dolara, što je sovjetskoj mornarici donelo preko potrebnu čvrstu valutu. Ipak, to je bila sporedna predstava. Pravi dogovor o razmeni gaziranog pića za brodove uključivao je funkcionalna plovila. U početku je PepsiCo dogovorio da u svoj aranžman sa votkom uključi dva sovjetska tankera za naftu od 28.000 tona nosivosti, koje je PepsiCo kupio u zajedničkom poslu sa norveškom firmom za brodove koju vodi Kendalov prijatelj.

Koji je bio cilj Pepsija?

U aprilu 1989. godine, prema Financial Timesu, PepsiCo se pridružio sličnom, većem poslu sa sovjetskom trgovinskom organizacijom i dve norveške firme u vrednosti od gotovo 2,6 milijardi dolara za isporuku čak 85 sovjetskih brodova tokom jednog veka. Prijavljena vrednost posla varira zavisno o izvoru, verovatno zato što su američke firme koje su se bavile razmenom podataka možda potcenile pravu vrednost kako bi izbegle carine i poreze.

Pepsi je najavio da će ugovor udvostručiti prodaju gaziranih pića unutar Sovjetskog Saveza tokom veka i omogućiti mu otvaranje Pica huta u toj zemlji. Norveški partneri će se baviti marketingom sovjetskih brodova i snositi rizike njihove prodaje. A Sovjetski Savez bi dobio ne samo tržište za svoje brodove nego i ulaganje norveških partnera u remont brodogradilišta u kojima bi se brodovi gradili.

Sa reformskom vladom koja je krenula napred, direktori kao što je Kendal uveravali su sami sebe da njihova ulaganja u Sovjetski Savez imaju lepu budućnost. Ipak, jedna od posljedica liberalizacije bio je novi talas kritike javnosti. Anatolij Sobčak, demokratski gradonačelnik Lenjingrada (danas Sankt Peterburga), napao je prošireni dogovor sa Pepsijem kao vežbu gigantomanije koja bi destabilizirala tržište.

Kendal je sa žaljenjem primetio početkom 1991. da je bilo lako poslovati sa centralizovanom ekonomijom pre Gorbačova, ali da je "danas mnogo teže nositi se sa demokratijom u Sovjetskom Savezu".

Ipak, činjenica da su se ti prigovori mogli izneti, samo je potvrdila da je reforma stvarna i da je napredak moguć. Predsjednik SAD-a Džordž Buš stariji najavio je velike korake prema potpunoj normalizaciji trgovine.

"Moja zemlja je spremna pomoći u ovoj novoj sovjetskoj revoluciji", rekao je Buš, ali i upozorio da su zapadne vlade sa vlastitim ograničenim resursima ograničene u onome što mogu da učine.

"Dakle, moramo okupiti poslovne ljude iz Evrope i Amerike, te njihove partnere iz celog Sovjetskog Saveza". Konačno, Kendalova bi se vizija mogla ostvariti - zapadni kapitalizam okončać Hladni rat i obogatiti se u tom procesu.

Državni udar u SSSR-u pomutio planove Pepsija

Manje od tri nedelje kasnije konzervativne snage pokrenule su državni udar protiv Gorbačova. U roku od nekoliko meseci čelnici ključnih sovjetskih republika raspustili su državnu uniju. Gorbačov je 25. decembra 1991. dao ostavku na mestu predsednika Sovjetskog Saveza, koji je nestao jednim potezom njegovog pera.

Naravno, Pepsijevi interesi u Rusiji nisu nestali. PepsiCo je 2020. godine obavestio o prihodu od tri milijarde dolara u Rusiji, svom trećem najvećem tržištu iza Meksika i SAD-a. Kendal je 2004. od ruskog predsjednika Vladimira Putina dobio Orden prijateljstva za doprinos ruskoj trgovini.

Ipak, više nije bilo mističnosti. Rusija je sada bila samo jedno tržište u razvoju i novo konkurentno tržište među mnogima.

Pepsijeva mornarica je preuređena kao deo narativa u kojem je kolaps Sovjetskog Saveza bio neizbežan, kao neverovatna priča o američkoj pobedi nad smrtno bolesnim neprijateljem. To se uklapa u doba ekonomskog haosa koje je usedio, kada se ruska privreda raspala, oligarsi pljačkali industrije i resurse, a vojnim zalihama sa funkcionalnim oružjem, a ne zarđalim podmornicama zaista trgovalo na crnom tržištu.

Teza da bi spoljna ekonomska trgovina i ulaganja mogli transformisati komunističku ekonomiju, isprobana je u Narodnoj Republici Kini otprilike u isto vreme.

Kineske tehnokrate su se uzdale da će međunarodne kompanije doneti nove tehnike i iskustvo. Baš kao što su Sovjeti dali Pepsiju monopol u zamenu za te pogodnosti, Kina je 1978. dala Koka koli ekskluzivna prava na svoje tržište.

Možda Sovjetski Savez nije mogao da postigne ono što je postigla Kina.

Ipak, ideja da bi samo jedan komunistički gigant mogao uspeti, bila je daleko od očite u to vreme. Da su se događaji odvijali onako kako se Kendal nadao, a Gorbačov planirao, 90-e su mogle biti vek demokratizacije i gospodarskog rasta za jačanje Sovjetskog Saveza.

Sama priča o tome kako je Pepsi kupio 17 sovjetskih podmornica kako bi učvrstio svoj položaj na sovjetskom tržištu bila bi samo jedna među hiljadama priča o tome kako su američke investicije pomogle bivšem neprijatelju da postane ekonomski konkurentan, zaključuje Foreign Policy.

Teme

Koka kola Pepsi

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Prohibicionista

08.12.2021 • 14:11

Wow

Odavno ne pročitah zanimljiviji članak. Hvala.

3 0 +3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.