Parče lepote

Domaćin je nekako intuitivno znao da to najbolje govori, ne samo o njegovom materijalnom statusu i ugledu, nego i o mentalnom stanju u kući. Ako su kuća i okućnica uredni, bila je to kuća gazde za divljenje, kuća onog u čijoj su se kući rado tražili i zet i snajka.

Prostor ispred kapije do ulice bio je tako kao neka vrsta fejsbuk profila. Kako taj prostor ušminkaš, tako ti se piše u društvu. Domaćice i domaćini utrkivali su se zato čija će trava biti zelenija, gušća i - na koncu - podšišanija, čija će breza lepše treperiti na vetru, a čija će vrba lepše plesati granama dok devojke i mladići pri prigušenoj svetlosti škrte rasvete budu krali prve poljupce ispod njih. Sadile su se ruže i svakojako drugo cveće. Kada bi grašci znoja počeli liti sa čela ovih preteča pejzažnih arhitekata, cela ulica bi zablistala poput kakvog botaničkog parka.

Danas je taj dobri stari običaj tekovina tek ponegde u vojvođanskim selima. Kao i mnogi drugi lepi stari običaji i ovaj je iščileo iz naše kulture. Zamenila ga je nekultura kanta za smeće i kontejnera koji svedoče, ne toliko o brzom životu, koliko o prebrzom odricanju od suštine.

Zbog svega toga, čovek ne može a da ne zastane pred prizorom u Marka Miljanova na Podbari koji je osvanuo ovih dana. Naime, isped jedne radnje u ovoj, inače nepodnošljivo poružneloj i nedopustivo neodržavanoj ulici, osvanula je znalački uređena baštica. Mala, jedva da je učkinuto par metara od betona, ali kutak za divljenje. Dašak šume, jedan panj, saksije sa cvećem, ništa spektakularno kaleidoskopski, ali hrani oči željne lepote u malom, smisla na svakom koraku.

Zato, komšija bravo, ko god da si! I palac dole za svakog od nas koji blebeće umesto da i sam od betona ukrade svoje parče lepote, eto možda baš ispred svoje zgrade.