Svetska popularnost "beat" sastava nije mogla da izbegne Jugoslaviju, čija je omladina bila naklonjena nekim novim zvezdama. Pesme Bitlsa, Roling stonsa, Prislija, Enimalsa, stići će do ušiju tinejdžera putem Radio Luksemburga, a potom i zahvaljujući ljudima koji su imali moć da odluče šta je "pogodno" za omladinu, a istovremeno su imali hrabrosti da ponude nešto novo.
Hrabrosti su imali i pioniri ovdašnje scene, pa Novi Sad ubrzo dobija svoje heroje poput Pere Bahuna ili Bilija Nedića. Priča o toponimima novosadskog rokenrola jeste priča o Zanatskom domu, školama, "Gajbi", "Rupi", "Garudi", "Atrijumu", "Mašincu", "Bambusu", "Studiju 24", "Linei", "Žutari" i mnogim drugim poznatim mestima. Kretalo se na svirku Vojvođanskog bluz benda, Sing Sing Singersa, La strade, Imperium of Jazz-a, Obojenog programa, prelazilo se na Đavu, pa, ko je želeo, u "Točak", a "dokusurivanje" je bilo u "Bistrou", gde se okupljala neka drugačija ekipa nego danas. Posle svega - žicanje za taksi ili pešaka kući.
Klinci željni muzike okupljali su se na raznim mestima, dovijali se na mnoge načine, ali, kako se neretko dešava, mnoge stvari krenu od...
Škole
Tokom pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka, pre nego što će rokenrol uhvatiti pravi zalet, popularno mesto za igranke bio je Zanatski dom, koji i danas postoji na Trgu Marije Trandafil, u centru grada. Po sećanju Anđelka Maletića Čupka, novinara koji je ispratio sve faze rokenrola u Novom Sadu, u Zanatskom domu mogli su se čuti nastupi džezera Bogdana Dimitrijevića, a nešto kasnije i gitariste Pere Bahuna.
Netipično za današnje vreme, kada se instrumenti čuju samo na časovima muzičkog, u školama su odzvanjale rok kompozicije. Sugrađani pamte da su Medicinska, Elektrotehnička, Ekonomska, a potom i Poljoprivredni fakultet, bili poznati upravo po tome što su svoja vrata otvorili mladim bendovima.
"U to vreme sloge bilo je sasvim uobičajeno da svaki direktor srednje škole, ako ga neko zamoli, dozvoli održavanje igranke. To je bila najpre prilika za one koji žele da vide ko je sve došao na igranku, za one koji su želeli da čuju neku novu pesmu, ali i prilika za muzičare da pokažu znaju li da sviraju i da provere popularnost. Na neki način, to su bili tadašnji 'piplmetri' za istraživanje popularnosti. I na tim igrankama su nastupali svi oni koji će se kasnije pominjati, od Bilija iz Zlatnih akorda, Pere Bahuna iz Detlića, Dečaka sa Dunava, Cvrčaka i tog jednog mrava među njima. Zanimljivo je da su bila dva klinca iz Medicinske škole koji su organizovali pank koncerte sa zavidnom upornošću. Možete da zamislite školu koja ima 95 odsto devojčica i nađu se dva 'ludaka' koji prave pank koncerte i direktor im to dozvoljava. Ne mogu a da ne budem zahvalan na tome što su takvi ljudi postojali", priča Maletić za 021.rs.
Bilo je to vreme "dovitljivih malih čudaka". Prostor za žestoku svirku se mogao naći svuda. Tako novinar Bogica Mijatović, koji je podatke o novosadskim i vojvođanskim bendovima revnosno sastavio u "NS Rokopediju" i "Ilustrovanu enciklopediju rok muzike u Vojvodini", beleži da je prvi nastup pank sastava Crkveni pacovi, pre gotovo četiri decenije, održan na terasi braće Sivački u Mičurinovoj 20.
Fleksibilnije vreme
Nastupi u školama bili su značajni i za generacije koje su rođene kada je rokenrol već osvojio svet. Prva iskustva živih svirki u školama je dobio i Miloš Romić, nekadašnji član Obojenog programa.
"Prve svirke su bile u svečanoj sali škole, koja je neverovatno odzvanjala. Operater razglasa je bio domar u školi, pa možete da zamislite kako je to zvučalo, ali je nama to tada bilo hit. Takođe, bilo nam je potpuno normalno da škole poput Medicinske ili Elektrotehničke budu otvorene za rokenrol. Naravno, svirke su se predlagale školama i one su to odobravale, a to je nama predstavljalo maltene jedini vid zabave, jer su kafići i lokali za mlađe došli kasnije. Tek posle izvesnog vremena se pojavio 'Mapet' kod Socijalnog, 'Kamila' na Grbavici, ali tamo su išli matorci, a naše su bile škole".
On dodaje i da je to vreme bilo mnogo fleksibilnije nego danas, a kao primer navodi to da je Dragan Knežević (Obojeni program) imao prostoriju u podrumu, gde se okupljala ekipa muzičara iz kvarta, a među njima su bili Petrija (Zoran Petrović), Barbun (Slobodan Fekete), Boba (Slobodan Stojšić), mali i veliki Grba, kao i Vova (Vladimir Ivančev) i Marko Trbović iz Minstrela.
Tih ranijih godina važna je bila i
"Tribina mladih", prostor koji je osvajao slobode, a kome su duh davali ljudi koji su danas značajna imena ovdašnje kulture, počevši od
Lasla Vegela, Želimira Žilnika, Slobodana Tišme... U intervjuu za 021.rs Želimir Žilnik je poručio da je "Tribina mladih" bila jedan od prozora u slobodu, o čemu više možete da čitate
OVDE.
Zar je ovo grad? Kad će zemljotres?
Važne za širenje popularne muzike u Novom Sadu bile su kafane. Prisli, Benet, Sinatra, prepevi Đorđa Marjanovića mogli su da se nađu u džuboks ponudi kafana, kojih je, samo duž Temerinske ulice, bilo šest. Tako je Maletiću, kako kaže, posebno interesantna bila "Garuda", koja se nalazila u Gajevoj 24, a na čijem je mestu danas višespratnica.
Naš sagovornik navodi da se tu "skupljala blesava klinačka ekipa", koja je uživala u muzičkim egzibicijama, ali je komšiluk bio "čudan".
"Svako malo su zvali miliciju i, naravno, kafana se zatvarala u 10 uveče, uz poprilično gunđanje svih onih klinaca. Jedan grad mora da bude blagonakloniji prema deci kojoj se ne spava. Ako mu ne daš da galami u gradskom jezgru, pa otvori mu neki prostor u atomskom skloništu, napravi pankerski raj. Pominjem to zbog jedne vrlo filozofske sentence koju sam pročitao na zidu preko puta 'Garude', koju je napisao jedan revoltirani klinac. Zapitao se: 'Zar je ovo grad? Kad će zemljotres?'".
Kao jedna od kafana koja se pokazala važnim za generacije Novosađana i onih koji su tu dolazili na svirke, izdvojio se i "Bistro". Premda ovo mesto danas ima posetioce nešto drugačijeg muzičkog senzibiliteta, novosadski kantautor Milan Kerezović Keckec, kaže za 021.rs da je to nekada bilo urbano mesto.
"Dosta vremena sam provodio u 'Bistrou' gde bi se posle koncerata i drugih mesta, ostajalo do ujutru. Tada je u 'Bistrou' bila potpuno drugačija atmosfera i dolazila je drugačija ekipa. Važio je za jedno urbano mesto i uvek si mogao da naletiš na neko super društvo", navodi Keckec.
Triling - "Mašinac", "Atrijum", "Žuta kuća"
Kada bi se pravila anketa o najpopularnijim mestima na kojima se svirao rokenrol u Novom Sadu, kladioničari bi "Mašincu", "Žutoj kući" i "Atrijumu" dodeli male kvote. "Mašinac" i dalje postoji, iako se u njemu više ne čuje rokenrol, od "Atrijuma" koji je ugašen 1995. ostao je natpis u Pašićevoj, a od "Žute kuće" samo sećanja.
Pre gotovo četiri decenije jedan od najznačajnijih novosadskih bendova, ali i jedan od prvih pank bendova u bivšoj Jugoslaviji koji je privukao pažnju, Pekinška patka, svoj prvi koncert imala je upravo na čuvenom "Mašincu".
Čonta, Srele, Cile i Žura probijaju led u ovom klubu, a Bogica Mijatović je zabeležio da su imali neverovatno veliku posećenost. Zapravo, bila je tolika da je autor "NS Rokopedije", za istoriju, zapisao i nadimke onih koji su bili u publici: Škora, Kara, Nega i Laza - svi do jednog prijatelji članova Pekinške patke. Naravno, momci koji su imali hrabrosti da otpevaju "biti ružan, pametan i mlad" ubrzo su bili u mogućnosti da napune veće prostore od "Mašinca".
"Mašinac" je ugostio gotovo sve bendove i muzičare sa novosadske rok scene, ali i one koji su dolazi iz drugih krajeva Vojvodine i Jugoslavije.
"Taj prostor u podrumu fakulteta je u jednom trenutku bio mesto broj 1. Svega je tamo bilo, svako ko je barem prolazio kroz Novi Sad, nastupio bi u 'Mašincu', a bili su organizovani i nastupi disko-džokeja. Tada su se pojavili i momci koji su zabavljali narod sa video spotovima, a među njima je bio i Karolj Kovač. Muzičkih televizija nije bilo, ali bi se utolila glad kad odeš na 'Mašinac' i tamo vidiš sve što je interesantno", kaže Maletić za 021.rs.
Ulaz u nekadašnji legendarni "Atrijum"
U periodu osamdesetih novosadska scena je bila veoma živahna, a nastajali su sastavi koji će obeležiti dekadu, ali i rokenrol. Koliko je jaka scena bila govori i to da je 1982. godine u Beču organizovana manifestacija "Novosadski novi talas", a nastupili su "samo" Luna, Boye, Obojeni program, Kontraritam, Grad, Imperium of Jazz, Ove sezone vedri tonovi.
Sredinom osamdesetih otvara se "Atrijum" u Pašićevoj, koji je katkad bio smetnja i ovdašnjim crkvenim vlastima, a punu deceniju je gostio novosadske rok bendove, džezere, goste iz drugih krajeva i omladinu željne muzike. Značaj "Atrijuma" je u tome što su u njemu iskustvo sticali bendovi kao što su Atheist Rap, Obojeni program, Boye, Love Hunters-i, svi oni koji će ubrzo steći i prefiks "kultni".
Sa jasnom politikom pokrenuli su ga 1985. godine Gruja Švedić i Bata Miljević. Kako kaže Gruja za 021.rs, tamo "nije mogla da se sluša muzika kao što su narodnjaci, sve je bilo probrano".
"Interesantno je da smo svirke uvek organizovali utorkom, sredom i četvrtkom, a nikada subotom i nedeljom. I inače je dolazilo puno sveta, a onda bi se pojavili šminkeri kojih je bilo tih godina. Ovako, utorkom, sredom i četvrtkom su bili dani 'Atrijuma' i ko je voleo ozbiljnu muziku, džez i rokenrol, taj je znao šta ga čeka. Tu su prošli gotovo svi novosadski bendovi, Vojvođanski bluz bend, Singersi, Love Hunters, Atheist Rap, Boye, Obojeni program. Svi koji danas nešto znače. Bilo je tu i individualaca, džeza, dolazili su klinci sa Akademije. Mumin i Atheisti su subotom pre podne dobijali prostor da vežbaju. Tu je Boba bio kao muzički urednik, imao je puno slobodu, mi smo sve završavali u nekoliko reči. Pitao bi me šta mislim o nečemu, a moj odgovor bi bio: 'može'", priseća se nekadašnji vlasnik "Atrijuma".
On dodaje da je u "Atrijumu" bilo mnogo zanimljivih nastupa, počevši od toga da je R. M. Točak izvodio numere koje je radio za tada aktuelni film, preko gitariste Madija Votersa, pa do Janinih (Saša Januzović) nastupa, koji je, uz matricu koju mu je pripremao Saša Dujin, svirao gitaru i pevao u svom prepoznatljivom stilu.
"Ne bih nikoga izdvajao, svi su bili dobri, ali je meni drago što su tu dolazili bendovi koji su i dalje bili klinci. Lako je pričati o Hantersima nakon što su izdali prvi, drugi, treći album. Ja pričam o vremenu kada niko od njih nije imao maltene nijedan snimak, pa sam dobijao pitanja o tome 'ko su ovi', ali su bili kod nas i svi su isplivali, jer su znali šta hoće. Ono što je važno za 'Atrijum' jeste da su kod nas slikari sa Akademije izlagali radove. Mi smo postavljali njihova dela, tako da je kompletna Akademija, svi ti umetnici, prošla kroz 'Atrijum'. Tako je bilo osmišljeno da sve bude povezano. Bilo je to lepo vreme", kaže Švedić.
Ove godine navršava se i tri decenije otkad je otvorena čuvena "Žutara". "Dnevnik" je 24. avgusta 1988. godine, tačno četiri meseca nakon što je Slobodan Milošević na Kosovu poručio da "niko ne sme da vas bije" (osim njega), najavio sugrađanima otvaranje "Žute kuće". Iako je već tada vreme postajalo mučno, retko koji prostor ima tu sudbinu da je radio, u suštini, kratak period, a da je ostavilo toliki trag da se pamti i danas. To samo potvrđuje da popularnost mesta nisu donosile fensi stolice, nego ljudi koji su u njima sedeli.
Prostor gde je nekada bila "Žuta kuća"
Edi Keler je, kako beleži Bogica Mijatović, po napuštanju Obojenog programa pretvorio "Žutu kuću" u muzički kutak. U njoj su se uvežbavali mnogobrojni lokalni sastavi, između ostalog i Atheist Rap, dok je drugi deo kuće bio klub u kojem su nastupali gotovo svi novosadski alternativci od Andrle i Imperium of Jazz-a, Vriska Generacije, do Minstrela. Svirali su tu i Disciplina kičme, Marko Brecelj, Let 3, KUD Idijoti... Ipak, "Žutara" je sravnjena sa zemljom 1995. godine.
"Tamo su odlazili ljudi čiji je ukus formirao pank, a koji su bili istomišljenici Boya, Obojenog programa, Andrle i družine. 'Žuta kuća' je bila božanstveno mesto i nije postojao nijedan razlog da se ona sruši. Nikome nije smetala. Nažalost, sudbinu 'Žute kuće' imao je i 'Bronks', poznati klub koji je bio deo fabrike 'Danubius', klub koji je bio tačno šta treba rokerima. Poslednja oaza je Češki magacin, to je savršena arhitektura. U jednom trenutku to je bio izvanredan koncertni prostor. Krivo mi je što je Novi Sad na taj način urušen", priča Maletić.
"Halter boogie"
Kroz priču o Vojvođanskom bluz bendu verovatno bi se nabrojala sva značajna i koliko-toliko relevantna mesta za novosadsku muzičku scenu. Lep opis ovog benda dao je već pominjani Bogica Mijatović, rekavši: "Kao kad je Zvezda uzela Kup šampiona, takav je to bend bio". Nažalost, takvog benda više nema, jer određeni broj onih koji su kroz njega prolazili ili bili konstantna, više nisu među živima, počevši od Gage (Dragan Jurišić), Bogde (Dragutin Bogdanović), Petrije, i "jednog od najboljih momaka sa novosadske rok scene" Baje (Goran Bajić).
"Voleo sam da odlazim na svirke Vojvođanskog bluz benda, možda baš zbog toga što kod ljudi nisu postojala spektakularna očekivanja kada bi dolazili na nastup. I tu su nastajali spontani trenuci da se veče pretvori u igranku, potpuno neki retro fazon, ljudi plešu rokenrol i ne poveruješ da si na kraju 20. veka. Čitava ta atmosfera, njihova muzika, dovodila je naravno i do velikih pijanstava (smeh). Važno je i to što je u tom vreme u 'NS Time-u' utorkom postojao jam session, gde su se uspotavljali kontakti između muzičari i tu se gradila jedna nova generacija iz koje je iznikao, recimo, Drum'n'Zez", ukazuje Keckec.
Klub "NS Time"
Za Anđelka Maletića, iako VBB izaziva brojne asocijacije, bend može da posluži i da se ispriča priča o čuvenoj "Gajbi".
"Gajba je u početku bila okupljalište novosadskih džezera, a Stevan Radosavljević je tamo praktično vršio audicije za sve one koji su polako odabirali džez za svoju karijeru. Tamo gde su džezeri, tu su i njihova duhovna deca - rokeri. Sve što rokeri znaju, i dobro i loše, naučili su od očeva. Među prvim rok bendovima koji je došao u 'Gajbu' bio je Vojvođanski bluz bend, koji tada nije izgledao onako kako smo ga mi kasnije upoznali i zavoleli. Za njima je onda pristigla i grupa koju je osnovao Peđa Vranešević, koja se zvala Med, i jedna od njihovih prvih snimljenih pesama na Radiju Novi Sad zvala se 'Gajba', sa stihom 'celo drušvo furijana u Gajbu moju'", priča Maletić za 021.rs.
