Za emisiju "Put pod noge" govorio je motivaciji da otputuje u jugoistočnu Aziju, kulturnoj raznolikosti Indonezije i ljubavi stanovnika ove daleke države prema motociklima. Razgovor sa Danijelom vodio je Ivan Varnju.
021: Kada je reč o dalekim i egzotičnim zemljama kao što je Indonezija, ljudi obično tamo odlaze zbog adrenalinske potrebe da vide i čuju nešto drugačije. Ipak, u tvom slučaju nije tako.
Da, u pitanju je jedna veoma egzotična stvar - škola (smeh). Ja sam gledao da spojim lepo i korisno kada sam tragao za mogućnostima da nastavim master studije izvan zemlje. Kada sam video da postoji prilika da studiram u Indoneziji, poželeo sam da odem, naučim nešto i danas vidim jedan potpuno drugačiji svet.
021: Ti si zapravo koristio stipendiju koju daje Vlada Republike Indonezije?
Ta stipendija još uvek postoji i namenjena je zemljama u razvoju, a mi takođe spadamo u grupu zemalja čiji državljani mogu da koriste te stipendije zbog starog prijateljstva Jugoslavije i Indonezije. Ako nekoga zanima, i dalje može da se prijavi u ambasadi u Beogradu.
021: Kakvi su bili prvi utisci kada si sleteo u Džakartu?
Bio je haos. Izuzetno je toplo, vulkan je bio proradio, a ja sam tek trebao dalje da putujem, ka svom gradu do kojeg opet moraš da letiš, a zbog erupcije svi letovi su bili otkazani. To je njima skoro pa svakodnevica.
021: Rekao si da si u Džakarti samo presedao, pretpostavljam da je Indonezija ogromna zemlja sa velikim razlikama između provincija, ostrva?
Da, za Indiju kažu da je potkontinent, ali ja bih rekao da je Indonezija još bogatija različitim jezicima, nacijama i kulturama.
Govorim o tri vremenske zone, hiljade ostrva, stotine jezika. Javanska kultura je najveća, ali kada kreneš prema istoku ili severu, svako ostrvo je potpuno nova priča.
021: Postoje stotine jezika, ali i jedan zvanični?
Bahasa indonesia je zvanični jezik koga svi govore, a Indonezija je zemlja sa najviše bilingvalnih građana. Jedan jezik govore kod kuće, sa porodicom i prijateljima, a bahasa se koristi u školama ili medijima.
Mi taj deo Azije uglavnom doživljavamamo kao toplo, odnosno vlažno područje. Da li je zaista tako?
Toplo je i vlažno, a gde god postoje klima uređaji, uključeni su 24 sata. Ja sam se recimo smrznuo u gradskom prevozu. Kad već spominjem prevoz, tamo je na ulicama apsolutni haos. Recimo, prilikom posete Indoneziji, čak je i Angela Merkel satima bila zaglavljena u saobraćaju.
Ti ogromni gradovi u jugoistočnoj Aziji kao što su Džakarta, Bangkok ili Sajgon su slični jer će ti trebati nekoliko sati da se probiješ s jednog kraja grada na drugi, čak i ako imaš motor.
021: Motocikli su uobičajeni za ulice Džakarte. Da li podsećaju na naše zoljice i apence?
Ima i tih što podsećaju na naše stare zoljice, ali i većih. Motore obožavaju u tom delu sveta, pa ih neki Indonežani parkiraju u dnevnoj sobi, ispred televizora (smeh).
Ljudi ne sede na klupama u parku, već su svi na motorima. Recimo, čitao sam da u Vijetnamu mladi, posebno devojke, koriste motocikle da malo pobegnu od jakih porodičnih uticaja i ostamostale se.
021: Posetio si i Vijetnam, odnosno Kambodžu. Koliku se te zemlje drugačije od Indonezije?
Vijetnam je poseban. Tamo je prisutan jak kineski uticaj i za razliku od Indonežana, Vijetnamci nisu baš tako vedri ljudi - zapravo deluju besno. Uvek ističu da su morali da ratuju za svoju slobodu i ponosni su na to.
Kambodža je priča za sebe zbog društvenog eksperimenta kroz koji su prošli posle Drugog Svetskog rata. Još uvek su uočljive posledice vladavine Kmera. U jugoistočnoj Aziji inače postoje velike socijalne i ekonomske razlike između bogatih i siromašnih, a u Kambodži je to drastično.
S jedne strane, imaš hram i spomenik Angkor Vat gde bogataši dolaze helikopterom, a okolo su bosonoga i gladna deca. Takođe, jedan od utisaka iz šetnje Pnom Penom, glavnim gradom Kambodže, je taj da se prostitutke okupljaju upravo ispred američke ambasade. U drugim zemljama ne možeš da priđeš ambasadi, jer su ulice blokirane i postoji oružana straža.
021: Da se vratimo na početak priče, odnosno tvoj odlazak u Indoneziju zbog školovanja. Da li tamo postoje opcije za zapošljavanje?
Da, prvi put sam otišao tamo zbog studiranja i učio sam jezik godinu dana, a nakon toga sam upisao master studije. Vratio sam se u Evropu, a onda sam bez nekog posebnog plana ponovo otišao u Indoneziju i ostao još tri godine.
Bitno je bilo to što sam naučio jezik, a onda se strancu otvaraju različite opcije za rad. Uglavnom je to posao u turizmu i obrazovanju i naravno mali procenat stranaca koji radi za velike naftne kompanije. Indonezija je poznata kao izvoznik nafte.
021: Da li planiraš povratak u taj deo sveta?
Pa sve ukupno ja sam u Indoneziji proveo šest godina, i naravno da je to ostavilo veliki trag na moj život. Najzad, ja sa mojom suprugom koja je Grkinja govorim indonežanski.
Sigurno ću se vratiti, makar na kratko, u posetu. Imam puno prijatelja koji žive u Aziji, ali i onih koji žive širom sveta. Svi oni su, kao i ja, bivši indonežanski studenti.
"Put pod noge" se na 92,2 MHz emituje svakog petka posle 15 časova.
Komentari 0
Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar