IN MEMORIAM: Milivoj Miša Radaković (1925-2015)

U ime sećanja na velikog glumca, reditelja, kreatora lutaka i animatora 021 objavljuje intervju sa njim objavljen pod nazivom "Lutka je velika" u elektronskom časopisu UGLED 2008. godine koji je vodila Tanja Beljanski.

Dan nakon susreta sa Mišom Radakovićem...

Tragajući za ljudima (ne znajući koliko ih je uopšte moglo biti) koji su stvorili lutkarsku seriju "Lutkomendija", a koju je emitovala Televizija Novi Sad u periodu od 1982. do 1987. godine, onu koja je obeležila naša detinjstva i nečije zrelosti, seriju koja je među onim činiocima izvanredne osnove na kojoj smo, uprkos svim cenzurama, formirali estetska shvatanja, razvili kretivnost i izrasli u osobe visokih estetskih i etičkih merila, došla sam do saznanja da, zapravo, nadomak Novog Sada živi čovek - otac "Lutkomendije", otac novosadskog lutkarskog stila i otac novosadske škole nadsinhronizacije - Milivoje Miša Radaković. Uzbuđenje zbog ovog saznanja bilo je ogromno i nije ga moglo pokvariti čak ni upoznavanje sa velikim nepravdama koje je ovaj divni čovek doživeo.

Naime, nesrećna je okolnost ta da smo tokovima sudbine određeni za život u zemlji poznatoj po kratkovidosti, zavisti i pakostima, u zemlji u kojoj se po pravilu davi guska koja hoće da nosi zlatna jaja. Ne bih rekla da smo na to navikli; jednostavno, spremni smo na sve i kao takvi ulažemo veliki trud da paralelene svetove svedemo na jedan - onaj pravi; koji razume, poštuje i voli. Retka i vredna je sreća upoznati jednu od onih osoba koje ti obasjaju život. Miša Radaković obasjao je moje (i ne samo moje) detinjstvo.

Miša Radaković je obasjao dan u kom sam ga upoznala. Milivoje Miša Radaković - glumac, kreator lutaka, revolucionar u lutkarstvu, pozorišni i televizijski reditelj, scenarista, urednik televizijskog programa, slikar, vajar, arhitekta, pisac nove istorije lutkarstva i čuvar tajne finog oblikovanja i obrade glave lutaka od sunđera. A, kakav bi drugo mogao biti učenik Jaše Bakova? Govori češki, mađarski i nemački jezik, a služi se i francuskim. Vrativši se sa fronta iz Drugog svetskog rata, kao glumac se posvetio pozorištu. Igrao je u predstavama u somborskom, subotičkom, sarajevskom i zrenjaninskom pozorištu. Od prvog susreta sa lutkarskom predstavom za decu, fasciniran pokretom patuljka koji podiže Snežanin kovčeg na rame, shvata da lutka ima moć. Njena moć je u pokretu. Pokret je jezik kojim ona govori. Miša Radaković je zaražen!

Počinje da se angažuje u pozorištu koje je vodio iskusan lutkar Šandor Hartig. Udubljuje se u lutkarstvo; predlaže da animatori budu sami glumci - čist presedan! U Zrenjaninu pokreće restauraciju pozorišta "Toša Jovanović". Po njegovim je skicama adaptiran i prostor za marionetsko pozorište. Došavši u Novi Sad 1959. godine, radi kao asisitent reditelja Milenka Šuvakovića i Bore Hanauske, da bi krajem 1960. godine sam postao reditelj, kreator lutaka i tehnički šef u Pozorištu mladih (nekadašnjem Sokolskom domu).

Na scenu ovog pozorišta Radaković je postavio svoju čuvenu i preko dvehiljade dvesta(!) puta igranu predstavu "Patkica žutkica", za koju je nagrađen 1962. godine i koja je na repertoaru bila 20 godina. Ipak, nepoštovanje i neprofesionalizam učinili su svoje i umetnost pretvorili u amaterizam: "Suština lutkarstva je u tome što je lutka bogomdana. Ona je velika i u komediji i u tragediji i u burlesci. Ona je ogromna! Ali, mora postojati savršeno jedinstvo između lutke i animatora. Ako je lutka loša ili animator loše govori, onda to ne valja.Tako se i moja "Patkica žutkica" pretvorila u đubre; postala je ništa; ruglo pozorišta i moje ruglo. Tražio sam da uklone moje ime sa plakata", ispričao mi je Radaković.