Poznati su nastupi Sing Sing Singersa u klubu "Bambus" koji se nalazio u Kisačkoj ulici. Prema svedočenjima, više ljudi je ostajalo da stoji ispred kluba, nego što ih je bilo unutra, iz jednostavnog razloga što kapacitet prostorije nije bio usklađen sa interesovanjem koje je vladalo za Žiksu, Bobu, Baju i Pikija (Nikola Dušić).
U tom periodu, krajem osamdesetih, Romić zajedno sa prijateljem Perom Radujkovim, dolazi na ideju da koncertni prostor u Novom Sadu obogati rasvetom, čime bi nastupi dobijali novu dimenziju. Tada se upoznaje sa članovima Fluorel Tačkaša, budućeg Atheist repa, a tu su i "lokalci" poput Elbe, Elze, Zone 4, Prst u oko.
"Tu negde dolazi na red i klub 'Bambus' u Kisačkoj i priča o Sing Sing Singersima, koji nastaju kao neka vrsta frakcije Vojvođanskog bluz benda. Sećam se platoa pri ulasku u klub i neverovatne Žiksine (Željko Đurđevac) energije, kako u 'Halter boogie' peva da mora da vidi što pre 'šta drži čarape', a njegova devojka, kasnije žena, u prvom redu otkida na tu stvar dok on nastupa. S druge strane, za bubnjevima je bio Boba, koji je bio beskrajno ozbiljan, a imao je i njegov tipičan kačket koji je nosio".
"… (I don't wanna) die for the blood red gang, and listen to bang, bang , bang"
Kada je reč o Srbiji, tih devedesetih, u još uvek okrnjenoj Jugoslaviji, bilo koju oblast života da odaberete posebno poglavlje zauzimaće poslednja dekada 20. veka. Balašević je to sumirao stihovima da "rokenrol se čuje s tavana Kremlja, a od mene ištu vize, da l' sam besan, da l' ja grizem? Pardon, da l' je ovo kasarna il’ zemlja?". S druge strane, Atheisti su odmah poručili da ne žele da umiru u "Sarajevo fight", a Gaga će pevati "s tim rolaj, draga".
Život je tekao, a tako su živela i novosadska mesta otvorena za bande. Ovog puta, ne bi bilo iznenađenje ako su muzičke nadjačavali skins i dizelaške bande.
"U periodu devedesetih ostaje upečatljiva 'Linea', gde su svirali zaista odlični bendovi sa raznih strana tadašnje Jugoslavije. Često su nastupali i Flauer Roki Bojs, a u tom periodu je i 'Točak' popustio sa disko fazonom, pa se otvorio za svirke, a nastupali su Penelopa i Amajlija. Kad pomenem taj bend, setim se promocije Bajaginog albuma 'S druge strane jastuka', gde je Amajlija svirala kao predgrupa, a sve se dešavalo na rukometnom igralištu u Dunavskom parku, gde su se takođe organizovali koncerti. Tih godina se i 'Piping' izduvao od fensi varijante, pa ste mogli da čujete Plavi ptičić prepeličić i Vojvođanski bluz bend u mnogobrojnim postavama. Sve je to delovalo kao krpljenje, svirke su se organizovale u nekim zajedničkim aranžmanima. Tako su Boba i Sreta pravili svirke lokalnih bendova u klubu Pozorišta mladih".
Teren za male sportove u Dunavskom parku
Kada je u pitanju "Linea", u tom klubu u okviru letnjeg bazena na Sajmu, prvi put su se predstavili Generacija bez budućnosti, bend koji je takođe ostavio dubok trag na novosadskoj pank sceni.
S druge strane, zanimljivo je napomenuti i to da su u uređenju "Pipinga", odnosno, kako kaže Maletić, u obijanju starog maltera, učestvovali Peđa Vranešević, Žilnik, pesnici Kocijančić, Tišma, Andrla, i naravno naš sagovornik. Ubrzo je to mesto postalo popularno u disko eri.
Poznato okupljalište u Novom Sadu je sredinom devedesetih postao i kafić "D&B" (DiBi) u Grčkoškolskoj, koji je "eksplodirao" nakon gašenja "Atrijuma". Međutim, iako su postojali klubovi na kojima su bile svirke, oni nisu bili dugog veka, pa su generaciji Keckeca konstantnu predstavljali dragstori.
"Postojala su starija mesta kao 'Žuta kuća' ili 'D&B', ali mi smo vreme provodili uglavnom na ulici. Masa se okupljala oko radnji, a veoma popularan dragstor je bio 'Deni', jer se nalazio u Pašićevoj. Ekipa je 'visila' i kod 'Maksima' u Maksima Gorkog, a jedno vreme i kod 'Embarga' u Kosovskoj. Tu bi se okupljali i onda bi se išlo na svirke. Sviralo se na raznim mestima, jer je vreme bilo takvo da lokali nisu dugo opstajali, pa su se lokacije brzo menjale. Neko vreme je to bila 'Mara', pa je došla 'Scena' u Pozorištu mladih. Tih godina se dosta svira u 'NS Time-u', kao i u klubu 'Chamelot'. 'Chamelot' nije bilo mesto za izlazak, nego da dođeš da slušaš koncert, imali su dobru opremu, čak je postojao i bekstejdž. 'NS Time' je bio nešto drugačiji, tu je moglo da se izlazi, a krajem devedesetih, kada se rušio režim Miloševića, bendovi su najviše tu dolazili", seća se Keckec.
Na početku devedesetih nastupi bendova su i dalje biti aktuelni. Bio je poznat i "Studio 24" na Bulevaru Mihajla Pupina, danas striptiz bar, u kom su se svirke organizovale i do četiri puta nedeljno, a domaćini su praktično bili Andrla (Branko Andrić) i Tukša (Goran Ivičić). Između ostalog, mali razlog popularnosti je bio i taj što je cuga bila izuzetno jeftina.
Nekadašnji "Studio 24", a pre toga "Sonja Marinković"
S druge strane "NS Time" je zauzimao prostor u Češkom magacinu, a na plafonu je visio MIG-21. Bio je veoma posećen, a ugostio je gotovo sve novosadske bendove.
Zanimljiv prostor iz vremena devedesetih je i "Beogradska kapija", gde su prvi put nastupili Atheist rap, a u 21. veku to će učiniti i Ringišpil.
"Bio mi je lep taj prostor. Pravi prostor za bendove koji tek traže svoje mesto. Nisu bili mejnstrim, komercijala, nego su svoji, traže se još uvek. Takva je i publika bila tamo. Beogradska kapija je meni interesantna jer je bila i neka vrsta muzeja fotografija ljudi koji su mnogo značili u ondašnjoj zemlji. Tu su bili Titovi porteti, portreti drugih partizana koji su oslobodili ovu zemlju, slika sa radnih akcija. Bilo je dobro jer je bilo drugačije, neušminkano mesto, gde ste se kao klinac dobro osećali, gde pivo nije bilo skupo. Tamo si mogao za neke pare da popiješ dva piva, a u 'Atrijumu' jedno i onda normalno kuda ćemo - pa u Beogradsku kapiju", zaključuje Maletić.
Preživeli - "Studio M" i "Foxtrot"
Iznad svih onih klubova koji su postojali nekad, i koji pričaju svoje priče iz prošlosti, dva prostora se izdižu i dan-danas beleže muzičku istoriju. To su čuveni "Studio M" i "Foxtrot".
"'Studio M' je bio jako važno mesto za celu scenu. Najpre za klasičnu muziku, jer su u Novi Sad dolazili svetski pijanisti. Početkom sedamdesetih mi klinci iz muzičke redakcije, najpre Vitomir Simurdić i ja, preuzimamo palicu od Angela Vlatkovića i Joce Adamova. Ako učiš za zidara u Velikoj Britaniji, onda za diplomski moraš da sazidaš kamin i ako on proradi, ti si prošao. Isto je tako bilo i sa 'Studiom M', ako si tamo prošao kako treba, više nije bilo testova. Tu su nastupali Cvrčak i mravi, organizovan je koncert 'Četvorice za mir', oproštajni koncert Korni grupe, bilo je nekoliko koncerata mesečno i to je bio majstorski test za muzičare, sve je snimano i sve bi izašlo na videlo. Žao mi je što danas zvrji prazan", kaže Anđelko Maletić.
"Studio M"
Naš sagovornik dodaje da, kada je u pitanju "Foxtrot", da se radi o klubu koji je od početka bio postavljen na čvrstim temeljima.
"Čovek koji je imao sreću da odraste u toj kući, Toza, shvatio je da je kafana pravo mesto, jer možeš da određuješ ko će da svira. Kao kad dečaci koji imaju loptu određuju ko će da igra fudbal. To je od početka bilo postavljeno na dobrim temeljima, jer se tražio malo profinjeniji ukus, malo ozbiljnija publika. Kasnije su se uortačili Toza i Bluz klinika, koju su činili uspešniji novosadski privatnici. Dakle, klub su vodili odgovorni ljudi koji su držali svoju reč, mogli su da plate šta dogovore, bez obzira na to koliko se proda karata, i na toj simbiozi je 'Foxtrot' visoko uzleteo. Dva ili tri puta tamo je svirao Teri Evans, jedan iz prve petorke američkih bluz muzičara, što nije mala stvar", podseća Maletić.
Prostori nekad i sad
Kroz decenije rokenrola u Novom Sadu postojalo je mnogo mesta koja su bila značajna za muzičku scenu, koja su bila aktuelna u određenom periodu, ali je postojao i veliki broj onih koji su želeli da se postave kao zanimljiv prostor, a u tome nisu uspeli.
Ulaz u nekadašnju "Rupu"
Među onima koji su ipak ostavili neki trag u daljoj i bližoj prošlosti, osim već navedenih, jesu i "Route 66", "Rokoteka", "Rupa", "Aquarius", "Lajf" na Novom naselju, "Kazbah", "No.1", "Podijum", Građevinska, "Scena", "Andergraund", "Trema", "NS Riders", "Gradilište", "Hard Corner", "Dvorište", "NS plus", "Smile", "Crni bik"...
Od onih koji su opstali tu su 'Kvoter', 'Fabrika' i 'Crna kuća' koji su dobri za nastupe. Osim "Fabrike", "Kvotera", "CK13", kao i mladog "Doma B-612", muzika svoje mesto danas pronalazi i u prostorima kao što su knjižare, a kao mesto koje pravi temelje da bude prepoznato po dobrim svirkama, sve više se odskače "Gerila". Maletić smatra da mesta za muziku i rokenrol u Novom Sadu ima dovoljno.
"To sudim po svojoj deci koja izlaze. Ali manjka novca, kako da se bend iz Beograda vrati kući ako ne dobije nešto, ako ne dobiju pivo, sendvič. Onda se prorede i koncerti. Žao mi je što se Ulica Laze Telečkog toliko promenila. O nekim stvarima ne bi trebalo da odlučuju ljudi gladni novaca", zaključuje Maletić.
Rokenrol u Novom Sadu učinio je mnogo ljudi prepoznatljivim. Srele, Deda, Gaga, Bogda, Jana, Suba, Andrla, Kebra, Bilja, Jasna, Firči, Baja, Deže, Praža, Bata, Mina, Žiksa, Januza, Tukša, Buži, Dr Pop, Radule, Slavko, Smuk, Hamer, Faber, Đani, Zare, Mutke, Cober, Cisko, Bili, Buži, Vova, Karlo, Voja, Deva, Relja, spisak bi mogao u nedogled, samo su neki od onih koji su učinili, ili još uvek čine, novosadsku scenu bogatijom, a svojim delima su učinili da neka od gradskih mesta postanu važna za mnoge generacije.
.jpg "Novi Sad ponovo izdvaja milione iz budžeta zbog sudskih troškova")
.jpg "VIDEO Novosadski studenti pozivaju na skup ispred RTV-a: Da vratimo javni servis građanima")
.JPG "Zaštićena stogodišnja stabla i spomenici prirode u Novom Sadu: Da li znate za njih?")
.jpg "Jedan mladić još uvek iza rešetaka zbog protesta u Novom Sadu:")
Komentari 86
Anonymous
mina
Smek
Svako u svoje vreme je uzivao no geldajuci globalno i uporedjujuci danasnja zbivanja daleko od naseg vremena ,
Zato mi moji Novosadjani/ke budite zivo zdravo !!!
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar