Cenom protiv rasipanja vode

Ovih dana je ponovo aktuelna visoka potrošnja vode. Isto je bilo i prošle godine, potom prethodne, zapravo situacija se ponavlja svake godine, da i ne spominjemo 2012. kada je zabeležena ekstremna suša.

Jednostavno leti, pogotovo kada "upeče", a maksimalne temperature danima u kontinuitetu prelaze 35 stepeni, ljudi se češće tuširaju i učestalije peru veš. Naravno i konzum vode je na žegi mnogo veći nego što je uobičajeno.

Viši standard

No, reč je o prirodnim reakcijama ljudi na velike jare, pa se pri planiranju vodovodne mreže računalo na uvećano letnju potrošnju.

Međutim, dostizanjem višeg standarda, ljudi su počeli da vodu namenjenu za pijenje, kuvanje, pranje i sanitarne potrebe koriste i za pranje automobila, zalivanje bašta i cvećnjaka, hlađenje uličnog betona, bogme sve više i punjenje bazena. Na ove aktivnosti odlazi izuzetno mnogo vode, posebno u rubnim gradskim kvartovima, gde su bašte i vile sa bazenima brojnije. Stoga ne iznenađuje da je upravo u ovim reonima snabdevanje građana vodom najkritičnije.

Novi Sad u sekundi proizvede maksimalno 1.300 litara dragocene tekućine, to je kapacitet postrojenja za preradu sirove vode. Ni kapaciteti tri izvorišta nisu bitnije veći, pogotovo što najstarije "Štrand" još nije vraćeno u funkciju.

Istina, rezervoar na Mišeluku dosta pomaže, u njega se pijaća voda uliva noću, kada je konzum mnogo manji, a ubacuje se u gradski vodovod u špicevima najveće potrošnje. Ima stručnih mišljenja da bi izgradnja još jednog rezervoara za skladištenje vode dosta pomogla u izbegavanju nestašica.

Velik grad, loša distribucija

U svakom slučaju bilo bi dobro da Novi Sad ima veći kapacitet proizvodnje vode. Kada je 1965. otvarana fabrika vode na Štrandu računalo se da broj stanovnika Novog Sada sa Petrovaradinom neće znatnije premašiti 180.000.

Međutim, sticajem prilika, grad je dostigao blizu 400.000 žitelja, tu je i oko 50.000 građana, ponajviše studenata, čije je mesto prebivališta naš grad. Mnogo više nego što se planiralo, a sistem za distribuciju vode je premašio 1.160 kilometara.

No, rezerve vode na tri izvorišta nisu male, ali nisu ni neograničene, pa se mogu trošiti samo tako da ne dođe do pada nivoa rezervi. Dakle, oprezno i racionalno. Takođe, i potencijalna izvorišta bi trebalo zaštiti od eventualnog zagađenja usled upotrebe zaštitnih sredstava u poljoprivrednoj delatnosti.

Možda je jedan od većih problema grada loše stanje cevovoda kojima se voda distribuira do građana. U pojedinim periodima, insistiralo se na što bržoj izgradnji i širenju distributivne mreže, manje se vodilo računa o kvalitetu. Ugrađivane su jeftinije, ponekad i azbestne cevi; poslednjih decenija se osećaju posledice ovakvog pristupa u vidi velikog gubitka vode.

Tako je 2018. godine novosadski vodovod proizveo oko 36 miliona kubika vode, od toga 33,5 miliona ubacio u mrežu. Međutim, tokom distribucije je izgubljeno oko 9,6 miliona, čak 28 odsto proizvedene vode. To što je iste sezone gubitak vode u beogradskom vodovodu bio čak 31 odsto teško da je uteha.

Potencijal nije neograničen

Pre petnaestak godina nemački hidrološki stručnjaci su gostovali u Novom Sadu i tom prilikom izneli predviđanja da će protok Dunava do kraj veka opasti možda i za 20 odsto, reka će biti dosta uža i uočljivo dublja nego što je danas. Drugim rečima, realno je očekivati da će se ograničiti zahvatanje vode iz jedne od najvećih evropskih reka.

U svakom slučaju, grad ima određen, ne i prevelik potencijal uvećanja proizvodnje pijaće vode, ali na srednji rok nije realno očekivati da se kapacitet bitnije poveća. Takođe, za poboljšanje distributivne mreže potreban je ozbiljan novac, ali i vreme.

Stoga mnogi zagovaraju da se povremene letnje nestašice izbegnu odgovornom upotrebom vode. Lokalni čelnici neprekidno ističu da vodu ne bi trebalo koristiti kao raskoš, na punjenje bazena ili zalivanje cvećnjaka. Spominje se i ograničenje snabdevanja, ali je otvoreno pitanje kako bi se uopšte mogla obaviti planska raspodela vode.

Pri projektovanju vodovoda, slično je u svim gradovima sveta, nije se ni pomišljalo na redukcije, pa je osmišljen i izgrađen tako da je gotovo nemoguće izvršiti plansku racionalizaciju distribucije.

Progresivno rastuća cena

Jedino rešenje je da se pokuša cenom uticati na ponašanje građana. Kako su pretnje nestašice vode gotovo isključivo leti, cena utrošene vode bi mogla biti skuplja u periodu od 1. juna do. 1. oktobra.

Takođe, mogla bi se uvesti i progresivno rastuća cena, slično kao kod upotrebe struje. Prosečna tročlana porodica troši oko 140 litara vode dnevno i za tu potrošnju plaćala bi sada aktuelnu cenu. Potrošnju iznad ove granice do 250 litara kupac bi plaćao trostruko skuplje, dok bi litar potrošene vode iznad 250 litara plaćao pet puta skuplje. Slično se mogu odrediti granice za veća i manja domaćinstva od tročlanih.

Rešenje je jednostavno i povremeno se viđa i u Srbiji. Logično je upitati se zašto nije primenjeno u slučaju snabdevanju vodom.

Odgovor je da političari ne žele da povećavaju cene osnovnih potrepština. Pogađaju sve, što znači da nosi velik rizik gubitka potencijalnih glasova. Stoga beskrajno, ispostavilo se uprazno, agituju na savest građana. Takav pristup lepo zvuči u ušima građana, međutim potpuno je neefikasan.