U njima i nizu manjih pogona radilo je gotovo 5.000 tekstilaca, a pre desetak godina bilo ih je oko 1.000. Sada ih je ostalo najviše 500, procenjuje predsednica Samostalnog sindikata radnika tekstila, kože i obuće Milka Šanta.
Ovdašnji tekstilci i kožari su jednostavno podelili sudbinu kolega iz branše širom zemlje. Ove dve delatnosti su 2001. godine u Srbiji zapošljavale više od 100.000 radnika. Međutim, prema podacima republičkog Zavoda za socijalno osiguranje, pre pet godina evidentirano je samo četrdesetak hiljada, a trend smanjenja je, nažalost, nastavljen. Tekstilna industrija, kako objašnjavaju upućeni, postala je žrtva jeftine radne snage u dalekoistočnim zemljama.
"U Novom Sadu od nekada velikih tekstilnih kompanija, preostala je samo 'Niva' koja je, takođe, značajno smanjila broj radnika i sada ima 140 zaposlenih. Ostale firme su bile prinuđene da ugase proizvodnju posle loših privatizacija ili restrukturiranja, tako da je tekstilaca, posebno sindikalno organizovanih, ostalo vrlo malo", objašnjava Šanta za Novosti.
Mnogi radnici iz ovog sektora posao su našli u malim, manufakturnim pogonima, koji najčešće rade u "sivoj" zoni i čiji vlasnici ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, tako da tekstilci ostaju gotovo bez ikakvih mogućnosti da ostvare i brane svoja prava.
"Konkurencija, pre svega iz Kine i Indije, uradila je svoje, tako da su bez adekvatne podrške velike tekstilne firme teško mogle da opstanu. Ima, srećom, i dobrih primera, pošto je u nedavno otvorenom pogonu 'Aleks fešn' posao dobilo oko 100 radnika", tvrdi Šanta.
Mnoge fabrike iz tekstilnog sektora radile su ranije "lon" poslove, šijući odevne predmete za strane partnere od materijala koji su obezbedili. Ti poslovi su prestali kada su ti partneri preselili proizvodnju u Kinu, Indiju, Vijetnam i ostale dalekoistočne zemlje, u kojima je radna snaga znatno jeftinija. Istovremeno, sa tih tržišta je počela da stiže i bagatelna garderoba.
Pod takvim pritiskom, ovdašnje fabrike su prvo smanjile broj radnika, a zatim počele i da zatvaraju kapije, što je prošlo gotovo neprimećeno u javnosti.
Kako je 021 ranije pisao, godine sankcija, "divljeg kapitalizma", tranzicija i privatizacija učinile su svoje. Predsednik Saveza samostalnih sindikata Novog Sada Vladimir Gvozdenović kaže za 021.rs da su od preduzeća koji su činili industrijski centar u Jugoslaviji, ostali samo tragovi pljačke. "Pobeda", "Jugodent", Hemijska industrija "Novi Sad", Novosadska industrija tekstila "Nit", "Agrohem", samo su neka od preduzeća koja su zapošljavala hiljade radnika, a danas su privatizovana, u stečaju ili ne postoje.
Kao tipičan primer neuspele privatizacije Gvozdenović navodi slučaj preduzeća "Neimar", koje je izgradilo pola Novog Sada, a svoje radnike je slalo i u ostale delove Jugoslavije i Evrope.
Više o ovoj temi čitajte u našem članku
OVDE.
.jpg "Uhapšen sin koji je ubio majku na Telepu")
.jpg "Vulin javno opsovao Piculu nakon izjave o nesreći u Novom Sadu:")
Komentari 4
Сремац
ja
Đura
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar