Britanski reditelj Dejvid Glas: Glumci ne treba da spasavaju svet, već da pričaju priče

Autor: Snežana Miletić

Novi Sad

07.10.2020.

12:25 > 17:06

Instruktor Eme Tompson i Sajmona Mekbernija, osnivača pozorišta Komplisite - britanski reditelj Dejvid Glas u Novom Sadu je sa mladim glumcima istraživao kako nasilje počinjeno u prošlosti utiče na razmišljanja i postupke generacija koje dolaze.

Britanski reditelj Dejvid Glas: Glumci ne treba da spasavaju svet, već da pričaju priče

Foto: Branko Lučić

Kaže da je pozorištem počeo da se bavi jer je hteo da menja svet. U međuvremenu je shvatio da se svet teško menja, mic po mic, samo upornim radom i konstantnim menjanjem sebe. Sa 40 godina radnog iskustva u sedamdesetak zemalja (radio je od Australije do Kanade preko Singapura, Brazila i Fidžija čak) i danas tvrdi da je teatar "demokratija srca", i da u njemu učestvuje svako sa svojim ljudskim potencijalom u vidu iskustva, pamćenja i imaginacije. Zato se dešava da je nekom neka predstava, koncert ili neko drugo umetničko delo - vanserijsko, a nekome baš i ne.

Za 021. rs govorio je i o tome zašto nije dobro kad se glumci upletu u politiku i umisle, čak i iz najboljih namera, da mogu da promene svet.

Priča o britanskom reditelju, piscu i pozorišnom pedagogu Dejvidu Glasu počinje u Novom Sadu, jer ga 021.rs tu i zatiče, u hodniku SNP-a, nakon izvođenja predstave "Povratak" koju je napravio sa mladim glumcima SNP-a, akademcima i slobodnim umetnicima. Predstava se bavi pitanjem ima li nade za mlade, a istražuje uticaj nasilja počinjenog u prošlosti na razmišljanja i postupke generacija koje dolaze. Inspiracija im je bio Andreas Brejvik koji je 22. jula 2011. godine na ostrvu Utoja u Norveškoj ubio 77 ljudi.

"Kako stvoriti sigurno okruženje danas za mlade ljude, kako da uče i rastu u okruženju punom fizičkog i verbalnog nasilja? Kakvo je naličje tragičnih priča mladih ljudi zaglavljenih i izgubljenih u ovom vremenu, i koje su mogućnosti njihovog isceljenja? Kako o svemu tome progovoriti kroz digitalnu umetnost i fizički teatar, to nam je bila namera, jer smatram da je veoma važno to sećanje tela. Telo sve pamti, pomno beleži, opominje. Svaki bol telo pospremi u neku fioku, koja tu ne miruje, već izađe u najneočekivanijem obliku u nekom trenutku.

Upravo tim pitanjem, u okviru "AB projekta", bavio sam se u devet zemalja, jedna od njih je Srbija a ostale su: Kanada, Irska, Britanija, Norveška, Španija, Italija, Singapur i Kina.", kaže na početku razgovora Dejvid Glas i dodaje da se mladi nikada pre nisu ovako kompleksno suočavali sa višestrukim izazovima budućnosti: od kolapsa eko sistema, nasilničkog kapitalizma, izneverene demokratije do hiperbrzog razvoja novih tehnologija koje umnožavaju stvarnost.

Glas kaže da nije pristalica klasičnog teatra, smatra da realizmu i naturalizmu u pozorištu više nije mesto, jer ipak smo u 21. veku. Svoju umetničku praksu davno je odmaknuo od klasičnog pozorišta, jer mu je ono bilo dosadno. Bio je, kaže, i besan zbog te vrste izražavanja. Zato i danas smatra da su dosada i bes odlični pokretači da čovek nešto promeni u svom životu i oko sebe.

Dosada i bes verovatno su bili motivi da na svom umetničkom putu od istraživačke faze u prestižnoj Lekokovoj školi u Parizu, rada sa Emom Tompson i Sajmonom Mekberijem, osnivačem jednog od najčuvenijih svetskih pozorišta - Complicité , stigne do David Glass Ensemble faze, sopstvene trupe koju je osnovao 1990. godine.

"U manifestu naše trupe stoji da nam je cilj da uznemirimo komfor i da opustimo/relaksiramo uznemireno, ili ono što je uštogljeno. Samo tako čovek može ponovo da oseća i misli. I ova pandemija je baš to pokazala. Mi smo bili potpuno emotivno utrnuti, eutanazirani kao ljudi, virus je došao da nas uznemiri, natera da ponovo postanemo senzitivni i senzibilni", ističe ovaj britanski reditelj i pedagog, i dodaje:

"Umetnost, pa time ni pozorište, nije tu da reši problem, umetnici su tu da ukažu, izvedu, performiraju problem, jer tek u teatru, na primer, možemo da vidimo svu bolest i beskrupuloznost sveta suočenog tako u tom ogledalu u kojem se gledalac na sceni ogleda. To vam je isto kao kada imate neki problem, razumete koji je njegov koren, ali nikako ne možete da se odmaknete od njega. Onda se tu nađe neki vaš prijatelj, ako već nemate psihijatra, i kaže vam isto ono što i vi znate, nekako vas pogura u svemu tome, osvesti u vama nekako glasnije to što vi i sami negde duboko u sebi mislite i znate, i onda nekako uspete da se odmaknete od svega - i da rešite taj problem. Dakle, umetnost je tu i da vida rane, da pomiruje, miri, da bude neki korektor onoga što je krenulo po zlu".

Šezdesetdvogodišnji Glas dodaje da moramo da znamo da imamo pravo na grešku, jer samo tako možemo da napredujemo. Podseća na Beketa koji je govorio da čovek može da padne, ali baš tako i uči, jer sledeći put će mnogo bolje da padne. Glas ipak misli da je jedna greška koju glumci čine nepotrebna - kada se glumci petljaju u politiku:

"Uvek kažem da mi umetnici ne reševamo problem. Mi pričamo priče o problemima. Nije dobro za glumce kada, čak i iz najbolje namere pomisle, ili umisle da mogu da reše problem. Ne mogu.

Frida Kalo je slikala, podarila je svetu neviđenu lepotu u svojim slikama - ona je tako spasavala i spasava svet. Semjuel Beket nas je, pričajući svoje priče, terao na plač i smeh. Spasavao nas je i spasava tako. Dakle, nemoj pokušavati da spasiš svet, pokušaj da ispričaš priču, navedi ljude da misle, da budu u dilemi, poguraj ih da budu hrabri, uplaši ih ako treba za njihovo dobro. Eto tako možda možeš da spasiš svet", pasionirano obrazlaže svoje mišljenje Dejvid Glas i nastavlja:

"Haos koji se dešava oko nas izuzetan je izvor mogućnosti izražavanja. Traume koje poizilaze iz njega apsolutno moraju da nađu odgovarajući jezik da se ispričaju u svim poljima umetnosti. Kako verbalni, tako fizički. Umesto upetljavanaja u politiku, za umetnika je važno da bude prisutan, uostalom i vaša Marina Abramović to jasno kaže – umetnik mora biti prisutan. Mora biti tu, svestan, odgovoran. Mora da gleda i opaža.

Jer, ponavljam, demokratija je zakazala, kao društvo smo zakazali, zakazali smo prema mladim ljudima. Kapitalizam ruši sve. Na sve to kovid-19 je došao kao neki ljuti začin, ljuti sos, koji je sve to dodatno zaoštrio. Za običan svet - to je grozno, ali za umetnike i naučnike - to je vrlo zanimljivo vreme.

Mislim da će iz ove naše sitaucije izaći mnoge zadivljujuće i uzbudljive priče. I eto vidite, opet ćemo, kao što je to bilo odvajkada, pričati priče. One su uvek najvažnije, priče o ljudima i njihovim doživljajima. Tako se nastavlja čovečanstvo. Tako će biti i u budućnosti, i na samom kraju sveta."

Na kraju razgovora, sagovornik 021.rs kaže da priče nalazi u kontaktima sa ljudima. I on sam, pre nego što kroči u neku od sedamdesetak kultura sveta koje je do sada obišao, uvek se konektuje sa pričama o njima, i iz njih:

"Nažalost, nisam dobar u jezicima, ne idu mi baš, ali srećom, svi govore engleski. Čitam mnogo o istoriji, kulturi, recentnim događajima u određenoj zemlji i iznad svega povezujem se sa mlaidm ljudima", otkriva Glas , pre odlaska u Kopenhagen, gde nastavlja svoj pedagoški rad.

OBRATI PAŽNJU! Osvežili smo platformu sa muzičkim kanalima, a preko koje možete slušati i Radio 021. Preporučujemo vam novu kategoriju - LOUNGE, za baš dobar užitak i relax tokom dana. Vaš 021!

Komentari 1

Hronološki Najpopularniji

Anon

07.10.2020 • 21:27

Ok boomer

0 0 0

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.