Kako sprečiti propadanje bisera novosadske Moderne?

Ovih dana se tradicionalni novosadski Salon arhitekture održavao u neuobičajenom prostoru - na Železničkoj stanici. Poruka je jasna: zdanje se polako ruinira, a arhitekti i urbanisti se osećaju obaveznim da problem ne samo iznesu pred javnost, već i da pomognu revitalizaciju ovog zdanja.

Simbolika krova

Voz i pruga su bili u trendu do Drugog svetskog rata, pa su i stanice građene u stilu neoklasicizma ili secesije, često kao mešavina dva stila. Kada su u pitanju prostori nekadašnje Austrougarske, gotovo da sve liče jedna na drugu.

Novosadska je izuzetak, ponajviše stoga što je podignuta znatno kasnije, 1964. godine, nakon što je grad prugu sa stare trase premestio mnogo severnije i počeo da se širi prema Dunavu. Valjalo je podići i novu staničnu zgradu. Mada su se u to vreme stanice na glavnim koridorima finansirale iz savezne kase, Novi Sad je odobrenje za izgradnju dobio tek pošto je pristao da snosi polovinu troškova.

Arhitekte Imre Farkaš i Milan Matović su posao uradili besprekorno. Odlično su projektovali pružni poligon sa četiri prolazna, dva lokalna i pet koloseka za vozove na čekanju, a zdanje podelili na četiri funkcionalne celine - deo za upravljanje saobraćajem, reprezentativni hol sa čekaonicama, restoran i segment za istovar i pregled vozova.

Stanica i danas zadivljuje putnike koji posećuju Novi Sad. Krov je lucidna autorska maštarija, asocijacija na krovove tipičnih panonskih kuća. Impresivno je i stanično predvorje sa uočljivom "potkovicom", okretištem za pristupna drumska vozila. Unutrašnjost "potkovice" oplemenjena je prelepim cvećnjakom. Objekat je izuzetno funkcionalan i omogućava da u samo jednom minutu preko 1.000 putnika sa perona stigne ispred zgrade.

Zajedljive kolege

Građani Novog Sada, ali i ljudi od struke iz ostalih većih gradova Jugoslavije, bili su impresionirani, tim pre što je izgradnja trajala manje od osamnaest meseci. Međutim, zavist se pojavila kod lokalnih arhitekata i pojedinaca na vlasti; u javnosti se povela kampanja protiv predloga da se glavni arhitekta nagradi Oktobarskom nagradom grada Novog Sada.

Farkaš je teško doživeo saplitanje kolega i iselio se u Kanadu, gde je pre desetak godina i preminuo. Stanicu nikada nije zaboravio, a njegovi tamošnji studenti još i danas kada se nađu u Evropi obavezno posete životno delo svog profesora.

U vreme gradnje, automobili i drumski saobraćaj bili su punom uzletu, umnogome zahvaljujući i na svetskom tržištu besmisleno jeftinoj nafti. Ipak, železnica je još bila često korišćeno prevozno sredstvo. Kako u privredi Vojvodine dominiraju kabaste robe, agrarni usevi, veštačka đubriva, kamen i građevinski materijali, nafta i petroproizvodi, ovdašnji interes je oduvek, do današnjeg dana, bio razvijati šinski saobraćaj.

Stoga je i novoj stanici pridavan velik značaj. Saglasno tadašnjim vrednosnim postulatima, u sklopu zgrade je i velika sala, inicijalno namenjena sastancima radničkog saveta, sindikalne organizacije, edukaciji zaposlenih.

Vreme marginalizacije

Kako se ideološka matrica brzo krnjila, prostrana odaja je oduvek zvrjala prazna. U jednom periodu u njoj se svake godine održavao pristojan međunarodni šahovski turnir, pa su u Novi Sad dolazili najveća imena iz šahovskog sveta, na čelu sa Mihailom Taljem. Kasnije se pokušalo da se hol obogati knjižarom sa ponudom za šire mase, najvernije putnike železnice.

Nevolja novosadske stanice je što neposredno po okončanju gradnje nailazi vreme marginalizacije železnice. U periodu pune autonomije, Pokrajina se trudila da revitalizuje šinski saobraćaj, ali ostala je bez razumevanja ostalih federalnih jedinica bivše države.

Sa tranzicijom i ratovima u okruženju, dolazi do totalnog devastiranja pruga, vozova, lokomotiva, pa se broj putnika, mada se grad skoro udvostručio, i sa novosadske postaje sveo na petinu nekadašnjeg.

Putnici se vraćaju vozu

Železnica, time i prateći prostori, postaje beznačajna, sasvim skrajnuta iz fokusa i lokalne javnosti. Odlično sagrađeno zdanje, u koje je ugrađeno jedanaest vrsta kamena, počelo je sve više da ruinira, na pojedinim mestima i popušta.

Kako se vozom minimalno putovalo, na vapaje zaposlenih i Vojvođanskog društva za železnice niko nije reagovao. Odnedavno, sa novim vozovima, inteziviran je broj polazaka i broj putnika se odmah udvostručio, pa je postalo vidljivo da je neophodno čim pre zaustaviti dalje urušavanje zdanja.

Mlade arhitekte su održavanjem izložbe i pratećih manifestacija po celoj stanici ukazali na problem. Preostaje još da sa gradskim ocima i čelnicima Železnice Srbije učine sve na revitalizaciji, a zdanje pripreme i za nove sadržaje.