Povod za novu priču o Al Drubiju je knjiga "Zarobljeni u Indiji" koju je nedavno objavio kao post festum priču o svom višemesečno karantinu u Indiji, na farmi nadomak Bengalora.
"Zarobljeni u Indiji" nevelika je knjižica koja se guta u dahu, i koja se svojim iskrenim, duhovitim, uvrnutim, ali i potresno upečatljivim pričama izdvaja od svega sličnog što se može naći na rafovima knjižara u Srbiji. Napisana je bez velikih pretenzija, sa mnogo duha, tek iz potrebe da bude autentično svedočanstvo o životnim okolnostima kakve ne može da izrežira niko drugi do život sami.
Priče koje su se složile u knjizi brevijar su preživljavanja koji često mami i osmeh na lice, ali navodi i na razmišljanja o vanrednim okolnostima koje i sami živimo, i na preispitivanje naših sopstvenih granica na razne teme...
O knjizi, svom životu po povratku iz Indije u Novi Sad, osećaju pandemijskog sveta i tome kako je nestala i kako će tek nestati kultura u onom smislu u kojem smo navikli da je konzumiramo, Kristian Al Droubi govorio je za 021.rs.
Kristian: Knjigu sam počeo da pišem na polovini indijske situacije, nekako u vreme kada je objavljen intervju sa mnom na portalu 021.rs. Počeo sam tada da postavljam video zapise na moj Jutjub kanal "Via Nomadia" i onda mi je kliknulo da bi i knjiga o svemu što preživljavam mogla da bude deo celog tog mog zaključavanja u Indiji.
S ove distance kada gledam, to mesto na farmi bilo je dobro za kreativni rad, imalo je neku energiju u kojoj si se između osećanja izolovanosti i straha od svega neočekivanog i nepoznatog prepuštao nekom unutrašnjem istraživanju. To neočekivano i nepoznato, i taj strah, bili su na neki način vrlo dobar motivator za kreativnost.
Knjigu sam pisao malo po malo, ne baš u klasičnoj formi dnevnika, više kao neki priručnik kako postupati u tim nekim vanrednim situacijama, u drugačijem okruženju i izolaciji, dakle okolnostima koje pomalo podsećaju na gulag, ali bez čuvara i drastične temperature ispod nule.
Sklopio sam je po dolasku u Srbiju, onog trenutka kad sam shvatio kakvu formu treba da ima. Nisam davio detaljima koje ljudi znaju o Indiji, već sam odabrao najinteresantnije momente boravka na farmi i hronološki ih povezao u tri poglavlja. Hteo sam da ova knjiga bude jedna robinzonska knjiga, priča o jednom ovdašnjem Robinzonu i ovdašnjem Petku, zatečenim u Indiji.
Prvo poglavlje ima sto pričica, šta se tamo sve dešavalo, kakav je bio boravak... Tu sam ubacio i naše pismo/apel za pomoć Vladi Srbije, na koje nam je odgovor došao nekoliko meseci kasnije. Drugi deo knjige su statusi sa Fejsbuka, koji su bili prilično duhoviti, pa sam ih zato uvrstio. Treći deo knjige je moj dnevnik koji sam pisao za list "Danas", što mi se učinilo kao dodatno dobar sadržaj da zaokruži celu priču. Samo pisanje knjige za mene jeste bilo lekovito, najzad se to poglavlje i psihički, u mojoj glavi, završilo.
Knjiga može da se kupi u knjižarama "Zenit" i "Bulevar Buks", i onlajn preko "Vulkanovog" sajta. Utisak mi je da knjige danas kod nas ima smisla izdavati samo ako si poznat, samo onda "idu", ili ako te neko gura, ako neki veliki izdavač stane iza tebe.
Foto: Privatna arhiva
021: Koliko ti je vremena trebalo da se zalečiš po povratku iz Indije?
Kristian: Ja sam iz jedne problematike ušao u drugu. Iz indijske u srpsku. Moj način života do pandemije podrazumevao je polugodišnji boravak u Indiji: u vreme kada je ovde u Srbiji hladno, od novembra do maja. To se pandemijom poremetilo.
Kada sam se vratio u Srbiju, bio sam bez posla, bez ikakvog projekta, ovde je sve stajalo, ništa se nije dešavalo. Bilo je hladno, i u mom slučaju, to je bilo suočavanje sa nekom drugom vrstom problema, zbog čega sam u jednom trenutku pomislio da je čak možda trebalo da još ostanem u Indiji.
Da bi imao mogućnost za kreativni rad, moraš imati uslove. To je bitan segment. Bez obzira da li si slikar, glumac, performer, pisac, moraš da imaš određeni slobodan prostor, prostor oslobođen egzistencijalne problematike, jer inače kako da stvaraš. Ako nemaš egzistencijalno normalne uslove za život, nema šanse da možeš da budeš kreativan. Ako moraš prvo da giljaš negde, pa onda da kreiraš i stvaraš, to je dosta teška pozicija.
U međuvremenu sam tražio razne načine da zaradim nešto dok ne prođe zima, koja se baš otegla. Sunce nikako da sine. Kuća u kojoj stanujem nije osposobljena za zimu, ona je više kao neki letnjikovac, tako da sam i ovde živeo opet u nekim - drugačije - ekstremnim uslovima.
U Indiji su bili monsuni, ekstremno visoke temperature, neke čudne i strašne životinje, drugačija vrsta izolacije, a ovde me stigla zima, ograničenje kretanja... Na kraju svi ti ljudi koje sam se radovao da ću ih po povratku videti, i družiti se sa njima, malo toga se realizovalo tokom zime, jer su se povukli su sebe, kao da su nestali. Tako sam se nekako ponovo našao u nekoj drugačijoj izolaciji, ali hladnoća mi je bila osnovni utisak.
021: Da li si se povezao sa nekim umetnicima po povratku, postoji li uopšte ta neka scena, skrivena u nekom budžaku za koji još ne znamo, u kojoj možda nešto tinja...
Kristian: Što se plesa i teatra tiče, tu se ništa nije dešavalo od mog povratka. Pokušavao sam da dovedem neke buto plesače ovde, Kulturni centar ne radi, nema prostora koji bi se otvorio za njih, koji bi ih ugostio. Sve je zatvoreno, pod ključem, a možda i nije, pa malo jeste, nije izvesno je li i tako dalje... Umetnost je potpuno zamrla.
Momenat egzistencije pod znakom pitanja je kod mnogih umetnika. Imam prijatelje umetnike, bračni par, ona je reditelj, a on plesač, na Fejsbuku su napisali da nemaju hleba da jedu, inače imaju i dete. Boje se, posla nema, jako je čupavo...
Sad je aktuelna ta priča sa frilenserima, ljudima koji rade preko interneta, ali mislim da je zapravo najteže nezavisnim umetnicima koji nisu pri nekom pozorištu. Oni su u teškoj depresiji, neki od njih nemaju bukvalno šta da jedu. Situacija je prilično jeziva za mnoge, što državu generalno ne tangira mnogo, jer je to procentualno vrlo mali broj ljudi. Čak i da izađu pred Skupštinu, da traže svoja prava kao frilenseri, ne bi ih bilo ni 2000-3000 da se svi skupe složno.
Osećaj mi je da sam se, dok sam bio u Indiji, više čuo sa ljudima ovde, nego sada kada sam u Srbiji. Utisak mi je i da je 90 odsto mojih prijatelja nestalo sa vidika, nema ih, osamili su se, promenila ih je ova situacija. Nekako sam očekivao više kontakata, a ljudi su se baš povukli. I sam sam: kad su se kafići pozatvarali, prestao sam i ja da izlazim, i zavukao se u kuću, jeo sam i gojio se. Nisam stvarao, a na farmi sam u svim tim nenormalnim okolnostima bio i kreativan.
Uspeo sam da za ovo vreme odem do Stare planine i do Kosova, tamo sam nešto snimao za taj moj Jutjub kanal. Istraživali smo zašto su jezero Gazivode preimenovali u Trump lake! Život se, zapravo, sveo na neku običnu rutinu, praktično na ništavnost, rutine iz koje nije izašlo ništa, sem bloga.
Foto: Privatna arhiva
021: Gde je tvoj drug Aca sa kojim si bio na farmi u Indiji, šta on radi, jeste li u kontaktu?
Kristian: U kontaktu smo, Aca je u Nišu, čujemo se povremeno, vidimo kad stigemo. Život nas je povezao tom čudnom indijskom pričom zauvek. Bili smo kao neka dva ratna druga, Robinzon i Petko. Uvek te ekstremne situacije na čudan način zauvek povežu ljude, više nego bilo šta drugo. Zato smo, mislim, prijatelji zauvek.
Ni Aca ne podnosi zimu baš najbolje. I on čeka da krene na neki put, bar po Srbiji. Da počne da radi kao klovn, što odlično radi. U međuvremenu je radio u firmi gde se mešaju začini, a kako ne voli monotone poslove, sada radi kod nekog privatnika koji pravi brvnare.
021: Šta, s ove distance, pamtiš kao dragoceno, a šta kao krajnje traumatično iskustvo lockdown-a u Indiji? Šta su neke granične stvari za koje nisi znao da imaš snage?
Kristian: Sama ta priča dragocena je na više načina, i na neki čudan način mi je drago da sam to doživeo i preživeo. Uvek su me fascinirala granična iskustva, možda zato što sam ocenjen kao granična ličnost na pregledu za vojsku.
Kad proučavam neke performere, ispostavlja se da su najbolje rezultate davali u rizičnim, graničnim okolnostima. Vrlo poznat primer je Marina Abramović koja se podvrgavala raznim vrstama ekstremnih teskoba. Kad se lome granice, otvaraju se novi potencijali.
Kada sam počeo moj pozorišni život, otišao sam u Francusku sa jednom trupom koju je vodila rediteljka Paskal Špengler, školovana kod čuvenog Euđenija Barbe. Imala je ideju da od nas za mesec-dva napravi glumce, što je bilo prosto nemoguće. Probali smo po 15 sati, radili u ekstremnim uslovima... Onda nam je jednog jutra, negde oko 4 sata, objasnila da su kod Euđenija Barbe imali "metod probijanja umora": kad misliš da si umoran i da više nemaš snage - postoji još nešto malo energije, neki skriveni rezervoar rezervne energije koje telo ima. Tu leži ključ kreativnosti.
Setio sam se povodom te priče svog davnašnjeg iskustva pomeranja granica kada sam pretrčao Fruškogorski marton. Bio sam dvadesetpetogodišnjak, izabrao sam onaj od 90 km i prošao sam ga, ali naredne godine nisam bio u kondiciji, hteo sam da odustanem 15 km pre kraja, bilo je stani-pani.
Taj poslednji deo izbauljao sam u polutransu kroz šumu, kao u nekom snu, ni sam ne znam kako, ali sam izdržao. Poslednjih 150-200 metra bilo je neko kao malo brdo, koje sam bukvalno prepuzao na četiri noge, sat vremena sam ga prelazio, iako bih ga normalno prepešačio za 15 minuta. To je bilo upravo to probijanje sopstvenih granica.
Ljudi zaboravljaju da za kreaciju treba probiti svoje granice, i vrlo često nisu spremni za to, pa nađu nekog drugog da ih tera van njihove lične zone komfora. Kad uđeš u tu drugu zonu, e to iskustvo je bilo slično našem u Indiji. Neki moji lični kapaciteti jesu ojačali, ali kad se vratiš u normalu, onda ne znaš šta bi sa sobom, postane ti dosadno. Kao da bauljam.
