Kada je Novi Sad eksplodirao - priča o Voši

Donosimo vam priču o vremenu kada se u Novom Sadu proslavljala titula prvaka države. I to ne ove, male, već one države koja je imala jednu od najjačih liga u Evropi, sa Partizanom, Zvezdom, Dinamom i Hajdukom kao glavnim pretendentima na tron. Međutim, 1966. i 1989. godine, novosadska Vojvodina ih je sve pokorila, a pehar šampiona došao je u vitrine kluba.

Godina je 1965. Novosadski "crveno-beli sezonu završavaju proslavljajući opstanak u prvoj ligi, teškom mukom izboren. Na klupi Vojvodine sedi Branko Stanković, a pomaže mu legenda kluba i jugoslovenskog fudbala Vujadin Boškov, tada tehnički direktor Voše. Osnovu tima čine Ivica Brzić, Silvester Takač, Stevan Sekereš, Ilija Pantelić, Vasa Pušibrk, Vladimir Savić, Žarko Nikolić i Stevan Nešticki. U prvom kolu naredne sezone 65/66 Vojvodina startuje porazom od Vardara u Skoplju, a verni "slaninari" odmahuju glavom, cedeći kako će sve biti isto kao i prošle sezone, ako ne i gore.

Međutim, drugo kolo - pobeda. Treće kolo - pobeda. Kako za 021 kaže Ivica Brzić, legendarni fudbaler i kasnije trener Vojvodine, stvari su se u klubu naglavačke okrenule kada su momci u "crveno-belom" dobili sedam vezanih utakmica, između ostalog protiv Partizana u Beogradu i Dinama u Zagrebu, i jesenji deo šampionata završili sa pet bodova prednosti.

"Tek nakon tih sedam pobeda, počeli smo, doduše stidljivo, da pominjemo šampionsku titulu, i da hrabrimo jedni druge kako to možemo. Drugi deo sezone smo, međutim, započeli porazom u Sarajevu, ali smo nakon toga ponovo dodali gas", priseća se Brzić.

Pobediti finalistu Kupa šampiona

Kakva je 1966. bila fudbalska godina, možda i najbolje pokazuje podatak da je Partizan, koga je Voša "ošišala" i u Beogradu i u Novom Sadu, te godine igrao finale Kupa šampiona, koje je preokretom izgubio od velikog madridskog Reala. Stvari su se tako pogodile da je utakmica koja je odlučivala prvaka države, između Vojvodine i Partizana, odigrana u Novom Sadu u subotu, a Partizan je naredne srede igrao polufinale Kupa šampiona protiv Mančester junajteda.

"Bila je to izuzetno nervozna utakmica, u fudbalskom smislu vrlo loša i neatraktivna, jer smo svi znali da igramo na sve ili ništa. Da smo izgubili, verovatno bismo do kraja ispustili prednost na tabeli, jer bi se Partizan pobedom prišunjao na tri boda zaostatka i svašta bi moglo da se izdešava. Međutim, pobedili smo 1:0 i Novi Sad je tada eksplodirao", smeška se Brzić.

Legenda kluba kaže da je njegovu generaciju do prve titule u istoriji kluba nosila publika. "To je sada nezamislivo. Svaku utakmicu je gledalo najmanje 10.000 navijača, a za velike utakmice na stadion je umelo da se nagura i do 25.000 ljudi. Možda zvuči izlizano, ali nama su navijači zaista bili dvanaesti igrač, i zahvaljujući publici smo se dizali iz pepela nebrojeno puta", priča Brzić za Novosadski informativni portal.

Autsajderi predvođeni Milošem Šestićem

Da je Ivica Brzić taličan za Vojvodinu, pokazalo se dve decenije kasnije. Godine 1986. Vojvodina je igrala u drugoj ligi, a po povratku u elitu, šef struke postao je upravo Brzić. Za pomoćnika postavljen je Josip Pirmajer, koji je kasnije bio desna ruka i Ljupka Petrovića, pod čijom komandnom palicom je Voša zabeležila svoj drugi istorijski uspeh.

Kako Pirmajer kaže za 021, Voša je leta 1988. napravila sjajan posao sa transferima, i napravila mladu ekipu krcatu mladim talentima jugoslovenskog fudbala. Kao pojačanja u tim Novosađana su stigli Maras, Jokanović, Vorkapić, Tanjga, Mihajlović, Punišić i veteran Miloš Šestić. Šansu da predvodi ovu generaciju igrača dobio je tada mladi stručnjak Ljupko Petrović.

"Naravno, bili smo autsajderi. Doveli smo nepoznate igrače - primera radi, Siniša Mihajlović je stigao iz Borova, iz treće lige, a Slaviša Jokanović iz RFK Novi Sad, gde je odigrao samo sedam zvaničnih utakmica", navodi Pirmajer.

Međutim, Pirmajer kaže da je ekipa od samog starta odlično funkcionisala, pre svega zbog odlične atmosfere unutar tima. "Vidite, i beogradski i hrvatski klubovi su, realno, bili jači od nas. Međutim, mi smo ih sve pobedili, i jesenji deo šampionata završili na prvom mestu. Drugi je bio Hajduk, Dinamo je bio treći, a beogradski klubovi su dobrano zaostali te godine", priča Pirmajer.

Kao i 23 godine pre toga, pogodilo se da Voša odlučujuću utakmicu za titulu igra na svom stadionu, ovog puta protiv Crvene zvezde, koju je sa klupe predvodio Dragoslav Šekularac, a lider na terenu bio je Dragan Stojković Piksi.

"Tada je pobeda vredela dva boda, a u slučaju nerešenog ishoda izvodili su se penali, pa je tim koji je bio precizniji sa bele tačke dobijao bod, a poraženi ništa. Mi smo imali tri boda prednosti, i da smo izgubili u Novom Sadu, siguran sam da ne bismo bili šamipioni. Međutim, momci su se odlično spremili za tu utakmicu i rutinski savladali Zvezdu sa 3:1", kaže Pirmajer.

Rasprodaja igrača - sudbina sirotinje

Međutim, nakon osvajanja titule desilo se ono na šta su današnji navijači Voše već navikli - pola tima je rasprodato već istog leta.

"Odmah nakon osvajanja titule, Mihajlović i Tanjga otišli su u Crvenu zvezdu, a Jokan i Vorkapa u Partizan. Kasnije se ista priča samo ponavljala. Primera radi, kada sam ja seo na klupu Vojvodine u sezoni 97/98. imali smo izvanrednu ekipu, i u jesenjem delu prvenstva smo za 7. kola uzeli čak 17 bodova. To je šampionska forma. Međutim, dođe zima i rasprodaju se najbolji igrači. Tada su otišli Damir Stojak, Dragan Vulević, Sašo Miloševski i Duško Grujić, i izgubili smo osnovu tima. Isto se dešava i danas - Voša je napravila osnovu tima, a onda na zimu rasprodala sve. Tako se ne osvaja titula", odmahuje glavom Pirmajer.

Ivica Brzić kaže da je prodaja najboljih igrača jedini razlog što Vojvodina do danas nije ponovila uspehe iz '66. i '89. godine, ali smatra da je to u ovoj postavci stvari - neminovnost.

"Vidite, 1966. je Vojvodina bila ne samo novosadski, već pokrajinski klub, i nikad nije bilo problema sa finansijama. Već '89. stvari su bile drugačije - nakon "jogurt revolucije" Voša je bila primorana da prodaje najbolje kako bi preživela, i to se nastavilo do danas, jer niko drugi neće da im pomogne. Bata Butorović je to finansirao kako je znao i umeo, ali je i on prodavao igrače kako bi održao klub u životu. Ne može drugačije kada ste bez para. Jedino što je Bata podilazio navijačima sa tim njegovim odbijanjem da prodaje igrače beogradskim klubovima, što je bio čist populizam, ali su navijači to cenili", smatra Brzić.

Novosadska "stara dama", pak, Novosađanima nije na srcu zbog uspeha ove dve generacije, niti će odustati od bodrenja kluba zbog današnjeg nedostatka ambicija. Neki navijači sa pravom opisuju navijanje za Vošu čistim mazohizmom, i nisu daleko od istine. Međutim, ostaje ona nada da će se novosadski klub povampiriti i vratiti na davno utabane staze slave. Šezdeset šesta, osamdeset deveta, ostaće u mislima, do nekih novih pobeda. (Miodrag Sovilj - miodrag@021.rs)