Neki od najužasnijih eksperimenata (poznatih javnosti)

Stenfordski zatvorski eksperiment

Ovaj eksperiment je izvela grupa psihologa na čelu sa Filipom Zimbardom. Određene je grupa muških dobrovoljaca, studenata, koji su se prijavili za učešće u ovom dvonedeljnom ekperimentu. Njima su dodeljene uloge. Jedni su bili zatvorenici, a drugi čuvari u improvizovanom zatvoru. Rezultati su bili uznemiravajući. Stražari su postali sadistički nastrojeni prema "zatvorenicima". Eksperiment je otkrio mehanizme funkcionisanja tamne strane ljudske ličnosti. Eksperiment je prekinut samo nakon šest dana izvođenja.

Monstrumska studija

Ova studija je sprovedena, 1939. godine i u njoj su učestvovala 22 siročića, od kojih je 10 mucalo. Oni su podjednako podeljeni u dve grupe: u jednu sa logopedom koji je trebalo da sprovede pozitivnu terapiju i unapredi govor dece i drugu sa logopedom koji je javno kažnjavao decu zbog govorne mane. Eksperiment je pokazao da je kod dece koja su bila sa lošim logopedom narušeno psihičko zdravlje. Kasnije je otkriveno da su deca, koja ranije nisu imala problem sa govorom, poprimila mucanje nakon eksperimenta. Šestoro siročića je dobilo novčanu nadoknadu zbog posledica koje je sprovođenje ove šestomesečne studije ostavilo na njih.

Slon na LSD-ju

Voren Tomas, direktor zoološkog vrta u Oklahomi, ubrizgao je slonu dozu droge LSD. To je bio pokušaj da se odredi da li droga može da navede na agresivno ponašanje, koje periodično pokazuju slonovi mužjaci. Slon Tusko umro je skoro odmah nakon što mu je droga ubrizgana.

"Terapija" koja je stvarala averziju prema homoseksualnosti

Šezdesetih godina prošlog veka homoseksualnost je uglavnom smatrana mentalnim oboljenjem i bilo je dosta onih koji su se volonterski javljali da homoseksualce "izleče". Tokom eksperimentalne terapije, slike homsoeksualaca povezivane su sa neprijatnostima poput elektro šokova ili injekcija što bi dovodilo i do povraćanja pacijenata. Zamisao je bila da pacijentu prva asocijacija na homoseksualnost bude bol. Umesto "izlečenja" ovi eksperimenti su doveli do dubokih psihičkih poremećaja pacijenata, a najmanje jedan pacijent je i umro nakon ovog tretmana.

Slučaj Dejvida Rajmera

Kada je Dejvid Rajmer bio beba od osam emseci, nesrećnim slučajem je izgubio penis. Psiholog Džon Mani je predlagao da se bebi uradi operacija promene pola. Roditelji su se složili, ne znajući da je Mani to predložio da bi iskoristio Dejvida za eksperiment kojim je želeo da dokaže da polni identitet nije nešto urođeno već se stiče prirodnim putem tokom odgajanja. Dejvid je postao Brenda, dobio je vaginu i primio je hormonske terapije. Ali, eksperiment nije uspeo. Brenda se tokom detinjstva ponašala tipično muški, a Rajmerovi su sve više počeli da se razilaze. Kada je imala 14 godina, rečena joj je istina, a ona je odlučila da se podvrgne operaciji i ponovo postane Dejvid. Dejvid se ubio kada je imao 38 godina.