VIDEO, FOTO: Patroliranje na Dunavu - prelepa, ali opasna reka i to treba imati na umu

Ovog leta mnogi Novosađani ostali su u mestu svog prebivališta. Grčku, Hrvatsku, Crnu Goru i neke druge letnje "selebriti" destinacije, korona je premestila na Štrand, Oficirac, Bećarac, Kamenjar, Šodroš, Mačkov sprud, skrovite kameničke, beočinske plaže, futoški Vok...

Gužva je vidljiva ne samo na obali i priobalju, već i na samoj sredini Dunava, u okviru plovidbenog puta. I dok je, utisak je, teretnih brodova manje, a turističkih gotovo da i nema, Dunav su brodovima, gliserima, skuterima i čamcima prekrili rekreativci.

I tu ne bi bilo nikakvih problema da se svi drže pravila - i najvažnijeg - da plovila za sport i razonodu nemaju šta da traže u granicama plovidbenog puta, jer to ugrožava ne samo živote ljudi koji njima upravljaju, već i živote svih onih koji učestvuju u rečnom saobraćaju.

Dok smo na reci - kao kupači, ili na čamcu, ali i samo kao gledaoci sa obale, često smo svedoci divljanja skuterima i gliserima. Jedini lek za njih je patrola Odeljenja za inspekcijske poslove bezbednosti plovidbe. Sa ekipom upravo tog odeljenja Sektora za inspekcijski nadzor Ministarstva građevine, saobraćaja i infrastrukture plovila je prošlog četvrtka i ekipa 021.rs. Bili smo u redovnoj kontroli plovila na Dunavu, na potezu kod Novog Sada.

Domaćini su nam bili službenici dve službe istog Ministarstva: novosadski inspektori Blaženka Ralić i Miloš Stanković iz pomenutog Odeljenja, te zamenik prvog čoveka Kapetanije Novi Sad Miroslav Činčurak, koji je upravljao službenim čamcem. Nadzirao se deo novosadskog akvatorija od 1230. do 1280. rečnog kilometra.

Isplovljavamo u 10 sati dok jačinu sunčevih zraka ublažava samo vetrić koji se podiže tek kad inspekcijski čamac krene ka sredini Dunava. Na početku plovidbe objašnjavaju nam da je u nadležnosti novosadske Kapetanije potez od Novih Banovaca do Bogojeva, a da novosadsko odeljenje Inspekcije bezbednosti plovidbe kontroliše 230 kilometara dunavskog plovnog puta, od Novog Sada do Bezdana, te plovni put Tise u dužini od 155 kilometara. 

Dok sečemo talase akvatorija Novi Sad smenjuju se velelepne slike priobalnog Novog Sada: vrba koje svoje, letom isušene zelene krošnje umače u dunavsku vodu, kupača koji prostiru peškire ispod, vodom raskvašenih topola, nomada koji bazaju bosonogi u potrazi za hladom u nekom šipražju, ljubavnika koji se ušuškavaju u skrovitim fragmentima sitnog dunavskog peska...

Ništa manje lepi nisu ni ukotvljeni - drugovi brodovi i drugarice brodice, neke skromne, a neke baš vitke lepotice; potom maštovite kamenjarske vikendice, mladi koji u nekom od hipsterskih kafića naslonjenih na reku razmaštavaju planove za predstojeću noć. A tek mostovi... 

Tu negde oko Kamenjara, inspekcija zaustavlja prvi čamac za razonodu. Na čamcu je starosno šaroliko društvo: dvoje dece sa narandžastim pojasevima za spasavanje, dva muškarca i dve žene. 

Inspekcija se prilikom zaustavljanja čamca prvo kratko oglasila sirenom, a onda preko megafona obavestila da se radi o redovnoj kontroli. Tražili su lični dokument, plovidbenu dozvolu, proveravaju njenu validnost, prave zapisnik o kontroli.

