Spens - problem na čekanju

Piše: Živan Lazić

Nedavno su rukometaši Vojvodine odustali od učešća u Ligi šampiona, a potom i iz evroregionalnog takmičenja, potom je objavljeno da se gasi košarkaški klub "Vojvodina - Srbijagas" i nagovešteno da slična sudbina čeka slavni ženski košarkaški klub Vojvodina.

Ne bi trebalo biti iznenađenje da se niska i produži. Ovakvim sledom dešavanja, dodatno se umanjuje, inače nedovoljan, broj atraktivnijih utakmica na Spensu, hramu novosadskog sporta.

Nevolja je što je bez velikih događaja i klubova koji kontinuirano učestvuju u evropskim nadmetanjima samo pitanje vremena kada će se ogromno sportsko zdanje i ništa manji gubitaš morati srušiti, a na njegovom mestu izgraditi racionalniji i u gradski urbanitet bolje uklopljeni objekti.

Predimenzionirani objekti

Sličnih primera ima po celoj Srbiji, a bogme i u sportski razvijenijim i bogatijim zemljama. Novi Sad nije izuzetak ni po izgrađenim predimenzioniranim halama i bazenima.

Specifičnost je, možda, jedino u megazdanju zvanom Sportsko-poslovni centar "SPENS", gde su pod jednim krovom smešteni Velika, Mala i tri dvorane za određene sportove, zatvoren i otvoren bazen, klizalište, kuglana, donedavno i strelište, te podosta pratećih sadržaja. Inače, zamišljen je tako da se dominantno izdržava od vrhunskog sporta.

Načelna odluka da se gradi doneta je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, koje smo nekada smatrali "zlatnim dobom", a danas da je bilo vreme zaduživanja, megalomanije i brojnih investicionih promašaja. Širom nekadašnje Jugoslavije.

Podstanari na Sajmu

Pre izgradnje Spensa, Novi Sad nije imao sportsku dvoranu, košarkaši i odbojkaši su se gurali u Hali 1 Novosadskog sajma, remeteći poslovanje i razvoj preduzeća koje se oduvek smatralo gradskim brendom.

Povod za realizaciju sportskog centra desio se aprila 1979. godine, iznenadno, dobijanjem domaćinstva Svetskog prvenstva u stonom tenisu, dok je akronim takmičenja poslužio za ime sportskog hrama. Već u junu dovršen je projekat, srušeni su stari objekti "Kabela" i počela gradnja, a prva etapa novog objekta završena za dvadesetdva meseca. Potom su dograđivani klizalište, kuglana, zatvoren i otvoreni bazeni…

Dvojac arhitekata, autora sarajevske dvorane Zetra i nekoliko objekata za Mediteranske igre u Splitu, isprojektovali su solidno zdanje, ali očima svoga vremena. Neracionalno u pogledu energetskog utroška tokom korišćenja, previše je nepotrebnih hodnika, prostora nedovoljno definisane namene.

Smatralo se da objekat mora stalno biti u funkciji i projektovan je sa planom izuzetne dinamike događanja. Glavna su bila sportska nadmetanja, mada se računalo i na estradne nastupe, tako da je dugo vremena četvrtak bio dan kada je Velika dvorana rezervisana za zabavu.

Društvena aktivnost mladih

Bilo je i onih koji su u startu ukazivali na predimenziniranost. Stoga je treći nivo planiran kao sedište odeljenja banaka, velikih firmi i osiguravajućh društava kako bi zakupom popravljali poslovanje budućeg centra. Zanimljivo da se ovaj, u jednostranačkom sistemu često primenjivan, način zaobilaznog subvencionisanja u ovom slučaju nije nikada preterano odomaćio.

Prvi nivo je predviđen za "društvenu aktivnost mladih", ali Ivica Jurić, direktor preduzeća u izgradnji, shvatio je da zdanje zahteva što više prihoda iz vansportskih aktivnosti, te je tokom izvođenja radova prostor preinačio u brojne lokale, kasnije decenijama glavni izvor sredstava.

Budžetski novac gubitašu i strankama

Ali, Spens je od početka gubitaš i u vreme socijalizma do 25 odsto tekuće aktivnosti finansirano je iz budžeta. O vraćanju uloženog u izgradnju nikada se nije ni pomišljalo.

Sa raspadom Jugoslavije, problemi se uvećavaju i poslednjih godina iz gradske kase se finansiraju ne samo investicije, već i investiciono održavanje i otprilike 50 odsto tekuće potrošnje. Lokalna gradska preduzeća, jednom i "Elektrovojvodina", opraštali su akumulirani dugove.

Dva su razloga očajno lošeg poslovanja: status javnog preduzeća iskorišćen je da se zaposli četiri puta više radnika nego što je potrebno, 290 umesto 75, ali i manjak događanja, prvenstveno usled malog broja atraktivnih utakmica i mečeva, dok su estradne priredbe u vreme siromaštva i razvoja intreneta prava retkost. Samo povremeno na Spensu se održi utakmica koja je i novčano ozbiljnije profitabilna, u poslednje vreme ne više od tri, četiri godišnje.

Pojedini dosadašnji direktori su u privatnim razgovorima iskazivali mišljenje da je rušenje (dela) objekta i izgradnja manjih, racionalnijh zdanja jedino rešenje. Na duži rok i mnogo jeftinije od stalnog budžetskog izdvajanja za, u osnovi, partijsko preduzeće kakva su sva javna, pa i Spens.

Umesto vodeći, klubovi marginalni

Danas su sportovi od kojih se očekivalo da dva, tri puta nedeljno pune Veliku dvoranu na niskom nivou. Neki su, poput boksa, džudoa i stonog tenisa koji su u vreme izgradnje bili u centru pažnje, odavno marginalni, drugi finansijski nesposobni i pred gašenjem.

Zato je sada prava prilika da se studioznije razmotri šta bi grad od sporta, do kog nivoa i na koji način, trebalo da sufinansira. Moralo bi se i preispitati kolika je i kakva sportska infrastruktura neophodna Novom Sadu, poslednjih godina naglo naraslom. Npr. demografska su predviđanja da se ubuduće neće primetnije uvećati broj stanovnika, dok će se prosečna starost žitelja znatnije i sve brže povećavati.

Umesto da se novac usmeri u rad klubova, aktuelno održavanje prevelikog i nefunkcionalnog objekta i pratećeg preduzeća novcem namenjenim sportu, ne samo da je preskupo i neracionalno, već i u startu ograničava razvoj ekipa od čijih se sportskih dometa i razmahane aktivnosti upravo očekuje i ozbiljan prihod. Jednostavno, Spens je u svakoj varijatni predimenzioniran poligon, međutim manjkom velikih događaja, a njih nema bez jakih lokalnih klubova, dobrih trenera i međunarodnih asova, (p)ostao je rupa bez dna u koju se večito sipa bez izgleda da se uloženi novac vrati.