Odlazak novosadskog Čileta

Zvuči neverovatno, ali Bora i njegov školski drug Dragoljub Pavlov, su još tokom šeste decenije po ulicama i trgovima Podbare izvodili svojevrsne kalambure, nestašluke, zapravo osmišljeno izrugivanje krajnje jednoličnoj socrealističkoj mimikriji.

Da ne bude nesporazuma, sa osobenim igragijama, akcijama, započeli su pre nego što su se pojavili Džilbert i Džordž, oficijelno prvi evropski perfomeri. Počeli su kao osnovoškolci, a intezivna umetnička praksa trajala je sedam, osam godina dok ih studije poljoprivrede nisu ozbiljnije zaokupile.

Ipak, nikada nisu sasvim napustili uličnu umetničku scenu. Rasli su na dogodovštinama Čarlija Čaplina i Baster Kitona, komičara koji se nije služio mimikama, već samo neobično "sluđenim" izrazom lica. Brzo su upoznali dadaiste, reditelje Ejzenštajna, Vigoa i Karnea, okrenuli se "starom džezu" i počeli da autostopom odlaze do kinoteke u Beogradu.

Mada nisu težili grubosti, njihove "Čarlijade", kako su sami nazivali sopstvene zafrkancije, izražavale su  jasnu kritiku samozadovoljnog društva. Nisu se zadovoljavali "doziranom kritikom", išli su mnogo dalje. Kao takve zaobilazio ih je i časopis "Polja", ovdašnje alternativno glasilo tog vremena.

Bili su svesni umetničke dubine igrarija. Gotovo sve što su izvodili su snimili, današnjim rečnikom kazano foto-dokumentovali. Bilo je to neobično zahtevno i skupo za tadašnje tehnološke i materijalne prilike i mnogo bogatijih umetnika od dvojice siromašnih mladića.

Do danas je sačuvano četrdesetak fotki, na žalost ne i najpoznatija akcija "Pretrčavanje". U pitanju je prelazak tadašnjih tramvajskih šina na uglu Zmaj Jovine i Dunavske ulice, ali četvoronoške.

Ta igra je toliko ostala u sećanju gradske javnosti, da su je mnogo kasnije, kada su duboko zašli u sedmu deceniju života, ponovili i fotografisali na inicijativu grupe umetnika, Vujica Rešin-Tucić, Slobodan Tišma, Zoran Pantelić i Živko Grozdanić, godine 2007. U Muzeju savremene umetnosti Vojvodine je postavljena zapažena izložba "Dei leči" (ide čile), po istoimenoj parodiji dvojice umetnika sa marginalije. Slavko Timotijević je nadahnuto napisao prateću monografiju.

Kada su koju godinu kasnije američki umetnici i istoričari umetnosti pristigli u ove krajeve radi učešća u koloniji "Terra" i videli fotografije bili su zapanjeni. Nisu mogli verovati da se na marginaliji Evrope još u šestoj deceniji pojavio toliko moderan umetnički angažman.

O novosadskom čudu je u časopisu "Art in America" izašao tekst na šest stranica velikog formata. Njujorška MOMA, vodeći svetski muzej za savremenu umetnost, otkupljuje desetak fotografija za sopstvenu kolekciju. Kakvo priznanje za bezmalo ceo život totalno skrajnute umetnike.

Bora, prvi ovdašnji čile, ili, kako bi mladi danas rekli, lik, u petak nas je napustio. Ostaje obaveza da nove generacije istoričara umetnosti nanovo propituju, tematizuju tako raritentu pojavu kakav je stvaralački dvojac Bora Vitorac i Dragoljub Pavlov.