Otpremnine za radnike Spensa i Telekoma - nevidljivo čerupanje građana

Piše: Živan Lazić

Menadžment Sportsko-poslovnog centra "Vojvodina" smislio je zgodan način da se delimično reši prevelikog broja zaposlenih.

Upravi grada je predložio, a ovi su prihvatili, da se popularni Spens zaduži 100 miliona dinara. Sve radi isplate otpremnina sedamdesetak radnika.

Stranačko zapošljavanje

Time bi se broj uposlenih sa 220 sveo na 150. Podsetimo, do pre dve i po sezone u sportskoj grdosiji bilo je čak 320 radnika, po pravilu aparatčika i simpatizera stranaka u lokalnoj vlasti.

Po poslovnim analizama sve obaveze bi moglo da obavlja i šezdesetak zaposlenih. No, gomilanje stranačkih trabanata je trajalo godinama, od osnivanja pre četiri decenije, i bitan je uzrok rastućih gubitaka preduzeća.

Nekoliko puta su Spensu dugovi opraštani, još češće pokrivani dodatnim finansiranjem iz gradskog budžeta. Sve to, ipak, nije dovoljno da se dostigne "pozitivna nula", pa je Spens i danas opterećen sa preko 780 miliona dinara duga nagomilanih unazad pet, šest sezona.

Gomilanje dugova

Pod pritiskom javnosti, aktuelni menadžment sportskog zdanja odlučio se da smanji broj radnika, ali način na koji je planirao da realizuje zamišljeno zapravo je nova pljačka poreskih obveznika.

I pored postojećih dugova odlučeno je da se zaduži, a pozajmljeni novac bi se koristio isključivo za otpremnine odlazećima. Računica pokazuje da bi radnik prosečno primio 14.500 evra otpremnine.

Kako se procenjuje da će svaki odlazeći imati oko dvadeset godina radnog staža, prozilazi da će otpremnina iznositi 630 evra po godini uposlenosti.

Radnici odlazili za sto evra

Problem je što su poslovni pokazatelji SPENS-a takvi da mu nijedna banka neće dati kredit. Tačnije, daće samo ako se grad pojavi kao jemac, što se i planira.

Pri tome nema nikakve garancije da će preduzeće otplatiti kredit, tako da će pozajmica samo uvećati poslovni minus. Sve obaveze pašće na osnivača, tačnije na novosadske poreske obveznike.

Podsetimo, zakonska obaveza je isplata po sto evra za godinu staža, ali se uobičajilo da se radniku obezbeđuje dve stotine. Na desetine i desetine hiljada zaposlenih u Srbiji bilo je prinuđeno da pod ovim uslovima napusti firme.

U ne malom broju slučajeva bila su to solidna preduzeća, čemu su doprinosili svi radnici. I oni koji su nevoljno odlazili.

Solidarnost na tuđ račun

Sada, pak, na Spensu pokušavaju da izigravaju solidarnost i isplate više nego pristojne otpremnine.

Kako Spens neprekidno generira gubitke, i ovaj trošak bi pokrio osnivač, Novi Sad. Grad, naravno, živi od poreskih obveznika.

Tako ispada da poreski obveznici, ne samo što decenijama plaćaju statiranje prevelikog broja radnika (i) u ovom javnom preduzeću, već menadžment Spensa planira građane obavezati da stranačkim potrčcima, formalno zaposlenim u preduzeću, isplati i goleme otpremnine.

Opadanje prihoda

Još je drastičniji slučaj u "Telekomu".

Državni telekomunikacioni operater samo u Srbiji zapošljava oko 8.300 radnika, još oko 3.400 u inostranim ćerka-firmama, dok glavni ovdašnji rivali "Telenor" i "VIP" upošljavaju 1.110, odnosno 850 ljudi.

Ne čudi onda što preduzeće godinama kontinuirano umanjuje ne samo profit, već i sam prihod. Tako je, primera radi, 2017. u odnosu na poslovanje 2012. godine pad prihoda bio šest odsto.  

Još je gori pad EBITD (dobit pre plaćanja kamata, poreza i troškova amortizacije) od čak 18 odsto. A reč je o najpreciznijem pokazatelju efikasnosti preduzeća.

Luksuz ili otpremnina

Poslednjih godina pad prihoda od fiksne telefonije je drastičan, mobilna telefonija stagnira, a sva dobit se zasniva na prenosu slike i multimedija. Ovakav trend zahteva od "Telekoma" godinama zapostavljena ulaganja.

Odlučio je da se zaduži, ali i raspiše poziv za odlazak hiljadu radnika uz otpremninu. Mamac je visina otpremnine, čak 900 evra po godini staža.

Ukupni iznos otpemine za pojedinca je limitiran na, za srpske prilike, bezobrazno visokih 30.000 evra. U preduzeću i ne kriju da je cilj ne toliko smanjiti broj koliko poboljšati starosnu strukturu zaposlenih.

Više od polovine radnika je starije od pedeset leta, a samo jedan odsto je ispod trideset godina života. Obrazloženje lepo zvuči, ali pogledajmo šta kažu cifre.

Kako troškariti 30.000 evra

Gotovo je izvesno da će iz preduzeća otići samo oni koji imaju najviše četiri, a u proseku nepune tri godine do kraja radnog veka i penzije.

Praktično, za dve i po godine života dobiće 30.000 evra za trošenje. Ako su radili 34 godine, proizilazi da će dobiti 905 evra za svaku godinu staža. Uprkos trudu i naporima, njihov radni učinak pokazuju kompanijski poslovni rezultati; u dugogodišnjem su opadanju.

Još brže se snižava vrednost firme. Setimo se godine 1997. i prodaje italijansko-grčkom partneru 49 odsto vlasništva za tadašnjih 1,5 milijardi nemačkih maraka.

To bi danas bilo najmanje dve milijarde evra, odnosno tadašnja vrednost kompletnog operatera je, iskazano današnjom vrednosti novca, dostizala četiri milijarde evra.

"Telekom" izgubio dve trećine vrednosti

Prilikom dva novija pokušaja prodaje "Telekoma" odustalo se upravo zbog niske ponuđene cene.

Poslednji put za 70 odsto vlasništva ponuđeno je ispod 900 miliona evra, odnosno tržište je vrednost kompanije procenila na manje od 1,3 miljarde evra, daleko niže nego dvadesetijednu godinu ranije i pored toga što je pola ovog perioda firma bila monopolista. Pad vrednosti govori o učinku zaposlenih.

I sada bi radnici trebalo da ekstremno visokim otpremninama budu nagrađeni za loše, moglo bi se reći, očajne poslovne rezulate operatera.