Zajedno sa piscem Radomirom Subotićem i karikaturistom Budimirom Vojinovićem, Radaković je realizovao prvu lutkarsku satiru na tlu stare Jugoslavije, pod naslovom "Taktom, faktom, laktom" (1963). No, klima nije bila povoljna za satiru: "U to vreme su se svi novi tekstovi u pozorištu nosili prvo komisiji na cenzuru. Pošto je u pitanju bila lutkarska predstava, shvativši je neozbiljno, komisija je odobrila, a da nije ni pogledala rukopis. Predstava je odigrana svega tri puta u Novom Sadu i tri puta u Beogradu i skinuta sa repertoara. Nikada više niko nije napravio tako nešto! Kada lutka iza sebe ima nekog ko je toliko voli da se s njom sjedini, ona postaje oružje koje je grozno. Gledaoci lakše prihvataju satiru koju izgovara (poručuje) lutka, nego živi glumac, i u tome je moć lutke", objašnjava Radaković.

Nakon deset godina bavljenja svojom novom očaravajućom ljubavlju, kao stipendista Saveta za kulturu Vojvodine, godinu dana provodi na usavršavanju lutkarstva na Akademiji muzičkih umetnosti u Pragu (1969-70). Učili su ga najbolji. Prag ga je oblikovao. Po povratku sa usavršavanja, na sceni novosadskog Pozorišta mladih postavio je  predstavu "Plavi Petar", za koju je i nagrađen. Iz Novog Sada je 1971. godine prešao u subotičko Dečje pozorište, gde je nastavio svoj uspešan rad sve do 1979. godine, kada postaje urednik u Dečjem igranom i lutkarskom programu Televizije Novi Sad.

Po tekstu Miroslava Nastasijevića režirao je lutkarsku seriju "Izmišljanka, razmišljanka". Usledile su "Baka Jula"“ i "Lutkarski divani", da bi, iz njih, Radaković razvio svoje i remek- delo lutkarstva - seriju "Lutkomendija". Lutkomendijom je definisan takozvani novosadski lutkarski stil, njom je definisana nova estetika i tehnika lutkarstva. Lutkomendiju su gledali i deca i odrasli. Ona je bila u isto vreme satirična, komična i ozbiljna. Lutkomendija je život onakav kakav on jeste - konglomerat stilova, apsurdan i vašarski.

Kamila Matilda, velikih očiju i dugih trepavica, sa karikama u ušima, zaljubljeno trepće i obožava goropadnog Orlušinu, dok beduin Spira uzaludno, ali uporno vrišti da hoće kući. Orlušina Artemije sa svojom prvom ženom, majmunicom Afroditom, ima dete koje ima njegovu glavu, a njeno telo. Tri psa robijaša (Okac, Drakče i Cvetko), Lisac Pisac, Jarac Rada, Mačak koji pije mleko za kafanskim stolom i orkestar miševa koji svira šašavo narodna kola - Lutkomendija je prodata u preko 90 zemalja sveta! Pogrešno bi bilo pretpostaviti da je otac Lutkomendije imao bilo kakvu satisfakciju zbog ovog uspeha. Podsetiću - reč je o zemlji u kojoj živimo.

I pored svega, divim se ljudima koji su između svih cenzura i sveg tog podmetanja uspeli da nas nauče kreativnosti i najvećim ljudskim vrednostima! Divim se i zahvalna sam im. "Lutka je svemoguće stvorenje; ona je čudesna tvorevina i to je njena najbolja definicija. Nemoć da se lutka definiše primetio je još 60-ih godina prošlog veka čuveni češki mislilac i umetnički kritičar Otokar Zih (Zich). On kaže da lutka nije ni subjekat, ni objekat. Neki joj pripisuju suviše veliku moć i kažu da je vrlo sugestivna, dok joj drugi sve to poriču. Moramo da učinimo ustupak i da lutki priznamo postojanje određene vrste - to je izrekao Zih i to još uvek niko nije prihvatio", objašnjava Radaković i kaže da je on, pak, taj koji u ove misli duboko veruje.

Danas Miša Radakavoć, na inicijativu direktora Pozorišnog muzeja Vojvodine, Zorana Maksimovića, piše istoriju lutkarstva, istoriju kakvu do sada niko nikada nije napisao. "Ova knjiga je nova istorija, ona je ujedno i udžbenik lutkarstva koji ne postoji. Čitav moj život je u mojoj knjizi", kaže čika Miša, a mi izgaramo od želje da gotovu knjigu uzmemo u ruke. Jer, Miša Radaković je riznica najlepših priča za nas (Tanja Beljanski)