Žilnik na vrhu modernizma

Nakon što je, u okviru Radio Novog Sada, duže od pola veka bio sjajna koncertna sala i još bolji studio za muzička snimanja, menja krovnog upravljača. Ubuduće biće deo muzeja 20/21, nedavno osnovane kulturne institucije čiji je ne baš precizan najavljeni profil delatnosti tema razgovora unutar gradske umetničke javnosti.

Nadajmo se, pak, da će se u ovom prostoru i dalje održavati programi primereni biseru novosadske arhitekture.

Preoblikovanje okruženja

Nema tog svetskog putnika koji šetajući Novim Sadom ne zapazi zgradu neposredno uz Dunavski park. Kombinacija stakla i betona, novog i starog građevinskog materijala, privlači poglede; i naše, mada smo na stotine puta posećivali događaje u ovom kulturnom hramu.

Kada se približimo zapažamo da je zdanje sasvim atipično. Obično se objekat, radi "uklapanja", prilagođava postojećem okruženju, ali je kod Studija M baš obrnuto - postojeće okruženje je, bez ijednog građevinskog poteza, preoblikovano tako da u prvi plan istakne novu "lepoticu".

Pavle Žilnik je u stručnim krugovima i danas poštovan autor. Prvi je dobitnik, još 1995. godine, Tabakovićeve nagrade, kom prilikom je u Studiju M upriličena i prigodna izložba.

Ipak, tek ovih dana, trinaest godina nakon smrti, pojavljuje se prva knjiga o arhitekti čiji su objekti u gradu većinom neprimetni, ali sa trajnim odbeliskom. Karijeru je završio kao profesor istorije arhitekture na umetničkoj akademiji u rodnom gradu.

Na svetskim izložbama

Žilnik je učestovavao i u organizacijama prvih izložbi, stručnu literaturu je sistematično pratio od prvih dana. Odlično je govorio nemački, mađarski i engleski jezik što mu je olakšavalo da bude u toku najaktuelnijih strujanja.

Saznajemo da je 1956. godine nekoliko puta išao u Beograd na čuvenu izložbu "Savremena umetnost u SAD: iz kolekcije MOMA muzeja". Umetnički paviljon na Kalemegdanu nije bio dovoljan, pa su pojedini segmenti postavke bili izloženi u Galeriji fresaka i Galeriji likovnog udruženja. Sticajem srećnih okolnosti naredne sezone je u Berlinu tri dana obilazio "Interbau", jednu od najvećih izložbi arhitekture ikada održane.

Utisak sa obe izložbe je bio više nego snažan. Modernisti, od Gropijusa preko Alta, Nimajera, Korbizijea do Rajta oduševli su Žilnika, koji je i ranije tokom studija u Budimpešti u prvim radovima osmišljavao u modernističkim crtama. Vidi se i po u knjizi prikazanim crtežima, kao što se može zapaziti i da mladog stvaraoca od stambenih više zanimaju objekti javne namene.

Preokret na Ribarcu

Početak karijere je u duhu opšte udarničke obnove. Žilnik projektuje zadružne i vatrogasne domove. Mada su u pitanju bili propagandni radovi nove vlasti čiji je cilj bio da sve seoske aktivnosti locira na jedno, od vlasti nadzirano mesto, Žilnik je uspevao da projektuje, domovi u Titelu i Vrbasu potvrđuju zanimljive objekte široke namene.

U istom stilu radi, sa kolegom iz Projektnog biroa Vojvodine Branislavom Ristićem, prvu zgradu Dečje bolnice i dispanzera Betanije u Novom Sadu.

Čini se da preokret dolazi sa projektom i izgradnjom restorana na Ribarskom ostrvu. U modernističkom duhu, zid prema Dunavu je u celosti bio stakleni, s tim da je donji deo satkan od rakovačkog kamena sa tek neznatnom zanatlijskom obradom. Rad je uočen i našao se na izložbi "Savremena jugoslovenska arhitektura" koja je 1959. godine gostovala u Engleskoj, Danskoj, Bugarskoj i Rumuniji.

Ribarac je poučan. Projektant nastavlja da se i dalje, bar delom, koristi lokalnim građevinskim materijalom i da insistira na zanatlijskoj, a ne industrijskoj izvedbi radova pojedinih ključnih segmenata svojih objekata. Šteta što su naručeni projekti odmarališta na Bledu i banje u Erdeviku ostali neizgrađeni, u njima je mladi autor dostigao vrhunac.

Mozaik na zidu Skupštine Vojvodine

Žilnik je imao sklonosti prema ugostiteljskim zgradama, naročito ako se nalazila u ambijentu šume, planinske livade, reke. Manji restoran "Akvarijus" u Kameničkom parku, mada nepretenciozan, dugo je bio omiljeno mesto za izlazak Novosađana. Putnici su, pak, dugo mogli uživati u Žilnikovoj autobuskoj stanici na Iriškom vencu, u okviru koje je radila i benzinska pumpa.

Potpuno funkcionalna, na pumpu se moglo direktno ući sa sve četiri strane, pa ipak je autor osmislio restoran tako da se iz njega ne vidi pumpa, a pokretno staklo je u celosti činilo stražnji zid, okrenut ka gustoj šumi.  

Znalo se da Žilnik arhitekturu često povezuje sa drugim umetničkim disciplinama. Stoga nije bilo iznenađenje što mu je povereno uređenje glavne sale Skupštine Vojvodine. Odabrao je najkvalitetniji materijal i najbolje zanatlije. Enterijer dvorane je i danas onakav kako je osmislio tada arhitekta. Posebna pažnja bila je posvećena postavljenju monumentalnog mozaika "Vojvodina" Zorana Petrovića, površine 60 kvadratnih metara.

Manje je poznato da je Žilnik projektant i zgrade "Foruma" na uglu ulica Živojina Mišića i Jovana Boškovića. Što veću osvetljenost, neophodnu za rad, autor je postigao prostiranjem stakla po celoj dužini zgrade. Istovremeno, u zadnjem delu placa uspešno je projektovana štamparija, tako da se lako mogu ubaciti u to vreme neobično glomazne mašine. Na kvalitetan način rešeno je i pitanje interne komunikacije, neobično važne za funkcionisanje novinske redakcije.

Desetak metara unutar placa

Kruna karijere je Studio M. Žilnik je gotovo deset sezona kontinuirano radio za Radio Novi Sad.

Prvo je projektovao predajnike na Vencu i Crvenom čotu, potom je povezao dve značajne zgrade iz međuratnog perioda, zgrade Trgovačke omladine na uglu Bulevara Mihajla Pupina i Trgovačkog Lojda u ulici Ignjata Pavlasa. Učinio je toliko vešto da danas retko ko i primećuje umetak.

Osmišljavajući Studio M, Žilnik se odlučio da objekat spram ulice desetak metara uvuče u plac. Time je ispred dobio mali trg na kome je odmah postavljena skulptura-fontana Jovana Soldatovića.

Bio je to pun pogodak. Elegantna zgrada se time malo distancirala od hodača, nevelika udaljenost je omogućila šetaču da vidi zdanje u celini i stekne potpuniji utisak.

Lepota praznine

Zgrada je u obliku nepravilnog petougla, dva krila, prema ulici i Dunavskom parku su od stakla. Deo zgrade prema parku je na slobodnostojećim stubovima, čime je autor na duhovit način omogućio prolaz.  

Kamen koji čini deo lica zgrade je lokalnog porekla i zanatlijski je oblikovan. Sama dvorana je u unutrašnjosti troetažne zgrade, a dosta velik prostor bez definisanog sadržaja se uzima za primer "lepote praznine". Vremenom i ovaj "lepi prazan prostor" je postao izvanredno mesto za izložbe, razgovore, tribine, žurke, performanse...

Za samo dvadesetak godina aktivnog projektovanja, Žilnik se dokazao kao vodeći novosadski arhitekta svog vremena. Imao je širok opus projektovanja, uključujući i sakralne objekte, školske zgrade, sportske dvorane kakav je i danas veoma funkcionalan i dopadljivi Centar za fizičku kulturu kod Đačkog igrališta. Projektovao je samo tri stambene zgrade, u Kosovskoj, ulici Petra Drapšina i na uglu Šumadijske i ulice Miloša Bajića.

I dalje čekamo

Knjiga "Arhitekta Pavle Žilnik" popunjava prazninu u novosadskoj istoriji arhitekture. Upoznaje nas ne samo sa izuzetno vrednim stvaraocem, već i sa funkcionisanjem arhitekiture u prvim decenijama socijalističlkog perioda.

Ipak, autori su ostali i ponešto dužni. I dalje nismo saznali zašto je toliko uspešan autor naglo prestao projektovati i to upravo u vreme kada je nagrađen Oktobarskom nagradom Novog Sada i odlučio preusmeriti se za srednješkolskog profesora.

Takvi zaokreti se ne čine bez razloga, niti draga srca. Tek znatno kasnije je prešao na Višu pedagašku školu, potom i na Akademiju umetnosti. Ostaje da, i posle izvanredne monografije cenjenih autora, i dalje čekamo odgovor na ovo pitanje.