Preživeli logoraš: "Država se stidi borbe protiv fašizma?"

Letić kaže da su ga predstavnici četiri visokoškolske ustanove zamolili da održi predavanja. "Mene su Nemci zvali pre oko tri meseca, raspitivali su se da li sam živ. Rekli su da zovu redom sve preživele logoraše i da žele da se pojavimo u Flosenburgu i da održimo par predavanja na fakultetu. Kod njih, znate, studenti uče o tome", navodi on.

Pojeli i kopita mrtvog konja

Letić navodi da su u Flosenburgu najveći deo populacije činili zatočenici iz istočnoevropskih zemalja. Prema njegovim rečima, streljanja i spaljivanja u krematorijumu bila su svakodnevna pojava, ali je logorašima najveći problem bila glad.

"Jeli smo samo kuvanu repu, bez ikakvih začina - a dnevno sledovanje na nas deset bilo sa je deset kriški nekog smrdljivog hleba ukupne veličine jedne omanje cigle. Jednom su u logor došli nemački civili čija su dva konja stradala u bombardovanju, jer su im rekli da ih tu sahrane. Ja i moj prijatelj smo se noću iskrali iz barake i rukama iskopali crkotinu, a zaoštrenim kašikama uspeli smo da odvalimo celu nogu - od kuka do kopita. Ništa nismo želeli da bacimo, pa smo sa živim mesom pojeli i kožu, sa sve dlakama, da bismo na kraju sastrugali i unutrašnjost kopita. Nisam ni znao da je u kopitu neka jestiva masa, slična pihtijama. Toliko smo bili gladni", ispoveda svoju sudbinu deda Ljubiša.

Ovaj čovek je u logore dospeo kao osamnaestogodišnjak, zbog pomaganja vojvođanskih partizana i skupljanja donacija za komunističke borce. Put ga je vodio od logora u Bačkoj Topoli, preko mađarskih radnih logora, pa sve do koncentracionog logora Flosenburg, gde je živ dočekao oslobođenje '45. godine.

"Mi smo pomogli četvrorici partizana da pređu Dunav čamcem, zbog čega sam uhapšen i odveden najpre na Kej. Tu su me danima tukli, pa prebacili u prvi logor. U Flosenburgu sam dočekao oslobođenje, i nikad neću zaboraviti savezničkog vojnika koji je ušetao sa belim hlebom i kanticom meda u rukama. Namazao je hleb medom i gurnuo mi u usta. Tada sam doživeo takav šok od sreće da sam jedva preživeo koliko mi se srce uzbudilo", seća se Letić.

Samo Srbija ne brine o svojoj prošlosti

Stari logoraš je godinama bezuspešno pokušavao da izmoli sredstva od Grada, Pokrajine i države uopšte kako bi grobovi 3.700 državljana Srbije bili na pravi način obeleženi. Prema Letićevim rečima, na svakoj ceremoniji sećanja na žrtve nacističkog terora su prisutni predstavnici svih zemalja osim Srbije.

"Meni je krivo i sramota me je. Sva četiri puta, koliko sam bio njihov gost na obeležavanju tog stradanja, vidim predstavnike svih zemalja koje su izgubile svoje najmilije kako plaču, bacaju cveće i podižu spomenike svojim mrtvima. Osim nas, mi kao da se stidimo da smo ginuli u borbi protiv fašizma", kaže preživeli logoraš.

U Flosenburgu je život izgubilo oko 30.000 logoraša. Među zarobljenima je najviše bilo Jevreja i komunista iz istočnoevropskih zemalja, ali i homoseksualaca i bivših nemačkih vojnika koji su se pobunili protiv nacista. U ovom koncentracionom logoru su noć pred oslobođenje po hitnom postupku streljani bivši nacistički admiral Vilhelm Kanaris i njegovi saradnici, koji su 20. jula 1944. pokušali atentat na Hitlera. (Miodrag Sovilj - miodrag@021.rs)