Priča o osrednjosti

Piše: Živan Lazić

Po projektu biće šest, sedam metara pomeren ka Dunavu, izostaće atletska staza i na njemu će nastupati samo fudbaleri. Gradska odluka je doneta i Novi Sad bi uskoro trebalo da dobije zdanje za 19.200 gledalaca, opremljeno da se na njemu mogu igrati i najvažnije međunarodne utakmice.

Atletičarima se u blizini Novog naselja gradi novi stadion, uz njega će biti i namenska dvorana, oba poligona sa najmodernijom tartan podlogom.

Time se, posle dužeg nećkanja, rešavaju dve dileme: sportsko borilište ostaje na istoj lokaciji, dok se atletski i fudbalski tereni definitivno razdvajaju. Iste nedoumice, pre ili kasnije, rešavali su mnogi gradovi. Trend je da atletika ima svoj, manji ali diskretniji stadion, dok se većina evropskih gradova odlučuje da fudbalsku arenu izmesti na periferiju ili, čak, u bližu okolinu grada, gde izgradi i parking za potrebe urbanih posetilaca.

Fudbal je postao spektakl, utakmice stvaraju profit i sve se prilagođava novoj ulozi najpopularnijeg sporta. Od većih gradova, samo Brisel je zadržao fudbalski teren u centru.

Što se Novog Sada tiče, odluka o ostanku na istoj poziciji ima adute. Lokacija je izvanredna, rub šireg centra varoši. Iz dve trećine grada na utakmice se može doći za najviše pola sata šetnje, veći broj linija gradskog saobraćaja ima stajališta u neposrednoj blizini. Okolni objekti su projektovani spram sportskog komšiluka, stadion je urbanistički uklopljen u kvart.

Klub oslonjen na budžet

Odluka o odvajanju borilišta je izraz želje da se posetioci fudbalskih utakmica što više približe događaju, akterima, da se izgradi veći ali istovremeno i prisniji objekat od dosadašnjeg. Uslov  je da se prvo podigne nova atletska staza kako ovdašnje atlete ne bi gubile kontinuitet treninga i takmičenja.

Čini se da se slična odluka mogla doneti i pre desetak godina, kada se Gradski stadion rekonstruisao za potrebe Evropskog omladinskog atletskog prvenstva i u Novom Sadu prvi put postavljena tartan podloga. Nije bilo dovoljno odlučnosti, možda ni vizije, pa je uloženo dosta novca u, pokazalo se, privremeno rešenje.

Postojeći stadion je drago mesto svim ljubiteljima sporta u Novom Sadu. Međutim, grad u ranijem periodu nije imao naglašane fudbalske ambicije i stadion je proširivao samo baš kada je morao. Nije u skladu sa potrebama savremenog kluba, orijentisanim na utakmice, spektakle, televizijske prenose.

Posetilac sa strane već na osnovu izgleda stadiona može shvatiti da je FK Vojvodina, glavni korisnik objekta, obilato oslonjen na lokalni budžet. Novo zdanje će, sa pratećim sadržajima, pružati još bolje uslove fudbalerima, ali će i odgovornost kluba biti veća; moraće u mnogo većoj meri nego do sada da se oslanja na sopstvene prihode. Velelepno zdanje i obavezuje.

U početku beše NAK

Ali, kako je u Novom Sadu izgrađen stadion "Karađorđe", što je oficijelni naziv objekta, mada ga svi u gradu znaju kao "stadion Vojvodine"?

Početak seže u 1896. godinu, kada se na ovu lokaciju izmešta biciklistička staza. Međutim, kada se 1910. godine osniva Novosadsko atletsko društvo (NAK) sa fudbalskom sekcijom, objekat se primerava potrebama novog sporta.

Kako je reč o najnižoj koti grada, problemi sa podzemnom vodom bili su veliki i kontinuirani. Uprava NAK-a je godinama ulagala mnogo truda i novca na održavanje terena, ipak nevolje su bile tolike da se klub odlučio potražiti novo rešenje.

Mlađi fudbalski klub Vojvodina je nastupala na igralištu "Četiri krajcare", pored gradske gasare, na kraju današnje Šumadijske ulice. Bila je to, zapravo, uređenija livada, bez uslova da se na njoj izgradi stadion. Tokom Prvog svetskog rata Vojvodina nije bila aktivna, klub je proradio nakon što su okončana ratna razaranja.

Fudbal je tek sticao poklonike, klubovi nisu bili politički sponzorisani. Štampa prvih poratnih godina objavljivala je uglavnom kratke vesti sa sportskih igrališta. Vojvodina je igrala na terenu preko puta Jodne banje, na početku današnje Nikola Tesle ulice. To su bila igrališta fudbalske sekcije Novosadskog gimnastičkog društva, solidarno ustupljivana i tek osnovanim klubovima.

Kod Jodne banje

Ubrzo se klub ojačao fuzionisanjem sa Omladinskim klubom i stoga u međuratnom periodu nosi ime Omladinski sportski klub Vojvodina. Stiže, međutim, krupna nevolja. Krajem 1923. godine Novi Sad odlučuje da parceliše prostor u okolini Futoškog parka, pa su se "vojvodinaši" ponovo latili traženja terena.

Prostor iza današnje ulice Filipa Višnjića, gde je Kvantaška pijaca, delovao je privlačno, ali teren je bio tek u fazi formiranja, još neosposobljen za utakmice. Kada su mladi igrači počeli da gube nadu, dogodio se povoljan rasplet. NAK, Novosadski atletski klub, u međuratnom periodu najsupešniji ovdašnji fudbalski kolektiv, odlučio je da napusti dotadašnji teren, prethodno gradsku arenu za nadmetanja velospidista.

Bio je to, većim delom, prostor današnjeg stadiona ili, kako se decenijama govorilo, "igralište kod električne centrale". U pitanju je jedna od najnižih kota u gradu i teren, izgrađen unutar nekadašnje biciklističke staze, je imao problema sa drenažom. Upravi NAK-a je dosadilo da se svake sezone muči sa podzemnom vodom i odlučila je da nove terene izgradi u produžetku nekadašnje Sremske ulice, sa desne strane, kada se prođe ispod nekadašnjeg podvožnjaka.

Ulaz u novi stadion bio je kod česme pored današnjeg Bulevara cara Lazara. Generacije Novosađana rođene posle Drugog svetskog rata pamte ovaj objekat kao "stadion Novog Sada". Srušen je 1966. godine kada se na Limanima nivelisao teren i pripremao za izgradnju.

Zakup na pet godina

Dotadašnji teren, bivša biciklistička staza, odgovarao je "vojvodinašima", uostalom nisu imali drugo rešenja. Od grada su zatražili dozvolu da zakupe teren i izgrade neophodne pomoćne objekte.

Grad je brzo, već početkom 1924. godine, odobrio zakup 5.370 hvata na pet godina, uz tri dinara nadoknade po hvatu godišnje. Klub je prihvatio i Gradskom poglavarstvu poslao nacrte objekata koje je kanio graditi. Projekte je izradio inženjer Daka Popović, ujedno i predsednik kluba.

Sve uloženo su dobrovoljni ili prihodi od članirine. Fudbal u početku nije imao oslonac u lokalnom budžetu. Popović je ostavio zapis po kome je dao građevinskog materijala vrednog 24.000 dinara, piše i da je kao predsednik kluba često potpisivao menice koje je kasnije plaćao ličnim novcem.

Kosta Hadži mlađi je, pak, opisao igralište kao "sa jedne strane oivičeno drvenom ogradom, sa druge samo žičanom". Mada su u klubu bili prezadovoljni prilozima navijača, para nije bilo dovoljno.

Rešenje se iznašlo u udruživanju sa Juda Makabi, klubom sportista iz kruga jevrejske omladine. Tadašnji je običaj bio da se sportska društva lociraju oko nacionalnih zajednica. Primera radi, lokalni list "Jedinstvo" u izveštaju sa utakmice između Vojvodine i Novosadskog željezničarskog atletskog kluba, osvrćući se na skromne uslove stadiona, piše da je "bilo dovoljno posetilaca (oko 3.000 duša), ali naša srpska publika još nije u mogućnosti da u punoj meri uživa na stadionu".

Prestonica i provincija

Nakon udruživanja sa Makabijem, teren je brzo završen, podignute su i skromne tribine za hiljadu ljudi, dok je prema nacrtu Popovića izgrađena i prizemna kućica sa stanom za domara, svlačionicom, tuševima i klupskom prostorijom. Sličan kućerak je sledeće godine podignut za potrebe Makabija.

Kada je stadion izgrađen, uprava kluba, u vreme nacionalne opijenosti, dala mu je ime "Karađorđe". Na svečanom otvaranju 28. juna 1924. gostovale su beogradske ekipe Jugoslavija i Jedinstvo.

Koliko su to bili pionirski dani, a fudbal u trećem planu za najveći deo javnosti, govori podatak da je od lokalnih medija jedino "Jedinstvo" zabeležilo otvaranje objekta, sasvim kratkom vešću navodeći da je zajednički za dva kluba. Tako je bilo u provincije nove države.

U Beogradu su atmosfera i stil života bili drugačiji, uočljivo dinamičniji i moderniji. "Politika" je u dva dana donosila šire izveštaje sa otvaranja novog sportskog objekta. Zabeležila je da je Jedinstvo pobedilo Makabi sa 5:2, dok je Jugoslavija, tada vodeći klub u državi, sa 4:1 savladala Vojvodinu. Od pojedinačnih igrača, izveštač lista izdvaja golmana Malenčića za koga ističe da "je najbolji vratar u novosadskom podsavezu".

Utrostručen broj klubova

Brzo se pokazalo da je reč o skromnom objektu, dovoljnom samo za potrebe manje ambicioznih ekipa. Klub je hteo proširiti teren i dograditi tribine, ali je problem bio kratak rok zakupa, samo na pet godina.

Ugovor se potom dva puta obnavljao pod sličnim uslovima. Grad još nije bio sačinio regulacioni plan i mnogi u varoši su procenjivali da je lokacija pogodna za širenje stambene zone, što je kod uprave kluba širilo strah od mogućeg prekida zakupa.

Na molbu kluba da zaključe ugovor o zakupu na duže vreme, bar 25 godina, stiže odgovor da "Novi Sad nije u mogućnosti izdavati lokacije na duže vreme sve dok ne donese regulacioni plan".

No, fudbal se neprekidno razvijao, sticao popularnost, broj klubova u gradu se sa početnih šest uvećao na šesnaest, pa se takmičenje novosadske zone podelilo na dva nivoa. Poseban podsticaj lokalnom fudbalu bio je uspeh NAK 1936. godine, kada je klub pretežno mladića mađarske narodnosti podelio treće i četvrto mesto u državnom prvenstvu.

Moćna uprava

Vojvodinaši su se zainatili, grad počeo da pomaže crveno- bele, pa je za nekoliko sezona formirana moćna uprava, a pristigao je i veći broj igrača sa strane. Težilo se gradskom fudbalskom primatu po svaku cenu.

Tako je pred početak takmičarske sezone 1940/41 formiran odličan tim. Udarnu snagu su činili napadači Jozef Velker, Voja Rogić i Stojan Mihailović, reprezentativci Požega i Medarić, golman Čerić i neprelazni halfovi Has, Živković i Simin.

Kako je nakon Sporazuma Cvetković-Maček iz 1938. godine uveden nov sistem takmičenja po kome su postojale tri lige, a četiri prvoplasirane ekipe iz Srpske, tri iz Hrvatske i jedan iz Slovenačke su u međusobnim okršajima na ispadanje odlučivali ko će biti šampion Kraljevine Jugoslavije, Vojvodina se našla u srpskoj ligi. Pomenute sezone igrala je dobro, dok je uprava radila na proširenju stadiona i dogradnji tribina.

Grad je 21. januara 1941. godine odobrio proširenje za 370 hvati, od današnje tribine Istok prema Bulevarau cara Lazara, i prihvatio projekat po kome bi bilo 3.500 mesta pod krovom i još oko 6.500 za stajanje.

Stadion kao doping

Dopuštenje grada je bio "doping" za fudbalere i u četiri utakmice su zabeležili tri pobede, protiv Jedinstva (Beograd), Građanskog u Skoplju i ŽAK-a u Subotici, dok su remizirali protiv BASK-a, zauzeli treću poziciju i po prvi put se plasirali za samu završnicu državnog prvenstva.

Klub, čiji predsednik je bio Jovan Ćulum, prvi čovek Industrijsko-trgovačke komore, a u upravi najviđeniji industrijalci, advokati, lekari, žitarski trgovci..., planirao je da za mesec dana završi stadion, tačno pred početak završnice prvenstva Kraljevine Jugoslavije. No, usledila je žalba lokalnog železničarskog kluba, kome je ukinuto pravo korišćenja dela prostora ustupljenog Vojvodini za proširenje igrališta.

Spor nije okončan, događaji od 27. marta i 6. aprila su promenili tok istorije. Sudski spor je postao besmislen, kao i završetak šampionata na bezbroj segmenata razdeljene države. Sve je otišlo dođavola.

Evropske utakmice

Posle Drugog Svetskog rata, arena je promenila ime u Gradski stadion. Više puta je dograđivana, ali sve rekostrukcije su bile tek da se stvori minimum uslova za prvoligaško nacionalno nadmetanje.

Prvi put je proširen dogradnjom zapadne i dela severne tribine 1962. godine, kom prilikom je srušen košarkaški teren. Četiri sezone kasnije postavljeni su prvi semafori.

U naredne tri decenije nije bilo veće intervencije. Ni ambicije, ni rezultati fudbalera nisu bili evropski. Stadion je bio u skladu sa osrednjošću koja je odlikovala FK Vojvodinu tokom dugo vremena. Ozbiljnija rekonstrukcija obavljena je tek za veliki atletski događaj 2009. godine.

Predstojeće rušenje dosadašnjeg i na istom mestu podizanje novog stadiona je najveća transformacija centralne gradske fudbalske arene. Ujedno, to je prilika da se klub otrgne iz dugogodišnje letargije i izdigne iznad prosečnosti.

Vreme je da se u Novom Sadu evropske fudbalske utakmice igraju mnogo češće nego do sada.