FOTO: Salajka - Novi Sad kakav je nekada bio

Prva komšinica Podbare stoji već dugo onakva kakva je bila i pre, za razliku od nekih drugih delova Novog Sada koji su umeli proteklih decenija da pokleknu i dozvole investitorima da im izmene lični opis. Dok prolazi kroz Salajku čovek bar u jednom trenutku mora da poželi da živi u takvom kraju, ispresecanom mirnim ulicama sa redovima kuća koje ponosno stoje i odolevaju godinama.

Ali Salajka nije samo miran kraj koji podseća na kakvo seoce. Ona je i prometna Temerinska i bučna Partizanska i vozačima uvek tesna Kisačka ulica. Salajka je i Temerinska pijaca, koja nikako da se reanimira iako grad daje sve od sebe, Salajka je i Dositejeva, iz pesme Đorđa Balaševića, i susedna Cvijićeva, u kojoj dane provodi upravo panonski kantautor, jedan od simbola Novog Sada, ali i svoje Salajke.

Salajčani su temperamentni, živahni, a umeju da budu i složni. Grad je, na njihovu inicijativu sređivao ambulantu, Osnovnu školu "Vuk Karadžić" i Srednju tehničku školu "Pavle Savić", sami su "krivci" za svaki deo puta koji je presvučen, a sami su se i organizovali da pokrenu veliku akciju čišćenja Salajke i zaštite životne sredine. Salajčani imaju ekipu koja se bavi vijanjem Božića na konjima, vesele šerete koji znaju odakle su, znaju da nisu tu od juče, ali znaju i da poštuju druge, dok vole svoje.

Kažu da je, kada je donošen prvi urbanistički plan Novog Sada, trebalo da se raseljava deo Salajke, kako bi se tamo napravila industrijska zona. Otpor građana je bio toliko velik, da je gradska skupština 1986. godine odustala od tog plana i industrijsku zonu smestila na drugi teren. Osamdesetih je na Salajci bilo sedište gradske opštine "Slavija", koja je obuhvatala još nekoliko novosadskih naselja, ali sada ime Slavija reprezentuju samo fudbalski i rukometni klub, mesta gde se okupljaju mladi i svi drugi koji se tako osećaju.

A mladi znaju jednako dobro da opišu Salajku kao oni stariji, mada mladi ne pamte baš toliko, ali pamte kako su odrastali, znaju kako žive i sa kakvim ljudima. Priča iz ugla mladog čoveka predstavlja Salajku baš onako kako bi putnik namernik koji tuda prolazi i poželeo...

Ilija Gajinov - frizer

Salajka se nalazi između Kisačke i Temerinske ulice, proteže se skroz do DTD kanala i mogla bi se opisati kao "Novi Sad nekada". Karakterišu je stare prizemne kuće uz nekolicinu dvospratnica za takozvane "slabije-stojeće" stanovnike. Uz Centar, Stari grad i Podbaru, Salajka je najstariji deo Novog Sada. Pretežno ju je naseljavao srednji stalež pod kom su se najčešće podrazumevali trgovci i zanatlije. Moj pradeda, na primer, imao je radionicu za izradu fijakera, a kasnije i autobusa. Neki od njegovih radova se i dan danas nalaze u Beču.

Osnovne karakteristike Salajke su mir i otuđenost. Za svo ovo vreme koje sam proveo na Salajci, stekao sam osećaj da smo praktično sami. Kontakt sa komšijama bio je uvek minimalan, ali to pripisujem vrlo karakterističnoj kući koja je poput tvrđave. Takođe, postoji ono staro, praktično već arhaično rivalstvo između Salajke i Podbare. Znam za priče da su se momci nalazili na nekoj poljani - jedna grupa sa Salajke, druga sa Podbare - i mlatili se do besvesti iz samo njima znanih razloga. Iskreno, u skorije vreme za takve slučajeve nisam čuo. Najlepši trenuci na Salajci, po meni lično, bili su tokom najveće zime kada se uveliko loži a dimnjaci ispuštaju karakterističan miris koji me vraća u detinjstvo i asocira na toplotu i sigurnost doma.

Odrastanje, bar u mom slučaju, bilo je karakteristično. Praktično sam provodio dane po dvorištima svojih drugova, što na mojoj strani Temerinske ulice, što na strani Podbaraca i nikada nikom nije ništa smetalo. Ceo život su me plašili kolima koja udaraju malu decu kada im pobegne lopta, tako da sam oduvek birao sigurnija mesta iza komšijskih kapija. Danas doduše, među mladima koji su na Salajci ugao ulica Branka Radičevića i Karađorđeve, takozvano "Ćoše", smatra se osnovnim mestom okupljanja. Kada prolazim tamo, vidim ih i po dvadesetak, što je kada sam ja bio klinac bio imaginaran broj.

Sada kada malo bolje porazmislim sve bitno što se dešavalo u našem delu grada bilo je na Podbari ili pak Rotkvariji. Uz to, tek kada sam imao šest godina, prvi put sam skupio hrabrost da pređem Temerinsku... Kada to uspeš, onda si veliki... Najlepša ulica je definitivno Cvijićeva, što zbog sećanja koja me vezuju za nju, što zbog kuća i lepote koju pružaju.

Salajka je pretežno nastanjena starim novosadskim porodicama koje, baš  kao što je slučaj sa mojom, imaju običaj da se drže svaka za sebe i gaje osnovne međuljudske odnose. Kada bi bilo još malo više topline među ljudima koji žive tu, mesto bi postalo mnogo privlačnije za život, kako starosedeocima tako i ljudima koji tek treba da se dosele.

Osim pomenutog Ćošeta, mladi se skupljaju i kod Srednje hemijske škole "Pavle Savić", gde ima teren za fudbal i basket kao i kod Fubalskog kluba Slavija. Salajka se poznaje po Đorđu Balaševiću... Mislim da bi to bilo sve... Dobro, tu su noćni klubovi "Verige" i "Kontrast", ali ako su nekom delu grada potrebna takva mesta da ga definišu, onda je taj deo zreo za potpuno renoviranje.

Projekat "Miris grada" sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.