Papiri su u redu, lako je iskontrolisati registrovano plovilo i zato sve zapravo prolazi u ugodnom razgovoru: o Dunavu, ovom čudnom letu, a neminovno i o divljacima koji svojim histerijama paraju Dunav ugrožavajući druge.

"Ponekad je tu na izlazu iz rukavca, gde se spajaju Štrand i Ribarsko ostrvo, nepodnošljivo. Radnim danima haos kreće oko 16 sati, a vikendom ranije, oko 11. Nekad su talasi koje skuteri prave takvi da često imamo utisak da ćemo se prevrnuti. I malo nedostaje da se to i desi, što je posebno traumatično kada smo sa decom na čamcu", kaže vođa male posade sa zaustavljenog čamca.

Njegova supruga sugeriše da Novi Sad zaslužuje da ima više od jedne gradske plaže. 

"Štrand je mali, na Oficircu je mnogo ljudi, nema toaleta, nema vode za piće, plaža je divlja, deo za plivanje nije omeđen, a Dunav je tu vrlo opasan. Ne razumem zašto Grad ne preduzme nešto tim povodom. Grad treba da vodi računa o potrebama svojih stanovnika. Time bi pokazao da osluškuje razvoj grada i potrebe stanovnika, a istovremeno bi imao i korist od toga, kada bi plaža bila uređena i imala adekvatnu turističku ponudu", poručuje ova Novosađanka.

Nakon što je inspektorka sastavila zapisnik i nakon što smo jedni drugima poželeli srećan put, nastavljamo plovidbu u kontrapravcu. Novi Sad je lep i iz tog ugla, Tvrđava blista u nekim čudesnim sepija žuto-zeleno-maslinastim tonovima, čak i krnji ostaci Mosta Franca Jozefa izgledaju nekako moćno i stameno. 

Od inspektorke Ralić u međuvremenu saznajemo da inspekcija kontroliše i teretne i turističke brodove, te brodske sastave. Teretni brodovi se pridržavaju pravila i sa njima retko kad ima problema.

Oni poštuju pravila plovidbenog puta i sve zakonitosti sidrišta, a Novi Sad ih ima dva: jedan podno Oficirca i drugo iza Kamenjara ka Bačkoj Palanci. U suštini, postoje tri vrste markacija u rečnom saobraćaju: obalni znaci, oznake na vodi (bove) i oznake na preprekama (na mostu, gasovodu).

A poštovati pravila plovidbenog puta između ostalog znači - na samoj vodi voditi računa o crvenim i zelenim bovama. One označaju dozvoljene ivice plovidbe. Plovi se unutar njih. Obojene su fluorescentnim bojama i svetle u mraku. Obično stoje na mestima koja su komplikovana, na primer gde su suženja.

Treba pratiti i table koje stoje na mostovima: žuta tabla na mostu označava mesto ispod kojeg brod treba da prođe, dok crveno-bele table označavaju ivičnjake. Inspektorka nam otkriva i jedno važno, džentlmensko rečno pravilo: naime, brodovi koji plove uzvodno, kako lakše staju, uvek propuštaju ove koji plove nizvodno jer se oni teže zaustavljaju. Kao i u drumskom saobraćaju, na usponima.

Čujemo takođe i da su na plovidbenom putu vrlo često problem i pecaroši, tačnije oni koji se odmaknu od obale i usidre oko stubova ispod mosta. Time ugrožavaju i sebe, i brodove koji tuda prolaze. Pecaroši inače nisu u nadležnosti inspekcije sa kojom polovimo.  

Naši domaćini na službenom čamcu kažu da kontrole na reci nisu svakodnevne. Izlasci na teren zavise i od vodostaja. Zapravo imaju mesečno utvrđeni plan po kojem rade, ali izlaze i mimo njega, povodom neke vanredne situacije ili po prijavi građana, a prijave se obično dostavljaju na mejl koji stoji na sajtu resornog Ministarstva, odnosno Odeljenja inspekcije. Po prijemu, načelnik ove inspekcije Božidar Jagodić određuje dalju sudbinu prijave, odnosno vreme kada će biti proverena.

"Obično jednog dana kontrolišemo mala plovila i čamce, njih zaustavljamo tokom plovidbe; drugi put kontrolišemo teretnjake. To radimo obično na sidrištima (mestima gde brodovi čekaju dozvolu za prolazak), ili prilikom prijave revizije. Možemo ih kontrolisati tokom plovidbe, ali ne smemo da ih zaustavljamo. Zato vežemo naš čamac za njih i tako, ploveći sa njima, iskontrolišemo ih", kaže Ralić.

Na pitanje ima li kakvih primedbi kada bivaju kažnjeni, odgovara da su uglavnom korektni. 

"Nema ružnih reči. Ako nije neki veliki prekršaj, mi obično sugerišemo da otklone grešku i zatražimo da nam onda dostave dokaz kada to i učine. Ukoliko izdamo nalog za kaznenu meru, onda se na osnovu našeg zapisnika pokreće prekršajni postupak", objašnjava naša sagovornica.

A šta je sa plutajućim objektima na vodi, u vidu splavova na primer, kako se oni kontrolišu?

"Sada oko toga uglavnom nemamo posla jer zbog korone nema koncerata, nastupa estradnih ličnosti i žurki. Te objekte ne kontrolišemo sa vode, nego sa kopna i tada uvek idemo zajedno sa policijom", kaže inspektorka.

Utisak je zapravo da je najveći problem kontrole voda u Srbiji uopšte, pa i u Novom Sadu, to što je inspektora neshvatljivo malo. Svega ih je pet na celoj teritoriji zemlje. Oni kontrolišu sve vode. Na raspolaganju su im tek tri službena čamca: po jedan u Beogradu, u Novom Sadu i Velikom Gradištu.

Na propitivanje, da li su imali neke dramatične situacije na vodi, da li je bilo filmskih scena u vidu bežanja od inspekcije, da li su jurili neki brod, Ralić kaže - brod nisu, da takvih situacija uglavnom nema, ali da su nedavno imali jednu neobičnu bežaniju prilikom kontrole plovila kod Beograda.

"Inspekcija je htela da zaustavi jedan skuter koji je divljao, kada smo zatražili da nam pokaže isprave, on se iz vode popeo na skuter i počeo da beži. Mi smo ga u stopu pratili da vidimo gde će stati. Zaustavio se tek na kopnu, gde smo se zaustavili i mi. Ispostavilo se da taj šesnaestogodišnjak nema dokumenta i na kraju smo onda morali da zovemo i policiju", otkriva Ralić i dodaje da je situacija sa poštovanjem pravila rečnog saobraćaja u Beogradu mnogo gora nego u Novom Sadu, što nas uopšte ne teši. Pogotovo na Adi Međici i Adi Ciganliji.

I na kraju ovog putovanja, za inspektorku Ralić još jedno pitanje, kako ona sa - kako je tokom razgovora otkrila - sedam godina inspektorskog iskustva na Dunavu, doživljava ovu veliku reku?

"Dunav je moćan, izgleda kao more. Prelep je, samo što je opasan i ljudi treba da imaju to na umu, pogotovo plivači kada se sa divljih plaža otisnu njegovim plahovitim koritom. Ne treba da se kupaju na nedozvoljenim mestima, naročito ne plovnim putem. Plivaju na svoju odgovornost i ugrožavaju svoj život. Kada tokom kontrole plovila naletimo na njih, uvek ih upozoravamo na moguće opasnosti. Podsećamo na to šta sve može da se dogodi. Virovi su posvuda, vrlo su opasnii i ćudljivi. Uvek savetujem da ni mali čamci, ni kajaci ne idu blizu, i oko sidrišta, jer je tu oko usidrenih brodova mnogo neugodnih virova. Ako pazimo sebe, pazimo i druge, jer ih ne ugrožavamo", zaključuje inspektorka dok se službeni čamac lagano primiče Kapetaniji čime se završava i putovanje za ekipu 021.