FOTO, VIDEO: Dve decenije od NATO bombardovanja i prvih bombi koje su pale na Novi Sad

NATO je intervenciju pravdao time da je to reakcija na progon kosovskih Albanaca koje je sprovodio režim Slobodana Miloševića i sukob koji je intezivno trajao od 1997. godine između Vojske Jugoslavije i policije i Oslobodilačke vojske Kosova. Bombardovanje koje je trajalo 11 nedelja je usledilo posle neuspešnih pregovora o rešenju krize na Kosovu u Rambujeu i Parizu, februara i marta 1999. godine.

Prvog dana akcije, prve bombe su nešto posle 19:30 časova pale na pretežno vojne i policijske položaje i objekte u Prištini i drugim mestima na Kosovu, skoro istovremeno u Novom Sadu i kasnije tokom večeri i u mnogim drugim gradovima širom Srbije i Crne Gore koja je bila tada deo Jugoslavije.

Operacija bombardovanja Jugoslavije nazvana je "Operacija Savezničkih sila", ali su tadašnji pro-miloševićevski mediji koristili izraz "Milosrdni anđeo", koji se i danas koristi kao pogrešno ime za ovu akciju NATO pakta.

Ljudske žrtve

Mada je tokom ove dve decenije obnovljeno skoro sve što je porušeno, žal za žrtvama nikad nije prestao. Ono što je evidentno je da i danas nije poznato koliko je tačno bilo žrtava tokom tih 78 dana rata.

Razne procene davane tokom ove dve decenije govore do 1.000 poginulih pripadnika vojske i policije, kao i 2.000 do 4.000 i oko desetine hiljada ranjenih i povređenih, bez podataka o albanskim žrtavama na Kosovu. Ipak, jedino ozbiljnije istraživanje koje je pri tome i prezentovano, je ono koje je uradio Fond za humanitarno pravo čiji su aktivisti više godina radili popis i intervjue sa porodicama nastradalih i došli do podataka da je u NATO napadima život izgubilo ukupno 754 ljudi, i to 454 civila i 300 pripadnika oružanih snaga.

U Novom Sadu poznate su samo civilne žrtve. Zna se da je Oleg Nasov (29) poginuo prilikom rušenja Varadinskog mosta 1. aprila i Milan Bajić (37) iz Šangaja na kućnom pragu, na samom kraju rata, 8. juna. Tokom bombardovanja više od 50 Novosađana je lakše ili teže povređeno na više lokacija u gradu i okolini.

Broj nastradalih pripadnika Vojske i policije iz Novog Sada nikada nije iznet u javnost, a nezvanično se spominje oko 20 poginulih koji su uglavnom nastradali u bombenim dejstvima služeći u raznim jedinicama na Kosovu. Takođe, pre nekoliko godina je na jednom od obeležavanja godišnjice saopšten podatak da je u široj zoni Novog Sada tokom bombardovanja poginulo pet pripadnika Vojske, dok su teže povređena četiri vojnika, ali bez podataka da li su oni bili Novosađani, kao i gde su i kako poginuli.

Svi ratovi imaju svoje heroje, pa tako i ovaj, ali posle 20 godina većina njih je zaboravljena. Među njima je i Velimir Teodorović, poznatiji kao Velja Ribar, koji je prilikom rušenja Mosta slobode spasao devet ljudi iz Dunava.

Velja Ribar preminuo je početkom januara 2015. godine u 58. godini.

Materijalna šteta

Kako se i danas ne znaju tačni podaci o broju žrtava tako do kraja nije poznata ni procena materijalne štete koja je naneta tadašnjoj Jugoslaviji. Dok je režim Slobodana Miloševića govorio o šteti od 100 milijardi dolara, ekonomisti iz tadašnje grupe G17 su govorili o 29,6 milijardi dolara.

Tačan iznos štete se verovatno nikad neće utvrditi, ali su zato ostali vrlo precizni podaci o tome šta je i gde bombardovano. Tako je Novi Sad bio među gradovima koji su pretrpeli najveću štetu, a dovoljno je samo podsetiti se da je tada ostao bez sva tri mosta preko Dunava.

Prve bombe u Novom Sadu pale su 24. marta na Centar za policijsku obuku na Klisi, fabriku "Novograp" i potom na kasarnu "Jugovićevo" na Majevici.

Od tada pa sve do početka juna Novi Sad će svaki dan biti pod bombama i najviše će se bombardovati Rafinerija nafte i vojni objekti, kao i saobraćajno važne tačke.   

Tokom 11 nedelja vazdušnih napada srušena su sva tri mosta: Varadinski 1. aprila, Most slobode 3. aprila, dok je Žeželjev most preživeo nekoliko udara bombi i raketa i končano pao 26. aprila.

Bombe i projektili su redovno padali po kasarnama, ali je više puta gađana i zgrada RTV NS na Mišeluku dok krajem maja nije potpuno sravnjena sa zemljom.

Rafinerija Novi Sad napadnuta je 12 puta i na nju je palo preko 250 projektila. Crni dim se video nedeljama, a prema proceni stručnjaka iz Rafinerije od 73.569 tona nafte izgorelo je 90%, izliveno na zemljište 9,9%, dok je izliveno u kolektor i dospelo u Dunav 0,1%.

U jednom raketnom napadu je oštećena i zgrada Banovine 19. aprila. Mada NATO nije direktno gađao stambene zone, pojedine bombe su pale između kuća i zgrada.

Više kuća je oštećeno 30. maja u Sremskoj Kamenici kada je jedna bomba pala usred naselja, u Šangaju koji je pored same Rafinerije više objekata je uništeno ili oštećeno, a jedan projektil je 6. maja uništio zgradu na Detelinari u ulici Đule Molnara i oštetio više okolnih zgrada, kao i Osnovnu školu "Svetozar Marković Toza". Tada je povređeno oko 40 ljudi.

Bombe su pale i u Vidovdanskom naselju 7. aprila i Ribnjaku (29. i 30. maj).

Prošlo je 20 godina od kako su prve bombe pale na Novi Sad oko 19:45 časova i obnova koja je započeta ubrzo nakon završetka rata, biće završena tek ove godine, kada prema najavama bude ponovo sagrađena zgrada RTV-a, nekada Televizije Novi Sad na Mišeluku i pristupne saobraćajnice ka novom železničko-drumskom mostu koji je proradio prošlog septembra i koji je izgrađen na mestu nekadašnjeg Mosta "Bratstva i jedinstva", poznatijem po imenu Žeželjev most.

Život pod bombama

Dok su bombe svaki dan padale, Novi Sad je morao da živi. Značajnijih nestašica hrane nije bilo, sem prvih nekoliko dana rata kada su mnogi pravili zalihe pa se u prodavnicama nisu mogli pronaći brašno, ulje i druge osnovne potrepštine za domaćinstvo.

Ono što se osetilo da manjka su bile cigarete za koje su uvek bili redovi ispred trafika u gradu, posebno negde od maja meseca.

Dok je hrane i bilo, struje i vode nije bilo dovoljno. Bombe su već nakon rušenja Varadinskog mosta napravile problem sa vodosnabdevanjem grada, a nakon pada Žeželjevog mosta krajem aprila, sremska strana grada je ostala potpuno bez vode i tek godinu dana kasnije, maja 2000. godine nakon gradnje montažno-demontažnog mosta, počinje vodosnabdevanje Petrovaradina i drugih naselja.

Struje takođe nije bilo dovoljno jer su bile restrikcije zbog bombardovanja pogona EPS-a širom Srbije grafitnim bombama, i one će potrajati i dugo posle rata, sa povremenim prekidima do jeseni 2000. godine.

Vladala je i nestašica goriva i vozili su se retki, a kolika je bila nestašica govori i podatak da su autobusi GSP-a tada išli na svakih sat po jedan polazak.

Zbog rušenja mostova prelazak preko Dunava je bio veliki problem. Dok su građani nekako i prelazili skelama i čamcima, transport robe je išao desetinama kilometara okolo na jug ili preko skele kod Futoga. Zbog ovog presecanja grada, u Institutu u Sremskoj Kamenici je organizovano odeljenje porodilišta, a u Kliničkom centru su se preselila pojedina odeljenja iz Kamenice.

Kraj rata

Kraj bombardovanja Jugoslavije usledilo je 10. juna, usvajanjem Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN, nakon što su dan ranije, 9. juna, predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO-a potpisali u Kumanovu Vojno-tehnički sporazum kojim je precizirano povlačenje snaga VJ sa Kosova i ulazak međunarodnih vojnih trupa.

Prve međunarodne trupe ušle su na teritoriju Kosova iz Makedonije već 12. juna 1999. godine. Posle proglašenja kraja rata u mnogim gradovima Srbije je usledilo slavlje, a sa Kosova su krenule kolone vojske praćene srpskim življem. Sa Kosova se narednih dana raselilo više od 300.000 Srba i većina se nikada nije vratila.