Piše: Dragana Prica Kovačević
Štićenici doma smešteni su u 114 soba, od čega je samo osam jednokrevetnih i 17 dvokrevetnih. U ostalim sobama boravi po tri, četiri ili više osoba. Tako postoji čak 47 soba koje imaju pet do devet kreveta, što, sudeći po brojnim stručnjacima koji se bave ovim pitanjem, može predstavljati problem kada je u pitanju pravo na privatnost.
Lazar Stefanović iz Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S) kaže za 021 da se u rezidencijalnim ustanovama poput Doma u Veterniku pravo na privatnost ne gleda kao primarno.
"U sobama imate veliki broj kreveta. Kupatila su najčešće zajednička. U takvim životnim okolnostima ljudi gube svoju posebnost, gube svoju individualnost i dolazi do razgradnje njihovog identiteta i stapanja sa grupnim identitetom. Što je duža institucionalizacija teže ih je pripremiti za život u zajednici. Ovo je posebno prisutno kod dece koja budu rano smeštena u rezidenciju", objašnjava on.
Kako je navedeno u
izveštaju UN-a, stanari nisu razdvojeni na osnovu godina, pola i stepena podrške, što "povlači pitanja u vezi sa mogućom izloženošću nasilju i seksualnim zloupotrebama".
U vezi sa seksualnim zdravljem i reproduktivnim pravima, specijalni izvestilac je primetio da ženske osobe smeštene u dom uglavnom dobijaju "prisilnu" kontracepciju. Ova praksa, navodi se u izveštaju, primenjuje se automatski duži period vremena i nije zasnovana na individualnim procenama.
Čestu pretpostavku da jednom kada se uđe u rezidencijalnu ustanovu, teško se izlazi, potvrđuje i podatak da je čak 294 korisnika tu više od 20 godina. Više od 150 osoba nije živelo van doma između 11 i 19 godina. Njih 36, tu je između šest i 10 godina, a njih 15 smešteno je u Dom pre dve do pet godina.
Specijalni izvestilac UN-a u svom izveštaju nakon posete Domu u Veterniku 2018. godine naveo je da je ovo u suprotnosti sa međunarodnim standardima i da mnogi od štićenika ne bi trebalo da budu institucionalizovani ako bi postojale alternativni smeštaji u zajednici.
U prilog tome ide i podatak da su korisnici Doma uglavnom pokretni (375), a nešto manje od polovine njih zahteva podršku drugog, trećeg i četvrtog stepena, što po Pravilniku za pružanje usluga socijalne zaštite znači da su u manjoj ili većoj meri sposobni da brinu o sebi i da, uz određeni stepen nadzora i podrške, mogu da budu uključeni u aktivnosti zajednice.
Stefanović navodi da način života u rezidencijalnim ustanovama često podseća na vojnički ili zatvorski.
"Jedna od osnovnih razlika između života u zajednici i života u ustanovi je ta što je osoba u ustanovi korisnik čije su potrebe podređene ustanovi. I to se ogleda u mnogim stvarima poput toga da ljudi u ustanovama uvek ustaju u određeno vreme, uvek ležu u isto vreme, uvek se hrane u isto vreme, imaju iste aktivnosti. Govorimo o jednom vrlo rigidnom režimu življenja, a životni tok je takav da ljudi koji završe u institucijama neretko provedu u institucijama čitav život", dodaje.
Sudeći prema podacima koje je 021.rs dobio od Doma "Veternik" putem Zahteva za pristup informacijama od javnog značaja, osobe smeštene u Dom ga retko napuštaju zbog osamostaljenja. Najčešće se broj korisnika smanjuje smrtnim slučajevima. Tako je u 2017. godini preminulo šest korisnika, u 2018. osam, a do jula 2019. godine, četiri korisnika. Za dve i po godine, dakle, preminulo je 18 korisnika doma, dok je, u tom istom vremenskom periodu samo sedmoro korisnika prošlo kroz neku vrstu programa osamostaljivanja. Dok je u 2017. godini jedan korisnik smešten u hraniteljsku porodicu, a dva su vraćena u biološku porodicu, u narednim godinama nije bilo takvih slučajeva.
Stefanović kaže za 021 da je vrlo mali broj korisnika prošao program osamostaljenja, naročito kada se uzme u obzir to da je Srbija zemlja koja je, bar deklarativno, opredeljena za deinstitucionalizaciju (osamostaljivanje korisnika i život u zajednici).
"Veternik je ustanova od 500 korisnika. To nije ustanova od 20 korisnika pa da je jedna četvrtina izašla. Specijalni izvestilac za torturu Ujedinjenih nacija je bio u poseti Srbiji prošle godine i on je između ostalog posetio Veternik i konstatovao da je to ustanova u kojoj često dolazi do preterane i neosnovane upotrebe sputavanja (vezivanja i hemijskog), jer kada imate taj broj korisnika, vi ne možete drugačije da funkcionišete nego da ih na silu sputavate. On je skrenuo pažnju i na to da su ljudi koji su smešteni u instituciju rešeni poslovne sposobnosti što znači da staratelj donosi sve odluke čak i o smeštanju u ustanovu protiv volje, što zakon prepoznaje kao dobrovoljni smeštaj, što je jedan pravni nonsens koji je primećen od strane stručnjaka i koji se često ponavlja", navodi Stefanović.
S druge strane, u odgovoru koji je 021 dobio od uprave Doma, navodi se da od početka 2017. godine do jula 2019. slučajeva sputavanja nije bilo.
Od ukupno 503 osobe smeštene u Dom, 379 je pod starateljstvom. Iako, prema podacima dobijenim od uprave Doma, 283 korisnika redovno odlazi na posete svojim porodicama i prima posete u ustanovi, poražavajuć je podatak da čak 220 osoba nema nikakav kontakt sa bližnjima.
"Svi ljudi imaju iste potrebe - pre svega da budu prihvaćeni"
Stefanović navodi da je proces deinstitucionalizacije utihnuo u Srbiji u poslednjih nekoliko godina i da se čini da on nadležnom ministarstvu i Vladi nije prioritet, pre svega zbog nerazumevanja činjenice da ljudi sa mentalnim invaliditetom nisu ljudi sa posebnim potrebama, već da oni, kao i svi ostali imaju potrebu da budu prihvaćeni.
"Srbija je deklarativno opredeljena za deinstitucionalizaciju, a 2009. je ratifikovala konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom. Ipak, napuštanje politike deinstitucionalizacije se može videti samim nepostojanjem strategije deinstitucionalizacije i time što je strategija o unapređenju prava osoba sa invaliditetom istekla pre četiri godine. Drugi primer da se na deinstitucionalizaciji ne radi je podatak da je pre nekoliko godina otvoren Dom za autizam, a pre nekoliko dana je ministar Đorđević u Tutinu obavestio javnost da će sledeće godine biti izgrađen novi Dom za lica ometena u razvoju i u govoru za otvaranje rekao da će Dom biti izgrađen na izdvojenoj lokaciji, što govori o potpunom napuštanju politike deinstitucionalizacije i apsolutnom nerazumevanju prava osoba sa invaliditetom", smatra Stefanović.
On dodaje da bi ulogu u čitavom procesu trebalo da igraju i nezavisne institucije, ali da promena svakako mora krenuti od resornog ministarstva i državnih organa i zaključuje da je "deinstitucionalizacija bitna jer rezidencijalni sistem onemogućava ostvarivanje najbazičnijih prava koja mi koji živimo u zajednici uzimamo potpuno zdravo za gotovo".
Iz kancelarije Poverenika za zaštitu ravnopravnosti za 021 objašnjavaju da je neophodno nastaviti proces deinstitucionalizacije, ali da je neretko obezbeđenje usluge stanovanja uz podršku uslovljeno finansijskim i organizacionim mogućnostima lokalnih samouprava.
"Deinstitunacionalizacija treba da bude prioritet Republike Srbije i od posebnog značaja je povećan broj usluga podrške i njihova održivost, jer ne znači ako ostavimo ljude bez adekvatne podrške samo da ne bi bili smešteni u institucijama, kako usluge stanovanje uz podršku, tako i zapošljavanje uz podršku. Međutim, problem je kompleksan i zahteva sistemski pristup, od unapređenja postojećeg pravnog okvira i sistema zdravstvene i socijalne zaštite do razvijanja znatno šireg sistema usluga podrške", zaključuje se u odgovoru Poverenice i dodaje da su zato nadležnima dali preporuke o izmenama propisa u vezi sa lišavanjem poslovne sposobnosti i davanja starateljstva, kao i o nastavku deinstitucionalizacije i stvaranja adekvatnog sistema podrške.
.jpg "LSV pita Dolovac: Da li je protiv Zobenice pokrenut postupak, da li će biti izručen iz Trsta?")
_ambulanta_krevet.JPG "Zdravstvo u Novom Sadu: Manjak lekara, neophodna zamena dotrajale opreme")
Komentari 10
Petrović
Marija Protic
Pavle
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar