Nakon što je grad odbio na konkursu da finansira štampanje knjige, koja bi se besplatno delila sugrađanima, Knežev je odlučio da se obrati Novosađanima. Pokrenuo je akciju čiji je cilj da knjiga "Novi Sad - priče iz prošlosti" dođe do polica.
Knjiga je podeljena u tri celine - "stare gradske priče", "prvi novosadski" i "kafanologija Novog Sada". Novosađani će imati priliku da se na više od 400 strana i 200 fotografija upoznaju sa, kako kaže Knežev, pravom istorijom jednog grada, bez uvijanja i okolišanja.
"To su priče koje možete da ispričate dok sedite za stolom sa društvom. Znate, retko gde možete da pročitate o tome kako je nekadašnji gradonačelnik Novog Sada dobio šamar u 'Beloj lađi' ili kako se ženio Čika Jova Zmaj. Ovo bi se pojavilo možda mnogo ranije, ali to je već problem nerazumevanja određenih struktura. Neko je očigledno pogrešio, ne prema meni, nego prema sugrađanima", priča Knežev za 021.rs.
"Kako se Novi Sad trebao zvati", "Prvi novosadski korzo", "Prva novosadska gubilišta", "Priča o zvonu 'Matilda'", "Tihi šapat starih ulica",
"Štrandovanje", samo su neke od 140 priča sabranih u ovoj knjizi. Knežev se kreće kroz period od samog nastanka grada pa do 60-ih godina prošlog veka i ubistva na novosadskom korzou.
"Prolazim kroz čitavu istoriju grada, šta se nosilo, kako je izgledao enterijer novosadskih kuća. Mogu se pronaći informacije o prvim svetiljkama, tramvajima i njihovim vozačima, o poznatim kafanama u gradu. Veoma zanimljiva priča je o šest dana na početku Drugog svetskog rata kada je Novi Sad bio praktično ničiji. Mađarska vojska još nije došla u grad, a kraljeva vojska se povukla i tu ćemo objaviti i raritne fotografije njihovog povlačenja", objašnjava naš sagovornik.
Međutim, prošlost je prošlost, a Knežev ističe da se nekadašnji duh Novog Sada izgubio. Poštovanje je izbrisano iz kolektivne svesti, a zajedno sa njom i osnovna kultura. Ovaj hroničar grada se nada da će ovom knjigom uspeti barem malo da povrati novosadski duh koji se izgubio.
"Danas se često govori o tome kako je Novi Sad evropska prestonica kulture, a kada se malo zađe u prošlost shvatimo da je on to bio oduvek. Veze koje su ljudi tada imali sa ostatkom Evrope bile su neverovatne, ali tada je postojala intelektualna elita grada. Mi danas to nemamo. Nemamo neke stvari koje bi ozbiljan univerzitetski grad morao da ima. Negde ideja ove knjige jeste da probudimo svest kod naših sugrađana, da se ponovo stvori ta masa ljudi koja će vratiti novosadski duh na scenu", zaključuje on za 021.rs.
Uz dozvolu autora, portal 021.rs prenosi jedan od tekstova iz knjige Zorana Kneževa.
Prvi vozač autobusa u Novom Sadu
Začetke javnog prevoza u Novom Sadu pronalazimo još u starim spisima Arhiva iz 1868. godine kada je tadašnjim gradskim vlastima podneta prva molba kojom se tražila dozvola za prevoz putnika fijakerom po gradu.
Njihov broj je stalno rastao, pa je 1884. godine njihova delatnost regulisana statutom. Sa razvojem grada Novog Sada pojavila se i ideja o uvođenju električnog tramvaja, koji je tada bio zadnja reč tehnike. Događaj koji je Novi Sad jednim korakom približio velikim gradovima odigrao se 30. septembara 1911. godine puštanjem u promet prvog električnog tramvaja u Novom Sadu.
Međutim, malo pre tramvaja, Novi Sad je 1910. godine dobio Jodno kupatilo, a iste te godine Novosađani su dobili još jednu novinu, autobus. Tada su mogli svoj grad da upoređuju sa ostalim velikim gradovima u Evropi, jer do tada su u gradu postojala samo dva motorna vozila i to automobila koja su pripadala privatnim licima. Autobus je bilo treće.
Električna centrala koja je pripadala trustu čije je sedište bilo u Mađarskoj, otkupila je autobus. Sve je bilo spremno, samo je trebalo naći još šofera. Tek tada se videlo da to predstavlja veliku poteškoću i da takvog čoveka u gradu nije bilo. Šoferski ispit nije niko imao položen, ali ubrzo je i ova poteškoća bila rešena.
Na molbu Električne centrale Josif Šinko je napustio Galgoc u Mađarskoj i posle nekoliko dana obreo se u Novom Sadu. Od tada Novosađani su mogli svakog dana da gledaju kako mali, žuti autobus dostojanstveno prolazi glavnom ulicom, a Josif Šinko postao je njegov sastavni deo.
Autobus je bio engleske marke, a kretao se, za današnje pojmove veoma sporo, 10 kilometara na sat. Trošio je benzin, a paljenje je bilo na kurblu. Putnici su ulazili na zadnja vrata, a klupe sa po četiri sedišta, bile su sa strane. Kao u svakom autobusu kondukter je zauzimao svoje mesto.
Za Josifa radno vreme je počinjalo ujutro, a završavalo se u kasnim večernjim časovima. Drugog šofera u gradu nije bilo, pa samim tim ni smena, a ni odmora Josifu.
.jpg "Tmuran petak sa susnežicom u Novom Sadu: Radionice za decu, predavanja, koncerti...")
Komentari 27
Svetlana
Cvetko, Podbara
Marko
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar