FOTO: Telep - kroz Heroja Pinkija pa samo pravo

Red ulica i red kuća s jedne i s druge strane. Drveće ispred njih, čak i voćke koje se nijednog leta ne obrste ni približnom brzinom kao na primer crveni ringlovi na Limanu koji "dobiju noge" još dok su u rozoj fazi. Red Srba, red Mađara, sve to upakovano u pravo urbano seoce usred glavnog vojvođanskog grada, doduše ne baš usred, više nekako na rubu. Sve je to Telep. I male prodavnice koje još opstaju i restoran "Romanov" koji je svima nekako orijentir, i ona lepa crvena mađarska crkva posle gimnazije, pa čak i šorovi koje zimi skoro da ne čiste ni ljudi koji žive u njima.

Telep je mesto u kojem bi mnogi želeli da kupe ili sagrade sebi kuću, ali i u kojem bi mnogi želeli da prodaju kuću investitoru i pobegnu negde u stan. Sve zavisi od shvatanja. Nekom se dopada miran kraj i miran život, neko nije birao gde će da se rodi pa ne želi da se puno zadržava. Ipak, ne može se reći da Telepčani ne vole svoj kraj, jedino je malo čudno što je ponekad potrebno zaustaviti po petoro šestoro njih kako biste došli do neke od ulica. Sve su nekako paralelne, a opet nisu, seku se ali imaju one polukrivine, od kojih jedna vodi na grandiozni novi Somborski bulevar koji se već šepuri, a nije ni blizu one saobraćajnice koja će jednog dana postati. Telepčani su mirni, ali umeju da budu i nezgodni ako ih neko izvodi iz takta.

Nekako je prirodno da u ambijentu u kom žive Telepčani možete videti decu da se igraju na ulici, nesmetano, bezbrižno, čak i bez roditelja, čak i kada nije navejao sneg. Neki od starijih meštana koje sretnete ubeđivaće vas da psi na ulici ne ujedaju, pa čak i ako "pomalo zareže", ali nemojte uvek poslušati njihov savet, jer, kako smo se uverili, nekim od tih "kučića" ume i da se "omakne".

Proteklih godina Telep se dosta menja, urbanizuje, ali ne remeti se puno miran život njegovih stanovnika, još nije poklekao u tom pogledu. Ipak, novija infrastruktura i sadržaji čine ga dosta drugačijim, za one koji to gledaju sa praktične strane. Ipak, retko bi ko pomislio da je na Telepu zgrada novog Urgentnog centra, pre bi je svrstali u Adamovićevo naselje, ali je upravo telepska. U prvoj polovini prošlog veka zvanični naziv Telepa je bio Adamovićevo naselje, a onda su se, posle Drugog svetskog rata, ove dve četvrti odvojile.

Tri škole, od kojih je jedna gimnazija, pravoslavna, katolička i reformatorska crkva, sređeni dom zdravlja, tri mesne zajednice i skoro dvadesetak hiljada ljudi, čine Telep ozbiljnim mestom za život, u samoj blizini gradske vreve, taman lepo zaklonjen iza visokih Limana s jedne i "kućastih" Adica s druge strane, kraj u kom je lepo odrastati i živeti. A to najbolje znaju oni koji su detinjstvo proveli upravo tamo.

Milica Teodosijević - glumica

Volim Telep i kada to kažem ne mislim uopšte onako preterujući, jer nisam neki kvazi lokal patriota koji će da se busa u grudi i prodaje priču o magiji kraja u kom je odrastao ili živi. Jednostavno je, kuće, pa i kokoške u ponekom dvorištu, mesto u kom se komšije poznaju, a često i poštuju deo grada u kojem sam odrasla i živim, bez obzira na to što mi ne bi smetalo ni da promenim sredinu jer sebe smatram totalnom skitnicom, naravno ako je u opciji na primer neka Rusija ili Španija.

Kao mali trkali smo se po ulici, u šiblju smo se igrali rata, a na dolmi, između Telepa i Adica, visili smo "od početka do kraja snega", u stvari i sad volim da odem da se sankam ako je brat ili neko od drugara raspoložen. Na Telepu možeš da ne ideš u Osnovnu školu "Jožef Atila", ali onda ti posle bude krivo. Naravno, šalim se, to je samo moja percepcija škole u koju sam išla i koja mi nekako izgleda baš onako kako bi jedna škola trebalo da izgleda. Tu je i Gimnazija "Laza Kostić", gde imamo jednu super pozorišnu salu, ali i odličan teren, na kom se ekipe iz kraja najčešće okupljaju i rekreativno bave sportom, al' kad nije zima.

Živim u Ulici Petefi Šandora, onoj najdužoj u Novom Sadu, što je nikad na vreme ne čiste od snega. Mada, to mnogo više nervira mog tatu i komšije, nego mene. Meni prija taj sneg koji pršti pod čizmama i zanimljivo mi je da gledam kako se vozači kobeljaju i pokušavaju da skrenu u neku od sporednih ulica pa onda odustanu.

Ne znam da li to znači da sam ekscentrična, ali uvek sam volela da šetam putićima kroz bašte iza kuća. Telep je dobar i s te strane što nema neki oficijelni park ali ima dosta zelenila. Ulice podsećaju na seoske, ljudi su sadili svašta i to svašta sad predstavlja dobar hlad, dobru voćku ili jednostavno neko fino drvo što nam daje kiseonik. Nisu baš svi delovi Telepa toliko mirni i, neki bi rekli monotoni, ali ja ga u globalu tako doživljavam. Najlepši deo ovog naselja je pravoslavna crkva, koja mi je i najdraži objekat. Drago mi je da je tako fino sređena i da predstavlja stvarno jedan prelepi hram.

U kafiće na Telepu baš i ne zalazim, jer i nisu kafići, više su kafane. U mom komšiluku je svima kultno mesto "Pink", gde u pesmu "čaše lomim ruke mi krvave" dodaju odrednice "namerno" i "slučajno". Kafane mi nisu posebno interesantne ali na Telepu ih ima nekoliko, sve su slične, male i zadimljene, imaju taj neki šmek izbledelog čaja u rozoj šolji i ledenog piva na još hladnijoj zimoći, metalne stolice i televizor sa mogućim biranjem kanala, pa ko voli nek izvoli.

Telep je dosta jednostavan, ne traži puno, a daje sve od sebe. Ma odakle da krenete uvek vas lepo dočeka i primi nazad, oblikujući vaše stresove svojim mirnim tonovima, čineći sve što može da ga njegovi stanovnici vole - i vole ga...

Projekat "Miris grada" sufinansirao je Grad Novi Sad, a stavovi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio novac.