Što prikrije statistika, pokaže ulica

Piše: Živan Lazić

Tako je pred Novu godinu premijerka Ana Brnabić istakla "rast plata, zaposlenosti i smanjivanje siromaštva", dok je predsednik Vučić otišao korak dalje i uvećanje primanja, zaposlenima i penzionerima najavio i za tek započetu godinu.

Državna statistika potvrđuje reči vodećih funkcionera Srbije. Nije, pak, jedini problem što Miladinu Kovačeviću, direktoru Republičkog zavoda za statistiku, odavno niko više ne veruje.

Nevolja je što svakodnevni život daje drugačiju sliku od one koja bi se mogla steći na osnovu priče o rastućim platama i povećanoj potrošnji.

Masa kupuje iznošeno

Statistika kaže da je prosečna bruto zarada u Srbiji u oktobru iznosila 83.106 dinara, u gradovima i primetno više, 94.524 dinara u Novom Sadu i 102.360 u Beogradu. Međutim, život pokazuje drugačiju sliku, baš u najvećim konglomeratima.

Dovoljno je prošetati se novosadskom Jevrejskom ulicom, tradicionalno nakrcanom trgovačkim i zanatskim radnjama, pa primetiti da je život ovde oskudan. Utisak bede i siromaštva naročito podstiče učestalo otvaranje prodavnica polovne obuće i odeće, poznatih po anglizovanom nazivu "seknd hend šopovi".

Pre godinu dana funkcionisala je samo jedna, u Jevrejskoj broj 1. Očito, uspešno, pa je odnedavno u broju pet dobila sestricu - susetku. Nije prošlo ni mesec dana, a sa druge strane se u brojevima 14 i 16 pojaviše još dve.

Potražnja odlučuje

Da stvar bude indikativnija, reč je o tradicionalnoj trgovačkoj ulici i svim prodavcima je cilj imati pazar baš u prometnoj i drvoredima bogatoj lokalnoj aveniji. Decenijama je važilo pravilo da se prostor na ovoj lokaciji ne ispušta.

Odjednom, sada se ubrzano menja karakter radnji i počinju da niču prodavnice najjeftinije odeće i obuće. Tačnije, za one najsiromašnije koji u atraktivne trgovačke centre i ne zalaze.

Naravno, kao svuda u svetu, i u Srbiji potražnja određuje ono šta sa nudi i čemu se trgovačka ponuda primerava. Dakle, da nema silne navale na već korišćene košulje, farmerice ili cipele ne bi se ni otvarale sirotinjske trgovine.

Izmišljanje opravdanja

Stalne gužve i dobar promet govori da je u pitanju isplativ poslovni potez. Kupaca je više nego što se u pripremi kalkulisalo.

Prodavci robu nabavljaju kupujući na kilogram a prodaju pojedinačno, pa im se isplati da pojedinim danima robu prodaju i za samo sto, dvesta dinara, bez obzira o čemu je reč. Tako pazare sakoi, kaputi i ostala skuplja odeća.

Oni koji ni sebi ni drugima još ne priznaju da su izgubili nekadašnji status i postali sirotinja zavaravaju su pričom da u inostranstvu navodno i bogatiji kupuju po ovakvim ćumezima. Svakom je, valjda, lakše kada ima opravdanje za sopstvene nedaće.

Nakon što se prošetate Jevrejskom ulicom, gotovo da nema smisla čitati podatke o siromaštvu u Srbiju. Ulica pokaže i ono što statistika prikrije.

Mada, kada je reč o siromaštvu, ni zvanične brojke nisu umirujuće. Preko 268.000 žitelja prima socijalnu pomoć, a njih čak 33.300 jede jednom dnevno i to preko Narodne kuhinje.

Neregistrovani siromasi

Možda je veći problem što država nema mehanizam kojim bi tačno uočila sve kojima je pomoć neophodna. Siromaštvo se prikriva, nije lako ni sebi, ni drugima priznati da si se zagubio u magli života.

Ceni se da ima još oko 350.000 onih koji nemaju stalna mesečna primanja, a nisu kao takvi registrovani. Brojna istraživanja, najčešće Svetske banke, pokazuju da je 23,7 odsto žitelja Srbije u riziku od siromaštva. To su oni koji skrpe do 19.200 dinara mesečno, do granice relativnog siromaštva, što znači da ne mogu realizovati ni minimalan standard srpskog društva.

U težoj situaciji su samo apsolutno siromašni, sa prihodom do 15.000 dinara, za koje se smatra da ne mogu zadovoljiti ni bazične životne potrebe. Istraživanja siromaštva nam, pak, ukazuju da je čak 31,3 odsto stanovnika Srbije u opasnosti da zapadne u zonu socijalne isključenosti, odnosno da im materijalna situacija ne dopusti uspostavljanje uobičajenih socijalnih odnosa.

Visoku učestalost pretećeg siromaštva potvrđuju i istraživanja po kojima četvrtina stanovništva starije životne dobi nema mogućnost da godišnje kupi više od dva para obuće, dok trećina ima poteškoća da godišnje jednom obnovi garderobu. Ove kategorije ljudi, zapravo, jedino i mogu kupovati po prodavnicama iznošene robe, i to samo ako žive u mestu gde ima ovakvih radnji.

Prazna brbljanja

Koliko gro stanovništva ove države jedva "krpi kraj sa krajem" pokazuje i podatak da je za četiri petine ozbiljan problem kada imaju vanredan izdatak od sto evra, cirka 12.000 dinara. Takav trošak malo ko odjednom izmiri, mnogo su brojniji oni koji neočekivan izdatak razvuku na tri, četiri i više mesečnih rata.

Zaista, koliko onda vrede priče o povećanju zarada, još uvek nižih nego u Crnoj Gori, Bugarskoj ili Rumuniji, a od kojih smo decenijama imali uočljivo viši standard, često bar duplo veće plate.

Novosadska Jevrejska ulica govori nam o svakodnevnom životu mnogo upečatljivije od brbljanja "raznih Brnabićki i Vučića", kako ovih iz aktuelne, tako i onih iz bivših vlasti.