Od roditelja traže pare za poklon vaspitačici

Nije u pitanju čašćavanje vaspitačica, nego namera roditelja da dvema divnim ženama, koje su u prethodne tri godine sa našom decom provodile i više vremena nego mi i koje su u svakom smislu pozitivno delovale na njih, poklone nešto što će im ostati kao trajna uspomena na jednoj od njih prvu a drugoj poslednju grupu koju su izvele. Želja roditelja je bila da to bude zajednički poklon, a ne da svako pojedinačno donosi nešto (jer se onda prave razlike ko ima ko nema). Na žalost, nakon ove farse u medijima, ostaje jedan gorak ukus u ustima nama roditeljima, a da ne pričam o vaspitačicama, koje su se ni krive ni dužne našle na tapetu.

Ja sam član Saveta roditelja u jednom vrtiću. Nisam imala nikakvu vezu da uđem u Savet, niti je to funkcija koja donosi neku dobit. Naprotiv, može da donese neprijatnosti, pošto smo u poziciji da balansiramo između potreba dece i mogućnosti roditelja. Sudeći i po drugim članovima Saveta, stekla sam utisak da smo izabrani na osnovu kvaliteta naše dece. Deca svih članova Saveta su među najnaprednijima u grupi. Barem je tako u našem vrtiću. Uprava nikada nije zahtevala od roditelja da učestvuju u opremanju vrtića! Isključivo smo sakupljali novac za potrošni materijal koji deca koriste u radu. Moje dete ponekad nacrta i po 10 do 15 radova dnevno, a vi razmislite koliko je za to potrebno papira i bojica. Ja u svakom slučaju ne želim da mom detetu u vrtiću bude dosadno, nego da nešto nauči i da se razvija. Nije najveći problem u društvu što se izdvaja novac za vrtić, problem je to što većina roditelja ima mizerne plate, ili ne radi!

Ako ste tako zabrinuti za ugrožene i siromašne, mogli biste da se zapitate zašto je Skupština Novog Sada za vreme SRS donela odluku da se svima regresiraju troškovi boravka u visini od minimum 80 odsto. SRS usvojila, DS prepisala. Ranije su postojali platni razredi i visina cene boravka u vrtiću zavisila je od roditeljskih zarada. Danas većina roditelja plaća svega 20 odsto pune cene boravka, a neki ništa. Tako dolazimo u apsurdnu situaciju da Grad pomaže bogatima, tj. onima koji imaju i preko 100 hiljada dinara. S druge strane, deca u vrtiću nemaju bojice, tempere, papir, lepak i druge materijale za rad. Onda i siromašni kupuju deci sve to, da bi deca provela kreativno vreme u vrtiću.
A kada je reč o čašćavanju u Evropi, ono postoji. Živela sam jedno vreme u Beču. Častila sam babicu kada se moja sestra porodila i nisam jedina koja je to uradila. Moja poznanica radi u bolnici u Beču i kaže da pacijenti vrlo često časte medicinske sestre i lekare. ( skromnim svotama doduše - oko 10 evra). Oni taj novac sakupljaju u fioci i jednom nedeljno sve sestre iz odeljenja odu zajedno na ručak. Evropljani nisu neljudi!