Poslednji trenutak da se sačuvaju živi čuvari nasleđa

Učesnici su se složili da je u proteklih 10 do 15 godina bilo određenih pomaka, ali da država i dalje ne radi dovoljno i da vreme ističe, jer je sve manje ljudi koji su upoznati sa starim zanatima, narodnom medicinom ili sa drugim jedinstvenim znanjima.

Muzejski savetnik Etnografskog muzeja Saša Srećković podsetio je da su, usled industrijalizacije, šezdesetih godina prošlog veka, prvi Japanci pa Koreanci postali svesni da treba raditi na očuvanju živih ljudskih riznica, u prvo vreme zanatlija, pa potom i narodnih umetnika i drugih koji su čuvali nematerijalno nasleđe. U kasnijim decenijama to je preuzeo Unesko, dok se Srbija u ovaj proces uključila tek od 2003. godine.

"Nismo daleko odmakli i tek je 27 elemenata proglašeno za deo nematerijalne baštine. Međutim, to su uglavnom predmeti, ali ne i ljudi koji poseduju znanje kako da se ti predmeti naprave ili kako se koriste. Moramo brinuti i o ljudima koji te veštine poseduju. Nema transfera tog znanja na nove generacije", naveo je Srećković.

Novinar RTV-a Bora Otić naveo je da je u svojim emisijama tokom skoro dve decenije zabeležio priče i znanje mnogih ljudi i da tako mediji mogu da pomognu da se očuva nematerijalna baština.

"Moram reći da ljudi koji se bave ovim stvarima to rade iz hobija i od toga ne mogu da žive. Mora im se omogućiti da to ne bude samo hobi, jer se drugačije neće sačuvati to što rade", rekao je Otić.

Politikolog Radica Zurovac objasnila je da postoje mehanizmi kako da se zanatlijama omogući da opstanu, ali je ocenila da država još nije mnogo toga uradila, jer na primer oni nemaju socijalno, zdravstveno ili penziono osiguranje, a to se obezbeđuje "estradnim pevačima sa Pinka".

"Mora im se obezbediti socijalno i penziono, sigurnost da mogu da se bave svojim veštinama koje su deo nasleđa. Treba koristiti i primere iz Evrope, kao što je Grčka koja je digitalizovala i zabeležila igre, ples i druge elemente nasleđa", navela je Zurovac.

Ona je dodala i da nematerijalno nasleđe nije samo ono što rade zanatlije, nego i narodna medicina, agrarno nasleđe, običajna praksa, igre, pesme i mnogo toga drugog, kao i da su ljudi koji se time bave ujedno i kulturni ambasadori.

Dejan Milosavljević iz Nacionalne asocijacije za stare i umetničke zanate i domaću radinost "Naše ruke" naveo je da se sa kolegama trudi da današnje generacije upozna sa nasleđem i da, ako želimo da očuvamo nematerijalnu baštinu, moramo ne samo da vučemo državu za rukav, nego i mnogo više od toga. On je ispričao da je na jednoj manifestaciji upoznao prodavce opanaka koji su mu ispričali da su zanat naučili gledajući snimke na Jutjubu. U razgovoru su shvatili da su to zapravo njegovi snimci koje je pravio da bi ljudima objasnio kako se prave opanci.