Država blagim kaznama podstiče nasilje nad ženama sa invaliditetom

Najveći problem je što one nemaju isti pristup prevenciji i programima zaštite, kao drugi članovi zajednice, a postoji nedostatak podataka i informacija o žrtvama sa invaliditetom, jer mnoge ne prijavljuju nasilje. 

Najčešći počinioci upravo su osobe koje su ženi najbliže: partner, bivši partner, ali i drugi članovi porodice i poslodavci.

Poslednji slučaj koji je privukao pažnju javnosti jeste presuda jednom od direktora u novosadskom preduzeću DES, koji je osuđen na kaznu od 20.000 dinara, zbog toga što je prošle godine nasrnuo na tada dvadesetpetogodišnju radnicu Aleksandru Barašin. Njen otac Borislav smatra da je bitno da se javnosti pokaže o kakvoj se osobi radi. “Moje dete je posle tog nasrtaja bilo šest meseci na bolovanju preživljavajući traume. Ovo nije borba samo za Sašku, već i za još njih četrdesetak u tom preduzeću koji su izloženi konstantnom šikaniranju i zlostavljanju od strane iste osobe, a koja je zaposlena u preduzeću iako iza sebe ima nekoliko uslovnih osuda i raznoraaznih prijava”.

Psiholog u SOS Ženskom centru Ivana Perić kaže da bi kod takvih slučajeva najpre firma trebalo da stane u zaštitu radnice, ali iznad svega i društvo, tako što bi počiniocu odredilo kaznu zatvora i kaznilo osobe u firmi koje su znale za nasilje, a nisu na to reagovale.

“Veće kazne za počinioce i hitno delovanje pokazalo bi da država štiti žrtvu i da jasno šalje poruku da su takve stvari nedopustive. U Srbiji je tema mobinga kao specifičnog vida nasilja još uvek tabu tema. Egzistencijalno pitanje je jedno od ključnih većine građana i zbog straha od gubitka posla većina radnika i radnica ne prijavljuje nasilje kome su izloženi na poslu.

Slučaj u kome je menadžer fizički maltretirao radnicu koja je žena sa invaliditetom nažalost nije redak. Osobe sa invaliditetom su ranjiva grupa upravo zato što imaju manje moći da se sačuvaju, zaštite i odbrane, vrlo često jer im je otežana komunikacija, kao i pristup institucionalnoj podršci i zaštiti. Često trpe različite oblike diskriminnacije i nasilja. Čak su često izložene i institucionalnom nasilju. Sve to zajedno čini i da su osobe zaplašene da bilo kome kažu kada mogu šta im se dešava.

Ova žena je bila hrabra i uz podršku oca je prijavila slučaj, ali je firma stala u zaštitu nasilnika, što upravo pokazuje paradokse patrijarhalnog društva u kome živimo, jer se veruje nasilniku, a ne ženi. Jer se žena krivi za nasilje, jer žrtva uvek mora da prolazi mučan proces dokazivanja da je žrtva čime se dodatno traumatizuje, umesto da dobije podršku i zaštitu. Još uvek smo često suočeni sa minimizovanjem odgovornosti počinioca, sa normalizovanjem nasilja i izlaganjem žrtve na stub srama", objašnjava Perić za Mrežu 21.

DES je državno preduzeće za profesionalnu rehabilitaciju, osposobljavanje za rad i zapošljavanje invalidnih lica i invalida oštećenog sluha. Trenutno u njemu radi 205 ljudi, od koji je 113 sa invaliditetom, a defektolog Kristina Milosavljević ukazuje na to da je neophodno da sa osobama sa invaliditetom rade oni koji su za to školovani.

"Imamo nedovoljnu svest građana o sposobnostima osoba sa invaliditetom, kao i prisutnost predrasuda i diskriminacije. Često tome doprinosi i stav da će osobu sa invaliditetom lakše potkupiti, izmanipulisati ili na bilo koji drugi način ućutkati, ili čak i ukoliko osoba prizna nasilje, uvek je tu mišljenje da "joj niko neće verovati".

Činjenica je da pojedine osobe sa invaliditetom, u zavisnosti od njihovih kognitivnih kapaciteta, jesu laka meta za manipulaciju. Zato treba voditi računa o tome da osobe koje rade sa osobama sa invaliditetom, budu školovane za to, i pre svega psihološki stabilne i podobne za posao koji obavaljaju. Na taj način se ovakve situacije mogu preduprediti. Naravno, treba raditi i na podizanju svesti stanovništva o sposobnostima i ravnopravnosti osoba sa invaliditetom, jer cilj nam je inkluzivno društvo", ukazuje ona i dodaje da je neshvatljivo da je osoba sa prethodno nekoliko krivičnih prijava zaposlena da radi u preduzeću za osposobljavanje osoba sa invaliditetom.

Mlade žene s invaliditetom neretko su isključene iz aktivnosti mladih, koje bi mogle da im pruže informacije, obrazovanje i vršnjačku podršku, čime bi se smanjila njihova ranjivost. Istraživanja su pokazala da žene sa invaliditetom ne prijavljuju slučajeve nasilja i ne koriste postojeće usluge zbog toga što humanitarni radnici imaju negativne stavove i dovode u pitanje verodostojnost izjava.

U Novom Sadu jedino je udruženje "Iz kruga Vojvodina" specijalizovano za pružanje psihološke, pravne i informativne podrške ženama sa invaliditetom koje trpe nasilje. Imaju razvijene usluge SOS telefona, psihološku podršku, pravnu podršku, uključene su u brojne projekte, vode portal o invalidnosti i kontinuirano ukazuju na problem nasilja nad ženama sa invaliditetom, jer su one često društveno nevidljive, a pogotovo nasilje kojem su izložene.

U poslednjih nekoliko meseci, u SOS ženskom centru češći su pozivi žena koje govore o tome da su na poslu izložene mobingu.

"Po mojoj proceni, svaka treća ili četvrta osoba trpi mobing na poslu. U slučaju ove radnice u DES-u, situacija je vrlo ozbiljna, jer verujem da je nasilje veoma dugo trajalo, dok nije eksaliralo fizičkim nasiljem. Osobe sa invaliditetom su često gotovo svakodnevno izložene psihičkom nasilju, ekonomskoj i socijalnoj izolaciji, a brojne institucije i firme uopšte nisu prilagođene da im budu pristupačne.

To pokazuje koliko kao društvo imamo nerazvijenu senzitivnost za njihove potrebe. Naše društvo konstantno šalje poruku da ako si drugačiji ne vrediš i što je još opasnije, šalje poruku da nasilje prolazi i da se nasiljem mogu ostvariti brojne privilegije", dodaje Ivana Perić.

Osobe sa invaliditetom koje trpe nasilje treba da se obrate policiji, centru za socijalni rad, ali i udruženjima kao što je “Iz kruga Vojvodine”, jer ona imaju drugačiji pristup od institucija i pružaju punu podršku i razumevanje.