Uprkos jasnim dokazima da se država problemom nasilja mora baviti efikasnije i uprkos zakonskoj obavezi, još uvek ne postoji centralna evidencija slučajeva nasilja u porodici koju bi vodilo Republičko javno tužilaštvo, a koje bi značajno pomoglo da se sagleda čitava poražavajuća slika nasilja u Srbiji.
Ubedljivo najvidljivije nasilje je ono nad ženama, a o poražavajućoj situaciji i načinima na koje žrtva ili neko u rizičnoj situaciji može da se zaštiti za 021.rs govore psihološkinja Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra i dr Nada Padejski Šekerović, rukovoditeljka novosadske Sigurne ženske kuće.
Za početak, crna statistika
Autonomni ženski centar (AŽC) sagledao je nasilje (konkretno, ono u porodici) u periodu kad je 2020. godine epidemija kovida počela da otežava svima živote. Iako je nadležnim organima - policiji, tužilaštvu i centrima za socijalni rad, prijavljeno manje slučajeva nasilja, oni su bili ozbiljniji i teži u odnosu na godinu ranije, rezultat je iz Izveštaja o praćenju primene zakona o sprečavanju nasilja u porodici za 2020. godinu AŽC.
Ono što naročito zabrinjava je rast broja nasilnika-povratnika za 10,5 odsto, što je pokazatelj da ne postoje značajnije prepreke nasilnicima da krše mere (poput zabrane prilaska) ili da se vrate po žrtvu nakon što odleže godinu dana u pritvoru.
Ne uliva nadu ni činjenica da nadležni organi koji su dužni da sede u posebnoj grupi koja analizira svaki slučaj i određuje mere zaštite žena uopšte ne održava redovne sastanke, uprkos tome što su zakonom dužni i što imaju sve mogućnosti za to. Tako se u izveštaju AŽC navodi da Osnovno javno tužilatvo u Novom Sadu u aprilu prošle godine nije održalo nijedan sastanak s predstavnicima Centra za socijalni rad i policije, iako ima aplikaciju za onlajn komunikaciju.
Muškarci počinioci, žene žrtve
Ono što karakteriše nasilje je činjenica da postoji jasna rodna asimetrija nasilja. Najčešći nasilnici su muškarci (83,7 odsto ukupnih nasilnika u porodici su muškarci), a značajno je manje žena (16,3 odsto), iako se prema ženama češće izriču oštrije mere. Žene su, jasno, češće žrtve u odnosu na muškarce.
Tanja Ignjatović iz Autonomnog ženskog centra kaže za 021.rs da su prijavljeni slučajevi nasilja samo vrh ledenog brega.
"Samo 10 odsto žena koje su iskusile nasilje od bilo kog muškog učinioca, bez obzira ko je on, prijavi nasilje, a podaci OEBS-a kažu da su dve od tri žene žrtve nekog vida nasilja. Ono što se najčešće prijavljuje ne znači i da je najviše zastupljeno jer je dobro pitanje i šta žene prepoznaju kao nasilje. Od toga zavisi kako će celo društvo tretirati nasilje. Moglo bi se reći da sve vrste nasilja prati psihičko nasilje, a u okviru njega postoji puno taktika - izolacija, kontrola, emotivno zlostavljanje, ucenjivanje, omalovažavanje, degradiranje, korišćenje dece... Ekonomsko nasilje je sada postalo vidljivije i ima ogroman broj različitih formi, na primer posredna zabrana ženama da nastave školovanje ili da rade jer je za njih bolje da ostanu da čuvaju decu", navodi naša sagovornica.
Ona dodaje da će se mnoge žene čak i složiti da je takav epilog za njih najbolji, ali će takva situacija posle neminovno preći u zabranu i kontrolu finansija, što važi čak i za žene koje imaju svoj dohodak i samostalnost.
Kad god se u medijima pojavi slučaj nasilja u kojem je žena počinilac, a muškarac žrtva, javljaju se dežurni muškarci da ukažu kako su i žene nasilne prema muškarcima. Ono što ne shvataju je pitanje većine u statistici - uvek će biti pojedinačnih slučajeva, ali kad se govori o pojavi, jasno je ko je češće počinilac, a ko žrtva. Ipak, Tanja Ignjatović podseća da su muškarci najčešće žrtve nasilja koje čine drugi muškarci, a najčešće oni u porodici poput očeva.
"Žene su neuporedivo češće žrtve nasilja koje čine muškarci. Takođe znamo da su to najčešće muškarci koje te žene poznaju, iako mi svi očekujemo da su to najčešće manijaci koji vrebaju žene po parkovima u mraku. Ne, to su najčešće članovi porodice i to partneri, upravo zbog podeljenih rodnih uloga. Muškarci imaju mnogo više individualnih, ali i društvenih resursa i imaju neku vrstu kulturnog i društvenog legitimiteta da uspostave dominaciju, moć i kontrolu nad ženama. Imate čitav niz stereotipa o ženama koji ih podstiču da budu pasivne, a muškarci imaju na svojoj strani mnoge socijalne 'olakšice'. Često se suprotstavljanje žena nasilju smatra njihovom agresivnošću, dakle sistem nije obučen da shvati te situacije kao legitimnu odbranu. Ukoliko se ne odbrane, žene u nasilnim okolnostima često dočekaju sopstvenu smrt", napominje naša sagovornica.
U Sigurnoj ženskoj kući Centra za socijalni rad u Novom Sadu trenutno boravi 15 korisnika i korisnica - pet žena i 10 dece. Rukovoditeljka Sigurne ženske kuće dr Nada Padejski Šekerović objašnjava za 021.rs kako teče postupak kad dođe do slučaja nasilja.
"Kada Centar za socijalni rad zbrinjava žene žrtve nasilja u Sigurnoj ženskoj kući, to je momentalni smeštaj i neodložna intervencija. Žena prijavljuje nasilje, u policiji bude upitana da li ženi da idu u Sigurnu žensku kuću i koliko želi, policajac odmah aktivira dežurne zaposlene u Centru, koji dolaze u policijsku stanicu automobilom i s vozačem i odvoze ženu u Sigurnu žensku kuću. Osim osnovnih usluga, imamo i savetodavne i psihoterapijske usluge koje se pružaju i individualno, kao i pravnu pomoć ukoliko je potrebno sastaviti tužbu. Tačno je da se Centar suočava s problemom resursa, ali ako zaposleni ne mogu u datom trenutku da obave neki posao, uputićemo žrtvu na gradski biro za pružanje pravne pomoći ili na uslugu besplatne pravne pomoći. Tu smo i za materijalnu pomoć u smislu interventnih ili jednokratnih novčanih pomoći, socijalne novčane pomoći i drugih načina da pomognemo žrtvi nasilja", kaže Padejski Šekerović za naš portal.
Naša sagovornica dodaje da se Centar za socijalni rad suočava s višestrukim prijavama nasilja, pa tako postoje žene koje se u Sigurnu žensku kuću vraćaju i više od tri puta. Međutim, svako od nas mora da razume da žrtvu ne treba optuživati zbog toga jer je nasilje psihološki fenomen.
"Žene nam neretko govore da žele sve što već imaju sa partnerima, samo da se nasilje zaustavi. Moramo da znamo i da teško fizičko nasilje nije jedino s kojim se suočavaju ove žene, tu je i mnogo psihološkog nasilja koje će svaka žena razumeti drugačije. Mi u svakom slučaju moramo svaki šamar ili pretnju ženi da posmatramo identično ozbiljno. Ono što je vrlo bitno je da žena ima socijalnu mrežu podrške, naročito ukoliko je više puta prijavljivala nasilje. Žene nam pričaju da su prilikom prve prijave nasilja imale podršku šireg kruga ljudi, ali su se nažalost vratile nasilniku. Prilikom druge prijave nasilja taj socijalni krug podrške se smanjuje jer se prijatelji i porodica razočaraju u tu ženu. Kad mi vidimo da je žena treći put prijavila nasilje, znamo da ona u tom trenutku više nema nikoga u krugu podrške i da su njeni psihološki resursi iscrpljeni. Tad moramo da budemo posebno pažljivi", navodi rukovoditeljska novosadske Sigurne ženske kuće.
Boravak u Sigurnoj ženskoj kući za mnoge žrtve je spas od sigurne smrti. Tokom boravka (ikoji može da traje koliko je potrebno) žena se stabilizuje i organizuje, analizira svoje mogućnosti, sređuje finansije, brine o deci.
"Postojimo već 15 godina i za to vreme smo spasili sigurno jedno malo selo žena. Godišnje zbrinemo oko 50 žena i 60 dece koji prosečno borave oko šest meseci, nekad i duže. Bitno je reći da se u Sigurnoj ženskoj kući ne zbrinjavaju samo socijalno ugrožene žene, s najmanje resursa, već po savet i pomoć dolaze i dobrostojeće žene kojima je potrebna psihološka podrška", naglašava dr Nada Padejski Šekerović.
Ono što je zajedničko svim ženama žrtvama nasilja je da ih je moguće dovoljno uplašiti da prijave nasilje, slažu se naše sagovornice. Nasilnici će ženama često pretiti da ne vrede da prijave nasilje, da imaju "veze u policiji i sudu", da poznaju moćne ljude, da će ih svakako ponovo povrediti... iako ništa ili nešto od toga nije istina. Tanja Ignjatović napominje da ovaj strah, u kombinaciji s neznanjem procedure prijave i rada sistema, uz neefikasnost tog istog sistema, ne olakšava ženama da prijave nasilje koje trpe.
"Nulta tolerancija države prema nasilju apsolutno ne funkcioniše. Možemo da kažemo da imamo relativno dobra zakonska rešenja u tri zakona - u Krivičnom zakoniku, Porodičnom zakonu i u Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici. Kad bi svi u prvoj liniji, policija, tužilaštvo i Centar za socijalni rad, ali i zdravstvene ustanove, biro za zapošljavanje, besplatna pravna pomoć, obrazovne ustanove sinhronizovano reagovali u zaštiti žrtve, imali bismo mnogo efikasniji sistem. Na terenu često vidimo da oni koji bi trebalo da imaju prvi kontakt s žrtvom često ne razumeju situaciju ili nisu obučeni za takav posao, a upravo oni treba da procene koliko je rizična situacija i šta će biti s žrtvom i nasilnikom - da li će biti izrečena neka mera ili neće", zaključuje Tanja Ignjatović iz AŽC.
Iako je prvo u liniji odbrane žrtve, Ministarstvo unutrašnjih poslova već mesec dana ne reaguje na poziv 021.rs da učestvuje u realizaciji ove teme i delegira sagovornika iz Policijske uprave Novi Sad. Reakcija nije usledila ni nakon što je novinarka 021.rs pisala Vladi Srbije i apelovala da se MUP odazove na razgovor, kako bi se žrtvama i ženama u rizičnim situacijama poslala ohrabrujuća poruka. Ta poruka je, međutim, izostala.
Prijavite nasilje:
Nasilje, bez obzira na oblik, možete da prijavite direktno policiji (192 ili 0800-100-600), Centru za socijalni rad u vašem mestu (za Novi Sad 021/64-65-746) ili Osnovnom javnom tužilaštvu, pisanim putem, telefonom, mejlom ili lično. To može da učini i neko umesto vas.
Možete da pozovete SOS ženski centar na 021/422-740 u periodu od 17h do 21h ili na SOS broj Autonomnog žeskog centra 0800-100-007 radnim danima od 10h do 20h, kao i podršku organizacije "Iz kruga Vojvodina" na 021/447-040, 066/447-040 ili 0800-10-10-10 radnim danima od 09h do 16h.
Poslušajte radijsku emisiju u kojoj gostuju naše sagovornice.
.jpg "FOTO Objavljena satnica i mapa velikog protesta srednjoškolaca u subotu: Blokada kod Futoške")
Komentari 9
Zrtva
Moj stav
/
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar