Izložba Gorana Jureše u Novom Sadu: Begunac koji nema kuda

Živan Lazić

zivanlaz@gmail.com

Novi Sad

19.06.2023.

11:15 > 10:30

Gorana Jurešu znamo sa izložbe u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine od pre desetak godina.

Predstavio se osobenim crtežima, slikama i kolažima u kojima je prepoznatljivim, gotovo suvoparnim i jednoličnim rukopisom propitivao vladavinu, otimanje, samoisticanje, podjarmljivanje drugog i drugačijeg...

Radovi su bili potpuno apstraktni, na njima nije bilo moguće prepoznati bilo šta; stvar je u tumačenju, dakle do posmatrača.

Zahvaljujući Maji Erdeljanin, čije je vođenje Malog likovnog salona već duže vreme zapaženo, ovih dana smo u prilici ponovo videti radove ovog umetnika. Čini se u pravi čas.

U međuvremenu, Jureša se likovnim izrazom okrenuo figuraciji i uvek crta osobu, preciznije istog homena koga i naziva "moj čovek". Nije se previše udaljio od ranijih tema, uostalom predmet njegovog interesovanja je bazičan i trajan, stoga se može i mora neprekidno sagledavati.

Kako u novim okolnostima i varijatetima, tako i u gotovo nepromenljivoj i večnoj pojavnosti. Nesporno, opet viđamo brojne načine nasilja, ovoga puta kroz zastrašenog i bepomoćnog "mog čoveka".

Izloženo je tek desetak radova, među njima i relativno velikih platna, ali i manjih crteža. Na svima je čovek usamljen do anomičnosti, uplašen i bespomoćan. I kada se nađe u društvu, reč je o zecu, simbolu plašljivosti i najčešćem cilju lova i lovaca.

Čovek koga umetnik crta ne radi ništa, bez bilo kakve je aktivnosti. Funkcioniše kroz poremećenu, fragmentarnu telesnost, a zbog unutrašnjeg osećaja lične razlomljenosti. Autor čoveka današnjice vidi i predočava kao "obezličeno ljudsko telo uronjeno u trpljenje".

Kako je rekao sam autor, njegov lik je nečujen i uvek ćuti. Niti može, niti hoće da učini bilo šta i sasvim je blizu totalne pasivnosti. Tupo čami u kavezu i izgleda bespomoćan. Prema njemu je usmerena sva surovost sveta.

Mada je "moj čovek" očito rođen u pogrešno vreme, hteo bi da se izmakne i nađe u nekom drugom svetu, ali ne zna kako to da učini, niti može li. U tom smislu sliči beguncu koji nema kuda.

Ne znači, međutim, da i ovako onemoćan i sveden na udisanje vazduha ne pruža otpor. Radi to na svoj ćef i stoga je sebe izolovao do te mere da u odnosu na današnjicu funkcioniše na potpuno drugačiji način. To je neka vrsta podsmeha nemoćnog, otpornost nastala u ponoru i ljudima potvrđenim u današnjici gotovo nerazumljiva.

Kako bi videli zanimljivu i izložbu za promišljanje, Novosađanima valja samo da se centralnim bulevarom prošetaju do Malog likovnog salona. Šteta što je rok trajanja postavke prilično kratak, dok izostanak kataloga postaje praksa u novosadskim likovnim prilikama.

Teme

Mali likovni salon

Komentari 0

Nema komentara na izabrani dokument. Budite prvi koji će postaviti komentar.

Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.

Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.

Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.

Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.