Foto: Privatna arhiva
021: Da li bi išao ponovo u Indiju?
Kristian: Da, razmišljao sam čak da se vratim tokom ove zime, jer boravak ovde me demotivisao i možda je gore uticao na mene nego boravak u Indiji, ali zbog finansija nisam bio u prilici da to uradim.
Sad da se tamo vratim, treba mi drugačija vrsta boravka, više tog istraživačkog koje sam razvijao kroz svoj Jutjub kanal, ali i za to su potrebna sredstva. I tamo je isto čudna situacija, čas je lockdown, čas ima vakcinacije, čas nema, i zato ne mogu da utvrdim bilo šta, da donesem neku konkretnu odluku, pa zato čekam, a čekanje je najgore.
Razmatram sada i neke druge opcije povodom tog mog Jutjub kanala. Zanimaju me neka zanimljiva mesta, ne turistički poznata, već nešto što se ne može videti, a dalo bi se ispričati. Takvo istraživanje geografskih prostora me zanima, tih nekih manje dostupnih dimenzija, sa osvrtom na detalje koji se ne mogu naći u turističkim vodičima, već samo iz konkretnog životnog iskustva življenja na tom autentičnom mestu.
Nemojmo zaboraviti da su ljudi iz Srbije u te neke egzotične destinacije počeli da putuju tek negde nakon 2000. godine, da su im dosta nepoznate, jer su do tada bili okrenuti mahom evropskim destinacijama. Istok im je egzotičan u svakom smislu, ako ne računamo klince koji su sa rancem na leđima do pandemije, lagano i bez problema, plutali ka Nepalu na primer.
021: Da li si u kontaktu sa vlasnicom farme? Šta se tamo dešava? Kako se bore sa virusom? Vakcinišu li se?
Kristian: Čujemo se ponekad, ona gleda da sinu prepusti farmu, a sama radi koliko joj njenih 75 godina dozvoljava. U Indiji je donesen zakon da svi stariji od 65 moraju da se vakcinišu, jer inače ne mogu da putuju van Indije, ali mi se čini da su i ljudi tamo pukli, da su sad već oguglali na sve jer ih se, kao i ovde, konstantno zbunjivalo različitim informacijama.
Posle nekog vremena ljude baš briga za to što država pokušava da implementira mere, ljudi su svesni trenutka globalne svetske ekonomije na nivou svojih života, u strahu su, ne priča se mnogo o tome jer još nema nekog dramatičnog kolapsa, masovnih otpuštanja za sada, što se može desiti uskoro.
Ljudi za sada samo menjaju profesije, turizam je, na primer, kolabirao: ko danas putuje? Samo onaj ko ima mnogo para. Hindusi ne žele da prate te mere i država im čas uvede karantin, pa ih malo pusti, i tako haotično ukrug, kao i ovde.
021: Kako ti se čini: kako ljudi izdržavaju sve ovo?
Kristian: Ljudi su se pogubili i mislim da mi nismo neki izuzetak u tome. Svugde je isto. Često sada čujemo tu priču o tzv. vakserima i tzv. antivakserima, a sve je to jedno opšte ludilo. Imaš nekoliko grupa ljudi u ovoj situaciji: jedni koji sve slepo prihvataju sve šta im se preporučuje, imaš druge koji propituju to šta im se govori.
Imaš ljude u potpunom strahu, lepo vidiš strah na njima: sretao sam po Fruškoj gori ljude koji idu sami samcijati i nose maske! Imaš na koncu i one koji neće da se povinuju ničemu, koje baš briga za sve živo, žive po nekim svojim pravilima i dalje. Kako god, verujem da je važno da svaki čovek slobodno za sebe izabere šta je najbolje za njega.
021: A duh kulture? Šta je sa njim?
Kristian: Koji duh?! Nema više ničega. Vreme se menja, svedočimo velikoj promeni sveta. Sve se razbilo na individualne atome. Ne postoji neka kolektivna smesa, sve je razbijeno, svaki pojedinac postaje individualac, vreme kolektiva, kolektiviteta, je prošlo.
