Američki novinar posle godinu dana bez interneta: "Nije vredelo"

Ubeđen da su društvene platforme, onlajn igrice i sajtovi krivi za njegove lične probleme, američki novinar Pol Miler sproveo je jednogodišnji eksperiment – život bez interneta. Kada se nedavno ponovo priključio na svetsku mrežu, saopštio je čitaocima da, i pored izvesnih prednosti, odlazak sa interneta, u njegovom slučaju, ipak nije značio željene, radikalne promene života.

Za Milera (27) ovo nije bila laka odluka, jer kao novinar prati upravo internet i to za "Verdž" – sajt posvećen digitalnom svetu. Ali rešio je da se diskonektuje kada je shvatio da su mu gotovo sva prijateljstva virtuelna, a pažnja rasuta, posvećena glupim sajtovima i nedovoljna za čitanje dugih tekstova.

Umesto otkaza, sajt mu je ponudio da i dalje prima platu i objavljuje tekstove o snalaženju bez interneta. Na ovom sajtu je objavio i svoj najnoviji tekst u kojem zaključuje da oflajn život ima prednosti, ali da ipak ne rešava lične probleme ili drastično poboljšava egzistenciju.

Miler je pre godinu dana pošao od pretpostavke da internet nije prirodna sredina. Bio je uhvaćen u svetskoj mreži – neprestano je otvarao poštu, proveravao statuse i primao više informacija nego što je mogao da obradi. Mislio je da će se sve to promeniti i da će konačno pronaći sebe i početi da živi pravi život u pravoj stvarnosti. Psiholozi redovno kritikuju tehnologiju, jer se ljudi sve češće upoznaju, druže i zaljubljuju preko ekrana gubeći dodir sa prirodom i osećaj za drugo živo biće.

Put u izolaciju ili povezivanje sa drugima - stvar je izbora

Miler piše da je u početku bio srećan zbog svoje odluke. Njegov eksperiment potvrdio je tezu psihologa da internet šalje previše signala i stimulansa, umanjuje pažnju i onesposobljava za zadržavanje na jednom sadržaju zbog čega je učenje sve teže. "Sa otrpanom glavom, pažnja mi se povećala. U prvom mesecu deset stranica ’Odiseje’ bile su teška muka. Sada mogu da pročitam sto stranica", iskren je Miler.

Više je čitao i pisao otkrivši da prava mudrost i velike ideje zaista ne mogu da stanu u blog. I komunikacija se poboljšala. Bez neprestanog buljenja u mobilni ili računar, mogao je da se posveti razgovorima i stvarno sluša šta mu drugi govore, čemu se posebno obradovala njegova sestra.

Piše da uopšte nije bilo teško voditi svakodnevni život – kupovao je novine, čitao štampane knjige, snalazio se uz pomoć mape na papiru i pozivao avio-kompanije umesto da sam, onlajn rezerviše karte.

Onda su se javili prvi problemi. Počeo je da gubi kontakt sa ljudima sa kojima se inače redovno čuo na internetu. Prijatelja u Kini nije više mogao da pronađe na "Skajpu". To nije bila opcija ni za kontakt sa bratom koji je zbog posla otišao u Katar na šest meseci.

Osetio se usamljenim. Iako je pošao od toga da ga internet čini izolovanim i usamljenim, shvatio je da ga odsustvo interneta čini još izolovanijim i usamljenijim. Zaključio je da poznanike retko poziva telefonom i da nedovoljno izlazi – za šta više ne može da okrivi internet.

"Shvatio sam da pripadam internetu", napisao je Miler.

Postalo mu je jasno da pretraživanje svetske mreže može da vodi u samoću ako čovek tako izabere, ali da je internet, u suštini, kanal koji povezuje – "internet je tamo gde su ljudi". U prvom tekstu koji je posle godinu dana poslao preko interneta Miler najavljuje kraj digitalne apstinencije.

"Možda ću proćerdati vreme, možda ću rasipati pažnju, možda ću kliktati na pogrešne linkove. Neću imati toliko vremena da čitam ili razmišljam ili napišem veliki američki naučnofantastični roman. Ali ću makar biti povezan", zaključio je Miler.