Za doček Nove godine u Novom Sadu: Tombola, film i havajske gitare

Piše: Živan Lazić

Sada kada nam je globalna zaraza uskratila mogućnost da na tradicionalan, često razuzdan način proslavimo dolazak nove godine, pitamo se kako su naši stari obeležavali možda i najradosniji praznik.

Život je, naravno, bio mnogo usporeniji, bez brojnih tehnoloških izuma koji danas služe bukvalno za sve, i najtrivijalnije potrebe. Norme ponašanja bile su uočljivo strože, pa je današnjoj omladini teže razumljivo kako su bake i deke, pogotovo stariji preci, bančili, plesali, kitili jelku.

Kako poželeti sreću

Nova godina je po sadržaju praznik optimizma, očekivanja da će uslediti željene promene. Zasniva se na alternativnim mogućnostima, nadanjima da će biti drugačije od jednolične svakodnevice.

Potiče iz paganskih vremena i zasniva se na višebožačkim verovanjima. Mada nema baš pouzdanih dokaza, smatra se da se u Mesopotamiji obeležavala još pre četiri hiljade godina. Stari Rimljani su redovno i raskalašno obeležavali smenu dve godine, ali 21. aprila. Hrišćanstvo nije odobravalo praznovanje u čijoj je osnovi mnogobožačka religija i među Hrišćanima stari se običaj brzo zagubio.

Obnovili su ga sredinom 16. veka protestanti, uspevši da ga 1582. godine i vrate u crkveni kalendar. Bremenski ceh iz 1570. godine sadrži lep opis kićenja jelki, običaja takođe nastalog unutar verskih reformatora. Kako protestanti ne priznaju svece, bili su im potrebni novi načini da onima koje vole požele srećnije i bolje dane.

Turoban život u Panoniji

Novine su u osnovi obeležavanja najradosnijeg praznika. Stoga se obeležava na kraju jednog i početku drugog ciklusa. U nemačkim državama praznik se dugo obeležavao u prvoj dekadi novembra, kada se okončavaju poljoprivredni poslovi i počinje drugačija sezona. Među Rusima nova očekivanja su sve do 18. veka obeležavana 1. septembra, kada se u severnijim krajevima okončava leto i počinje jesen.

"Deda Mraz pokloni" su takođe novogodišnji rituali i potiču iz običaja stanovnika severnih evropskih krajeva. Ustalili su se i širom sveta uporedo sa praksom imućnijih da za praznike darivanjem okolini pokažu deo sopstvenog bogatstva.

Među stanovnicima Panonije Nova godina je počela relativno kasno da se obeležava. Bio je ovo močvaran i predeo sa jako malo stanovnika koji teškom svakodnevnom rabotom jedva opstaju. Česte su bile i epidemije i ratovi. Proslave dugo nisu bile deo grube svakodnevice ovdašnjih žitelja. Nema potvrda da je u 18. veku žiteljima Panonije uopšte bio poznat običaj.

Harmonijum iz preka

Sem što se uobičajio znatno kasnije nego u razvijenijim delovima Evrope, novi praznik je dugo i nakon početka obeležavanja bio beznačajan događaj. Nije ga beležila lokalna štampa, niti u Bečkereku, niti u Somboru. Prve vesti o proslavama Nove godine beležimo tek sredinom 19. veka, i to najčešće posredno.

Tako od anonimnog novinara beogradskih novina saznajemo da je u Beogradu 1850. obeležavana Nova godina,a "mladići iz preka (Austrougarske) su svirali na harmonijumu". Takođe, saznajemo da su običaj novog praznovanja u grad zaštićen Kalemegdanskom tvrđavom unele "žene koje iz preka dolazahu da ovde povremeno rade".

U subotičkim novinama godine 1859. nailazimo na opis kićenja jelki u privatnom vrtiću za decu. Ilija Ogljanović Abukazem devedesetih piše kako je posle dužeg vremena sreo prijatelja sa kojim je ranije često čekao Novu godinu.

Zabava imućnijih

Tek početkom prošlog veka običaj postaje prisutniji među građanskim svetom. U selima je i dalje Božić praznik koji se isključivo slavi.

Moda svečanijeg obeležavanja prilično naglo se proširila, ali opet isključivo po gradovima, tek nakon Prvog svetskog rata i formiranja nove države. U novoj državnoj konfiguraciji bilo je mesta i za nove zabave. Doček Nove godine, posebno među bogatijim svetom, postao je najradosniji praznik. Tu su muzika, igre na sreću, plesovi, napijanja, svečani kolači...

Sasvim je izvesno da se za proslavu novog praznika dosta trošilo. Postalo je važno susedima, partnerima, javnosti pokazati status, bogatstvo i na njemu zasnovanu moć. Nije svako ni mogao da izdrži troškove novogodišnjeg provoda. Prema jednom zapisu u novosadskom nedeljniku "Dan", najmanje deset odsto sugrađana uobičajeno prespava novogodišnju noć, dok još polovina stanovništva smenu dve godine proslavi ispijanjem znatnije količine pića u kući. Za izazak nije bilo para.

Na prelasku dve godine, najviše se konzumiralo vino, dok je potrošnja piva bila simbolična. Gastronomsko pravilo da uz piće ide i meze poštovalo se i u našem gradu. Lokalni specifikum bile su krofne.

Operetska zvezda iz Segedina

Mada po Zakonu iz 1929. godine Nova godina nije uvršćena među državne praznike, nesporno da je tokom četvrte decenije prošlog veka tokom najsvečanije noći u Novom Sadu bilo bučno i veselo. Novinarski opis dočeka nove 1937. godine ukazuje na sasvim ugodan doček, naravno za one imućnije.

Odlasku na doček prethodila je poseta nekom od bioskopa. Na programu su bile komedije ili filmovi lakog žanra, ulaznice su bile rasprodate danima unapred. Po okončanju filma odlazilo se na doček. Sva mesta u novosadskim hotelima bila su rasprodata, danima ranije nije bilo mesta ni u boljim kafanama, "Beloj lađi" i "Eliti". Dok se nemačka zajednica okupljala u "Habagu", mađarska je slavila u "Piroš čizmi".

Tito, Jovanka i Janika Balaž na proslavi nove 1977. u Novom Sadu

Što se tiče hotela, vodeći je bio "Kraljica Marija", čije su sve dvorane su bile rasprodate. Po običaju u jednoj je svirala džez muzika, u drugoj tamburaši. Obe bande su zalazile u druge žanrove, posebno dok su pratile Gezu Šenbergera, opereteskog pevača iz Segedina, zvezdu novosadske novogodišnje noći. Tamburaši su bili nezaobilazni.

Posle ponoći i svečanog plesa, organizovana je i tombola. Ulaznica po ceni od deset dinara obezbeđivala je i učešće u nagradnoj igri. Glavni dobici bili su radio-aparat i petodnevno turističko putovanje u Budimpeštu, manje srećni su se zadovoljili finijim sapunima. Najveseliji gosti u Glavnoj Sali bili su, po običaju, glumci i novinari.

Havajski zvuci

U kafani "Sloboda" doček su proslavili dominantno bračni parovi, dok su se bekrije okupljale u hotelu "Lojd", gde se najduže bančilo, pa su ovde u rano jutro navraćali i gosti iz drugih hotela. Slavlje se odužilo gotovo do podneva.

Po svim hotelima i kafanama muzika je bila "živa". Reklamni oglas u novinama nam ukazuje da je u kafani "Dalmacija", blizu stadiona NAK-a svirao ansambl havajskih gitara, što je u to vreme bila retkost i za gradove sa mnogo više od tadašnjih šezdesetak hiljada novosadskih stanovnika.

Razumljivo je da su zanatlije preko novina čestitale praznik mušterijama i poslovnim partnerima, nekadašnja praksa advokata da preko medija čestitaju praznik odavno se izgubio.

Zlatno doba šlagera

Posle Drugog svetskog rata, kratko vreme je nametnuta praksa proslave na ruski način, što je značilo uz romanse ali i propagandne pesme u stilu "Pastira Kostje". Posle Informbiroa i razlaza dve partije, država počinja da na zabavama forsira trendove sa zapada, takozvanu zapadnu muziku.

Sledeće dve, tri decenije su zlatno doba za šlager pevače. I na novogodišnjim dočecima koji su se obeležavali često po radnim organizacijama i institucijama. Takođe, dugo se održao i prethodni odlazak u bioskop, sve dok nov izum, televizija, nije filmu umanjila propagandni značaj. Dugo je opstajavala i novogodišnja tombola, opet dok moderniji oblici igara na sreću nisu preuzeli primat.

Godine 1955. država Novu godinu proglašava državnim praznikom. Masovni dočeci u centru grada su sasvim novijeg datuma, unazad četvrt veka. Imitacija novijih običaja zapadnoevropskih gradova.

Istina, Novosađani pamte i par koji je sedamdesetih godina svaku novogodišnju ponoć obeležavao valcerom na glavnom trgu. No, kada su devedesetih godina na ovim prostorima počele nedaće, par se povukao. Milozvučni bečki muzički zvuci, očito, nisu bili primereni dolazećem vremenu.