Jova Dejanović: Da im kažem šta mislim o njima

Jedina stvar koja razlikuje stan Jove Dejanovića u Radničkoj ulici od ostalih penzionerskih stanova je sadržaj njegovih zidova i polica, koje krase brojne diplome, odlikovanja i slike sa velikim istorijskim ličnostima – od Tita do Indire Gandi, dok u fiokama stoje ključevi brojnih svetskih gradova, orden Legije časti i mnoštvo drugih priznanja. Mnogi Novosađani, od kojih se dobar deo i ne seća vremena dok je sedeo u Gradskoj kući, smatraju čika Jovu za najboljeg gradonačelnika koga je Novi Sad ikada imao. Dejanović na te navode sa smeškom odmahuje rukom i kaže da je u pitanju nostalgija za vremenom kada je izgrađeno puno lepih i korisnih zdanja.

"To su neki tragovi koji su ostali iz vremena kada je Novi Sad doživljavao, da kažemo, svoje zlatne godine. To je bilo vreme kada su Novosađani živeli za svoj grad, a uprava je radila za njih i poštovala njihov dinar. Bili smo jedinstveni u svetu po mnogo čemu – sećam se kada sam bio na sastanku sa američkim gradonačelnicima u Vašingtonu i kada su me pitali za kriminal, pre svega  pljačke banaka i oružana razbojništva, na šta sam im ja odgovorio da smo mi godinama imali jedino Gavru koji je ubio dva policajca. Oni su tad mislili da je to komunistička propaganda i da ja lažem, ali zaista smo imali neverovatno nisku stopu kriminala", kaže Dejanović u intervjuu za 021.

Čist račun

U vreme njegovog mandata, Novi Sad je imao 125.000 zaposlenih, čije plate su bile daleko iznad proseka Srbije i Jugoslavije. Tada su sagrađeni Most slobode, zgrada Srpskog narodnog pozorišta, Sportsko-poslovni centar "Vojvodina", Instituti za onkologiju i kardiovaskularne bolesti, niklo je Novo naselje, sređen je kej sa priobaljem, a saobraćaj je izmešten iz centra grada i na tom mestu izgrađena pešačka zona. Sve te projekte su finansirali građani, koji su izdvajali samodoprinose. Dejanović kaže da je to bilo vreme kada su se građani pitali oko svog novca, a tvrdi da je muvanje na javnim nabavkama bilo potpuno nepoznata pojava.

"Kakvi tenderi!? Da je neko tada stavio hiljadu maraka u džep, taj bi leteo k'o bela lala, za njega više ne bi bilo mesta u sistemu. Ja sam prošao mnoge stvari gde samo mogao svašta da uradim, na primer od mesta šefa Odbora za izgradnju mosta ili Spensa, ali ja kroz ceo svoj radni vek pola dinara nisam odvojio sa strane", navodi bivši gradonačelnik.

Dejanović navodi da je to bilo vreme kada su i građani bili društveno odgovorniji, pa je za akcije gradnje za koji Novi Sad nije imao dovoljno novca uvek bilo pregršt dobrovoljaca koji su radili za dve zemičke i bez novčane nadoknade. Međutim, iako sa ponosom priča o tom vremenu, ne prihvata svoju istorijsku ulogu. Kako kaže, nije znao da će poštenje postati istorijska karakteristika, jer je radio isto onako kako su ga naučili njegovi posleratni prethodnici. Prema njegovim rečima, tako su funkcionisali i ljudi koji su došli posle njega – sve do previranja u vojvođanskom društvu koje je počelo 1988. godine, kada je i on isključen iz Saveza komunista.

"U vreme tih nesrećnih događanja, kod nas poznatih kao "jogurt revolucija", ja sam isključen iz partije i oteran u penziju. Kao obrazloženje za to navedene su dve stvari. Prva je bila da je za vreme mog mandata previše ulagano u neprivredni sektor, čime je oštećena gradska industrija, što je, naravno neistina. Drugi razlog je bio taj što se nisam distancirao od autonomaške politike dela tadašnjeg vojvođanskog rukovodstva. Pa kako sam i mogao da se distanciram od nečega čemu sam i ja pripadao?", priča Dejanović.

Ne bi nazad u politiku

Na spekulacije o eventualnom povratku na političku scenu, Jova Dejanović odgovara sa osmehom, ali i dozom gorčine prema sistemu vrednosti kojim se rukovode današnji političari.

"Pre svega, ja sam čovek u godinama, trčim kroz svoje osamdest i peto leto. Niti zbog mojih godina, niti zbog izmenjenih uslova u kojima se sada radi, koji su dijametralno suprotni onima u kojima sam ja proveo svoj radni vek, ne bih mogao da se prihvatim tog posla i tog nerviranja. Ali, kad dođe vreme da se kandiduju, prihvatio bih poziv da se popnem na govornicu i održim ne govor, neć govorčinu, u kojoj bi im sve lepo kazao šta mislim o njima", kaže čika Jova. (Miodrag Sovilj)