Kako priča za 021, osim poneke bahate potencijalne mušterije, do sada, nije imao problema. Sve dok pre nekoliko dana nije video naslove na raznim internet portalima koji ga opisuju kao "prosjaka" i "beskućnika".
"U medijima sam pročitao razne naslove tipa 'tužna priča u Vojvodini', 'diplomirani stomatolog prosi na ulici' ili 'doktorka i prosjak, a kolege sa fakulteta'. Ne volim takvu vrstu privlačenja pažnje, pogotovo jer za sam naslov i za sam tekst nismo pitani ni doktorka Gordana, ni ja", objašnjava ovaj prodavac.
On, kako kaže, ne prosi, već svoj novac pošteno zarađuje. Uspeva da zaradi za hranu, stan i račune, pa ne vidi kako se njegov posao razlikuje od bilo kog drugog ko privređuje za život. Kada je došlo do događaja koji je bio povod pogrešno formulisanih naslova u novinama, David je, kaže, u podzemnom prolazu u centru Novog Sada prodavao društveno-odgovorni časopis i svirao melodiku, nikako nije prosjačio, kao što se navodi u tim tekstovima.
Radeći za "Liceulice" upoznao je mnogo zanimljivih ljudi, što kolega, što stalnih kupaca. Cilj mu je, objašnjava, da ljudi saznaju za časopis koji se bavi važnim temama, da prelistaju, pa da ga kupe, ako žele. Korona jeste otežala prodaju, ali i dalje se snalazi.
Priča o Davidu, prodavcu magazina "Liceulice", zato nije priča "o doktorki i prosjaku", već o čoveku koji se izdigao iznad nesrećnih okolnosti i koji se suočava sa životom svakodnevno.
Pre nego što je dobio posao prodavca, dugo je bio bez posla. A pre toga, radio je kao stomatolog. Put do ovog zanimanja nije bio nimalo lak. Kako se priseća, prvo je završio srednju medicinsku školu, pa je upisao fakultet. Zapelo je, kaže za 021, kod specijalizacije.
"Ja sam dobio jednu volontersku specijalizaciju, ali ta volonterska specijalizacija je morala da se plaća. Moralo je, na primer, da se izdvoji 12 hiljada dinara kako bi se radilo kod nekog mentora na aparatima koji su stari 30 godina i gde sam gotovo bio siguran da neću mnogo naučiti. U međuvremenu su oni školarinu sa 12 hteli da povećaju na 50 hiljada dinara", priča David.
Put ga je potom naveo u Beograd, jer je, kako kaže, saznao da se u beogradskom domu zdravlja ta specijalizacija uopšte nije plaćala. Sa naklonošću se priseća mentorke kod koje je radio. Žao mu je, kaže, što ona nije uspela da postane profesorka na Stomatološkom fakultetu zbog raznih okolnosti, jer je bila odlična i svemu ga je naučila.
Dve godine kasnije, nije uspeo da se vrati na novosadski univerzitet, jer kaže da nisu hteli da ga prime. Ni tada nije odustao. Spakovao je stvari i krenuo u inostranstvo. Brzo je naučio italijanski jezik. Ipak, prevođenje diplome medicinske srednje škole pokazalo se komplikovanim, dugotrajnim i skupim.
"Tada sam se jednostavno vratio u Srbiju i onda je počelo sve. Jednostavno nisam uspeo da nađem posao u struci, a posle se nagomilalo i više stvari", priča David za 021.
U decembru 2010. ostao je bez stalnog prebivališta.
"Liceulice" daje šansu onima kojima je šansa uskraćena
Prodavci magazina "Liceulice" su, širom Srbije, pripadnici marginalizovanih grupa, najčešće osobe sa poteškoćama u psihosocijalnom funkcionisanju i osobe u povećanom riziku od ekonomske ili socijalne ugroženosti.
Jovana Ćojder iz udruženja građana "Patrija" koje radi sa prodavcima ovog jedinstvenog magazina na teritoriji Novog Sada kaže za 021 da ideja organizacije počiva na principima socijalnog preduzetništva, te da podrazumeva omogućavanje prostora gde će ljudi koji teže dolaze do posla moći da dobiju šansu da zarađuju.
"Važno je da se osećaju kao deo zajednice i da nekako stvaramo mogućnosti za sve nas, jer se svi ljudi u suštini razlikuju i po predispozicijama i po životnim okolnostima", priča Jovana.
I ona je nezadovoljna komentarima koji su se poslednjih dana provlačili po portalima, a u kojima su česte reči poput "milostinja", "prosjak" i "beskućnik".
"Značajno je da se naglasi da prodavci magazina 'Liceulice' rade i da prodajući proizvod zarađuju za život. Jeste ideja da ljudi zarade, ali časopis je i kvalitetan i u njemu se često može čuti glas marginalizovanih. Ne samo da ga prodaju ljudi sa margine, već možemo da nađemo priče ljudi koje teže dolaze do javnosti", objašnjava Jovana.
Magazin u Novom Sadu postoji dve godine, prodavce možemo da prepoznamo po prslucima plavo-narandžaste boje na kojima piše "Liceulice". Jovana kaže da su prodavci među građanima svakim danom sve prepoznatljiviji i da se stvorila se grupa stalnih kupaca.
Broj stalnih prodavaca angažovanih u Novom Sadu je oko 10, ali taj broj stalno raste i varira, naročito jer su sada ostvarili saradnju i sa Prihvatilištem. Magazin "Liceulice" značajan je, ne samo zato što pomaže ljudima iz marginalizovanih grupa da privređuju, već i zato što doprinosi otklanjanju predrasuda prema ovim građanima, koji su, usled nepovoljnih životnih okolnosti u lošem ekonomskom položaju.
.jpg "Tmuran petak sa susnežicom u Novom Sadu: Radionice za decu, predavanja, koncerti...")
Komentari 24
Petar
Bog te blagoslovio .
Re: Penzioner
Penzioner
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar