U sećanje na Mihala Ramača: Tekst o gluposti vojnog roka

Autor: 021.rs

Novi Sad

13.05.2023.

20:13

Novinar i publicista Mihal Ramač preminuo je u subotu u Novom Sadu u 73. godini.

Između Ramača i redakcije 021 postojalo je dugogodišnje razumevanje i prijateljstvo.

U januaru ove godine, u tekstu povodom pete godišnjice od smrti dugogodišnjeg direktora Radija 021 Slobodana Bobe Stojšića, Ramač je zapisao i sledeće:

"Radio 021 je i doslovce feniks. Izgoreo je zajedno s Radničkim univerzitetom 6. aprila 2000... 021 je vaskrsao i ostao čuvar vatre. Ne one koja uništava, već one koja krepi duh i greje dušu."

U znak sećanja na našeg prijatelja i saborca ponovo objavljujemo tekst koji je Mihal Ramač napisao za 021.rs.

Sećanje na vojni rok: Mislio sam da je samo glupost. Danas to doživljavam kao pljačku

U poslednje vreme, kao da je zaista poslednje, ponovo se razglaba o vraćanju vojnog roka. U skladu s temom, nabrajaju se bezbroj puta ponavljanje besmislice, od one da se u vojsci sazreva do one da nekad nije mogao ni da se oženi onaj ko nije odslužio armiju.

Elem, služio sam od novembra 1971. do februara 1973. Deset meseci u Celju, ostatak u Mariboru (Slovenija). Poljska pešadija. Komandanti čete su mi bili Vuko Rajković i Rade Drezgić. Komandanti bataljona – Mićo Delić i Janković (ime zaboravljeno). Nekoliko hiljada puta sam rasklopio i sklopio pušku (PAP 70, valjda). Nisam je zavoleo.

Vojska koju sam služio ni od koga nije napravila ni vojnika osposobljenog za ratovanje, ni boljeg čoveka. Kao srednjoškolac sam gotovo svako veče trčao dvadeset krugova oko fudbalskog igrališta, pa mi je bio smešan svaki vojnički napor, poput marševa, savladavanja prepreka ili taktičkih vežbi.

Većina je izbegavala sve što je mogla. Čim se zašlo u neki šumarak, a oficiri otišli u kafanu, počinjalo je voljno. Neki su se izležavali, neki se kartali, pili, neki skupljali kestenje ili gljive, neki obilazili voćnjake ili vinograde, gde ih je bilo. I tako 15 meseci.

Izvesno vreme bio sam četni pisar. U početku mi je komandir diktirao izveštaje o dnevnim aktivnostima. Kad sam shvatio kako se to radi, sastavljao sam ih sam. Potpisivao je bez čitanja. Naravno da je u njima program obuke izvođen po svim pravilima i da su svi zadaci izvršavani besprekorno. Da se ne bi preterivalo, posle sedam-osam petica upisivala se neka četvorka.

Da, u vojsci sam navikao da čitam novine: Narodna armija, Front, Politika, Borba, Vjesnik, Oslobođenje. Moralo se nekako utući vreme. Jednom nedeljno išao sam u gradsku biblioteku. Pročitao sam 1972. čitavog Hemingveja, Remarka, sve prevedene Solženjicinove knjige, Selimovićevog "Derviša", Jesenjina, Dizdara... Vodili su nas da gledamo "Sutjesku" i "Neretvu". Više pamtim "Seni zaboravljenih predaka" Sergeja Paradžanova, koje sam prvi put gledao u Celju. Pamtim i Gligorićeve komentare šahovskog meča Fišer-Spaski, koje smo kradom gledali posle povečerja.

Pamtim bežanja u grad. Pamtim da se u decembru 1972. i narednog januara masovno bežalo kući na nekoliko dana. Vladala je neka gripčina, pa se na prozivci prijavljivalo da su svi kojih nema smešteni u stacionaru.

Pamtiću do kraja života da je kupanje bilo jednom nedeljno. Ne mogu da zaboravim da je u četi i posle 15 meseci bilo prilično vojnika koji nisu umeli da nabroje susedne zemlje države koju smo, kobajagi, branili. Malo je bilo onih koji bi mogli da pod punom spremom pretrče 500 metara. Eto, 15 meseci stane u 15 redaka.

Kad sam bio vojnik, vojska mi je bila samo glupost. Danas to doživljavam kao pljačku. Od tih 15 otetih meseci ni ja ni država nismo imali nikakve koristi. Nisu imale ni stotine hiljada nekadašnjih vojnika.

Stanujem u blizini kasarne, pa u radnji na ćošku redovno viđam vojnike koji kupuju hleb, jogurt, šunkaricu, paštete, keks. Srećom, nikom ne pada ne pamet da napadne zemlju koju, kao, brane ti vojnici od zanata.

Teme

Mihal Ramač

Komentari 11

Hronološki Najpopularniji

Sima

14.05.2023 • 13:29

Poštujem gospodina Ramača, nek mu je slava. Mislim da 021 nije u ovoj vesti trebao da ponavlja njegov text, jer će se sada na tome lomiti koplja, umesto ostavljanja oproštajnih poruka...
A što se vojske tiče, bio sam oficir i "onda", a i još sam. Subjektivni doživljaji nikako ne mogu biti generalni zaključci. Ipak, sada neću kontrirati Mihalu, iz poštovanja. Na kraju, koliko shvatam, upravo se u vojsci "zaljubio" u literaturu, žurnalistiku, pisanje... To je kasnije postao njegov život. Zar to nije neka mala zasluga te tzv. škole života?

10 3 +7
JNA

14.05.2023 • 12:32

Jedno tačno, drugo pogrešno

Dobro je opisao, i podseti i mene šta sam prvo pomislio posle neko dana u vojsci, kako su vojnički napori, marševi, prepreke smešni, u odnosu na to da sam se pre vojske kad nisam u školi po ceo dan igrao i trčao na ulici. Naravno i sa društvom fudbal, košarka, tenis itd. A onda u vojsci optrčimo 1 krug oko kasarne i kao dosta je ! Ili pešačimo nekoliko km, i to je kao nešto veliko, a u stvari 10 puta manje nego sam kući imao fizičkih aktivnosti. I onda sam baš isto pomislio kao i autor. Ali drugi deo teksta se ne slažem ! Naime Srbija nije u poziciji da ima luksuz da nema vojsku i vojno razmišljanje, jer je okružena neprijateljima i to stanje mora da shvati i prihvati. Srbija mora da se ponaša kao Izrael ili će nestati. I vojno i obaveštajno Srbija mora biti kao Izrael, jer nažalost nema luksuz da bude kao Švajcarska.

7 7 0
Čitalac

14.05.2023 • 09:33

CAR

Jednostavan. Nenametljiv, ali autoritet. Obrazovan. Građanin.
N o v i n a r č i n a .

4 1 +3

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.