Mii se, naravno, ne možemo baviti umetnošću van konteksta pandemije, koja u potpunosti menja svet. Definitivno nikad više ništa neće biti isto. Ko to ne shvata, taj je glup. Očigledno je da pandemija nije došla da ode, ona je tu i sve će nam više definisati život, i to u smislu te neke individualizacije, ali ne pozitivne o kojoj je pričao Karl Jung, već neke samoizolativne izolacije.
Društene mreže, poput Tik-toka, Instagrama, sam Jutjub, stvaraju danas individualne umetnike. Ono lepo stvaralačko vreme u kojem su se ljudi okupljali da bi radili zajedno, istraživali, možda i godinama da bi nešto iz toga proizašlo, to vreme definitivno prolazi.
Dolazimo u polje individualne umetnosti gde će svako pojedinačno na nekoj društvenoj mreži predstavljati svoju umetnost. Sve će prosto biti drugačije. S druge strane, pozorište ne postoji, ne može bez kolektiva, ali u nekoj budućnosti mogu da zamislim glumce koji indidvidalno rade, gde nema kolektivnog duha.
Sama ta individualna situacija u kojoj ti radiš od kuće, ne družiš se, a kad se vidiš sa nekim - nosite maske - mumlate, ne razumete se, ako skineš masku, brineš se da nekog ne zaraziš, da se ti ne zaraziš, sve to stvara jednu neugodno čudnu komunikacijsku situaciju.
Da se vratim na duh! Da se razumemo, duh u Novom Sadu ne postoji. Nije to moguće više napraviti, upravo zato jer se ljudi pomeraju ka društvenim mrežama. Nove generacije biće potpuno digitalizovane i neće imati potrebu da prate kulturu. Praćenje onog što se dešava u kulturi je navika i potreba, i one se polako brišu. Sve se prenosi na društvene mreže.
Održaće se neki mali kolektvi, ali to će biti premalo da bi se govorilo o sceni. Evo, pogledajmo sada: nema nikakvog sadržaja. Razmišljao sam da počnem da radim neke ulične performanse, i dalje imam taj entuzijazam ludog ili glupog čoveka, ali bez finansija to nije moguće. Ne znam gde su npr. umetnici iz "Izbe", gde je nestala ta scena? Gde su ljudi? Nemaš se s kim konektovati.
Dvadeset godina stvaram neku umetnost, učestvovao sam u raznim projektima, i ne mogu sad u 42. godini da budem stolar, pilot ili inženjer, jer to nisam. Neću ni da volontiram u nečemu u čemu sam dobar. Umetnik sam, mogu da stvaram umetnost i da je prenosim ljudima, da budim nešto u njima. Neko će reći: "Pa ko te jebe"! Može i tako, ali šta ako svi tako kažemo za drugog čoveka?! Gde smo onda?!
Vrlo teško vreme za mnoge slobodne umetnike. Ako se bukvalno boriš za egzistenciju, ako šest-sedam sati vučeš stvari na četvrti-peti sprat bez lifta, teško da posle možeš razmišljati o umetnosti.
Možda treba sačekati da se okolnosti poboljšaju, ali što se performativnog rada tiče, ne vidim te neke nove ljude. Znam da idealnih uslova nema, sve ovo što govorim nije kukanje, neka žalopoljka, prosto je imenovanje stvari ovde na Balkanu, gde su umetnici uvek bili marginalizovni. Ovo će prosto uvek biti rupa za sve. Neka kolonija, država "trećeg sveta", ali unutar Evrope. Genijalna pozicija za umetničko stvaranje koga nema!
.jpg "Blokade ulica: Šta se dešava u saobraćaju u Novom Sadu")
.jpg "Više od tri meseca od prebijanja Novosađanina u policijskoj stanici: Osumnjičeni i dalje")
Komentari 4
Piško
Sulja
A
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar