Novosađani u Mensi: Ili si kažnjen jer si natprosečan, ili bežiš iz Srbije

Ova cifra povećaće se sa novim krugom testiranja građana, koje se u Novom Sadu održalo u nedelju, 30. oktobra na Tehnološkom fakultetu i biće i dalje periodično održavano širom Srbije. Štaviše, sedište Mense nalazi se upravo u Novom Sadu.

Članstvo u Mensi oduvek je privilegija. Pošto ih sistem u Srbiji ne prepoznaje i agresivno ih sputava, natprosečno inteligentni ljudi prijatnu sredinu nalaze "među svojima", u jednoj neprofitnoj, apolitičkoj sredini u kojoj se vrednuju samo prave, a ne lažne diplome. Prvobitna misija Mense bila je pomoć i konsultacija vlasti kako bolje da vode zemlju, ali se ona umnogome promenila i okrenula samoj sebi. Zbog čega?

Kako za 021 kaže predstavnik novosadskog ogranka i član Predsedništva Mense Predrag Đukić, vladama nije potrebna pomoć jer one same znaju najbolje, te je Mensa postala sredina za međusobno podsticanje članova, zabavu i druženje, ali i razvoj nekih kreativnih ideja koje bi zaista mogle da unaprede naše društvo - kada bi to zaista neko želeo.

Kako kaže ovaj stručnjak u oblasti menadžmenta i razvoja programa za unapređenje ključnih umnih veština, Mensa ima više od 135.000 članova u oko 100 zemalja, a svaka nacionalna i lokalna Mensa slika je društva u kojem obitava.

- Što je razvijenije društvo, to je Mensa uticajnija. Tako je naša Mensa ogledalo ove Srbije. U skandinavskim zemljama je Mensa veoma uticajna, njeni članovi su predavači po školama i mnogo rade sa darovitom decom, koju sistem u tim zemljama prepoznaje. Daroviti i visokointeligentni ljudi državu vode napred, a to kod nas izostaje zbog sistema koji sputava darovite. Mi u obrazovnom sistemu u proseku izgubimo 17 od 20 darovitih, a ovo troje koji se izvuku ili odu u inostranstvo i budu vrlo cenjeni ljudi, ili ih naša stvarnost pojede, primiri i natera da priznaju da su poraženi, neuspešni jer se nisu 'laktali' za poziciju.

Čime se bave članovi Mense? Koliko su njihove sposobnosti zaista cenjene u Srbiji?

- U njenim redovima nalaze se osobe najrazličitijih obrazovnih profila, interesovanja i iskustava. Članovi Mense Srbije su uspešni naučnici, umetnici, predavači, menadžeri, a neki od njih imaju i prestižna odličja sa međunarodnih takmičenja. Međutim, problem je u 'establišmentu'. Ako imamo ispodprosečne lidere, kako očekivati da će neko ko je natprosečan dobro da prođe u takvoj okolini? Jedna teorija u menadžmentu kaže da se prvoklasan menadžer okružuje prvoklasnim saradnicima, drugorazredni menadžer trećerazrednim saradnicima, a trećerazredni menadžer beskorisnim ljudima. Ako neko s osrednjim sposobnostima hoće da bude bolji od ostalih, on mora da se okruži ljudima koji su lošiji od njega.

U kojim delovima sveta inteligentni i daroviti imaju šansu, s obzirom na to da Srbija očigledno nije mesto za njih?

- Naši ljudi sada najviše idu u Norvešku, jer se takvim ljudima tamo daje ogroman podsticaj. Tamo se ljudi ne otimaju za posao od 200 evra. U uređenim državama teže da na sve pozicije postave najbolje kadrove, zbog čega društvo ide napred. U Srbiji je svako maltene zamenjiv.

Kažete da godinama ukazujete na načine za oporavak obrazovnog sistema. Šta ste preporučili državi da primeni kod nas?

- Sa jedne strane, obrazovni sistem je u svojim osnovama ostao nepromenjen čitava tri veka. Sa druge stane, poslednjih decenija ljudsko društvo je promenjeno, ne samo ekspanzijom računara i telekomunikacionih tehnologija, već i interneta koji je bukvalno redefinisao našu civilizaciju. Naše angažovanje poslednjih godina je usmereno pre svega na decu koja ulaze u obrazovni sistem jer on, kakav je sada, nije u stanju da razvije pozitivan odnos prema učenju kod većine dece, kao ni da sačuva najvrednije sposobnosti, kao što su kreativnost i rezonovanje. U svom radu ukazujemo na zabavne i efikasne načine učenja, podstičemo maštu i radoznalost. Takođe, decu vodimo u prirodu, okruženje na koje su naša tela i umovi genetski prilagođeni. Ovo su aktivnosti NTC sistema učenja koji svoj put do dece nalazi u sve više zemalja Evrope. Dr Ranko Rajović je tako prošle godine dobio nagradu svetske Mense za doprinos društvu na osnovu rada na razvoju i promociji ovog programa. Drugi deo naših aktivnosti je posvećen odraslima od čijih veština najviše zavisi uspešnost porodica, kompanija pa i samih država.

Kako opisujete trenutnu situaciju u nauci, prosveti i tehnološkom razvoju u Srbiji? Gde vidite Srbiju za 10 godina?

- Tradicionalno, kao zemlja mi smo voljni da stvari preuzmemo od drugih, ne ceneći dovoljno sopstvene resurse. Čekajući da nešto postane standard u razvijenom svetu pa da onda to uvezemo, mi gubimo dragoceno vreme i sve više kaskamo za svetom koji se ubrzano menja. Da bi se to promenilo, neophodno je strateški prići i dugoročno se posvetiti razvoju intelektualnih potencijala, koji su najveća vrednost svake uspešne nacije. Nama, u suštini, najniži porivi formiraju društvo. Uzori su nam estradne umetnice, koje nam govore kako da živimo. Imamo za uzore ljude u rijaliti emisijima o čijim životima se razgovara, umesto da vodimo svoje živote. Deca koja su danas u školi će biti ekonomski produktivna za 10 do 15 godina - loš obrazovni sistem strateški vodi u ozbiljan problem.

Predrag Đukić priča o gangsterskom Čikagu dvadesetih godina prošlog veka. I ovo opasno mesto uspelo je, s godinama, da se oporavi i danas je ozbiljan grad. Đukić se seća i Njujorka osamdesetih godina, jednog nesigurnog grada.

"Na Menhetnu sam se osećao sigurnije nego u nekim delovima Novog Sada. Ali optimista sam - ako su ovi ogromni gradovi uspeli da se oporave, uspećemo i mi. Treba nam samo volje. Nažalost, ja tu volju kod nas, u ovom trenutku, ne vidim", zaključuje u razgovoru za 021 Predrag Đukić.