Daleko je plavo nebo

Piše: Živan Lazić

Uskoro će hladniji dani, a svi se još sećamo poslednje zime i vazduha punog gustog smoga kakav je bio bezmalo u svim gradovima Srbije. Mučili smo se udišući ko zna koliko malih, gotovo nevidljivih, čađavih čestica, svakodnevno smo gunđali, povremeno se i bunili.

Međutim, čim je zima prošla i grejanje prestalo zaboravili smo sve. Kako građani nisu pritiskali, političarima nije padalo na pamet da porade na umanjenju zagađenosti vazduha.

Zapravo, radilo se samo na tome da se ne održavaju stanice za merenje aerozagađenosti, pa je od 2011. godine, kada su postavljene, danas jedva petina u kompletnoj funkciji. Preostale, ili ne mere pojedine parametre ili, pak, ne mere dovoljan broj dana u godini kako bi se moglo evidentirati realno stanje.

Tako se, primera radi, Niš godinama tretirao kao grad bez problema sa aerozagađenjem, pošto tamošnje stanice ne mere prisustvo suspendovanih čestica pm-10 dovoljan broj dana. Poslednje sezone, 2012, kada su merile celu godinu, pokazalo se da je u ovom gradu čak 167 dana prisustvo čestica iznad dopustive granice, pa je najveća varoš juga Srbije svrstana u treću, neprelaznu kategoriju.

Inače, upravo u gradovima sa fabrikama ekološki spornih proizvodnih procesa uočljiv je krnji rad mernih stanica. Tako u Kosjeriću, Beočinu, Boru, Zrenjaninu i Smederevu se često dešava izostanak merenja. Apsurdno, Kosjerić i Smederevo su nekoliko godina, pošto sa stanica nije bilo kompletnog izveštaja, posmatrani kao gradovi bezmalo idealnog vazduha.

Kada su prošle zime instrumenti sređeni i merenje proradilo, rezultati su bili očajni. No, posle jedanaest dana ponovo se zastalo, pa je opet izostala ekološka slika dovoljno dugog vremena.

Drugi u Evropi

Zagađenje česticama je je pojedinačno zagađenje sa najvećim uticajem na zdravlje i život. U svetu godišnje čak 7,5 miliona ljudi prerano umre kao posledica sitne čađi koja se udahne u pluća, a odatle nastavlja da rovari ljudsko telo.

Svaka treća smrt od karcinoma pluća, moždanog šloga i kardiovaskularnih bolesti, kao i svaka četvrta od srčanog udara, smatra se posledicom prevelikog aerozagađenja. Uobičajeno je da se nezdrav vazduh vezuje za siromašne sredine, međutim, već decenijama sa ovom nevoljom bore i žitelj Pariza, Milana ili Brisela. Dakle, metropolisi i centri izrazito bogatih država.

Prošle godine Agencija za zaštitu sredine Evropske unije je utvrdila da je od 41 evropske države Srbija druga po riziku da se građani razbole usled prekomerne aerozagađenosti. Osnovni vinovnici aerozađenja kriju se u proizvodnji električne energije zasnovanoj na uglju.

U Srbiji je stanje po ovom osnovu kritično, jer je reč o lignitu jako slabog kvaliteta i sa previše sumpora. Tu je skupljanje ostataka od poljoprivredne proizvodnje, a ne male probleme pričinjava i saobraćaj.

U gradovima je poseban problem grejanje zasnovano na individualnim ložištima. Upravo je prevelik broj dimnjaka u Beogradu vodeći uzrok što se glavni grad Srbije smatra jednom od najzagađenijih prestonica u svetu.

Previše automobila

Kada je o Novom Sadu reč mnogi su bili iznenađeni smogom protekle, ali i ranijih zima. Računa se da u gradu nema prooizvođača struje, grejanje je dominantno zasnovano na javnom sistemu, samo se u pojedinium selima iz opštine greje na bazi individualnih ložišta.

Međutim, zaboravlja se na saobraćaj. A u gradu je preko 130.000 automobila prosečne starosti od šesnaest godina. Pri tome je blizu 30.000 vozila starije od dvadeset leta, pravi matorci. To su najveći lokalni zagađivači vazduha.

Nevolja je što se gotovo ništa ne radi da se poboljša saobraćaj u Srbiji i gradu Novom Sadu, posebno da se vozni park učini novijim i ekološki kvalitetnijim. Još u januaru se govorilo kako će se zabraniti vožnja automobilima sa motorima Euro 3 standarda.

To su vozila proizvedena 2003. godine ili ranije i iz njihovih izduvnih cevi ispušta se previše čestica punih azotoksida i(li) sumpordioksida. No, kako je naišla korona zaraza, došle su nove brige, svi zaboraviše na višak smoga. I država.

Garaže umesto biciklističkih staza

Sa druge strane, grad Novi Sad se u pojedinim pitanjima lokalnog saobraćaja ponaša mimo sveta. Dok se veliki gradovi sve više oslanjaju na bicikl kao najprihvatljiviji način individualne gradske vožnje i na širenje udela javnog prevoza, kod nas je obrnuto.

Već nekoliko sezona se, mada broj stanovnika raste, smanjuje broj putnika u lokalnom javnom saobraćaju, ne grade se ni davno obećane biciklističke staze. Otuda je previše automobila, naročito krntija, pa je aerozagađenje sve izraženije.

Što je još gore, Grad je nedavno sklopio ugovor o podizanju četiri javne garaže u strogom centru Novog Sada. Umesto da se orijentiše ka smanjivanju prakse dolaska u centar privatnim vozilom, lokalna vlast čini obrnuto.

Pitanje je koliko će se izgradnjom četiri urbanistička monstruma rešiti pitanje parkiranja. S druge strane, sasvim je izvesno da će postojanje garaža uvećati broj dolazaka privatnim automobilom.

Svakako i građani svojim ponašenjem doprinose da je nebo u Novom Sadu odavno prestalo da bude čisto. Zimi je, bogme, tamnosivo i sve sumornije. I neće biti bolje dokle god na smog mislimo samo zimi, kada nam direktno smeta.

Potreba za zdravom sredinom podrazumeva da se svakodnevno ekološki odgovorno ponašamo. Tada imamo pravo da i od grada, i od države, tražimo da preduzmu sve što se može kako bi nam u šetnji ulicama bilo ugodno, a nebo nad nama plavo.