Vuko Šćekić je književni junak, samo tu knjigu još niko nije napisao. On svoju priču i dalje živi. Od rođenja 1925. godine i detinjstva u selu Babino, kraj Berana, do stotog rođendana u limanskoj kuli, prošlo je mnogo vremena, a proživelo se još više.
Rođen posle Velikog rata, zahvatio ga je i vrtlog Drugog svetskog rata, pa "nezgodne" godine nakon oslobođenja, preživeo je Goli otok i mnoge bolesti. Uprkos tome, ovaj stogodišnjak i danas je bistre misli, vidi sadašnjost i promišlja o budućnosti.
U razgovoru za 021.rs pričao je i o tome kako se, dok je odrastao, vreme računalo po petlovima, jer je malo ko imao sat. Danas, Vuko na svom telefonu prati svet, ako je potrebno i uz pomoć lupe.
Možda bi neko život u kom čovek oseti prelamanje istorije na sopstvenim leđima opisao uz pomoć onog "kišovskog" "gorkog taloga iskustva". Ipak, Vuko je pozitivac.
On je, uostalom, pobedio. Rođen je u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca, detinjstvo mu je bilo u Kraljevini Jugoslaviji, kao mladi partizan odrastao je pod okupacijom fašističke Italije i nacističke Nemačke, iz borbe je izašao u slobodnu Jugoslaviju, prvo kao FNRJ, potom kao SFRJ. Onda se i ta Jugoslavija smanjila, u SRJ, pa je i od Srbije i Crne Gore ostala samo Srbija.
No, nije pobeda u tome. Njegov trijumf u braku u kojem je već 65 godina, u dvoje dece, dvoje unuka i dvoje praunučadi.
Stoti rođendan Vuko je obeležio upravo sa ljudima koji čine njegov trijumf, koji su dokaz volje za životom - svojom porodicom. Rođendan su obeležile i komšije iz zgrade, koje ukazuju na njegovu skromnost. Zato je i ova priča samo delić onoga što je Vuko proživeo, jer čak ni u knjizi koju je napisao o Golom otoku u svojoj 92. godini nije pisao isključivo o sebi i svom gotovo sedmogodišnjem iskustvu, već je tome posvetio tek jedno poglavlje.
U razgovoru za 021.rs Vuko je pričao o svom odrastanju, o Narodnooslobodilačkoj borbi i "tetkićima", sudbini političkog zatvorenika, životu nakon Golog otoka, o svom putovanju od Babina, preko Beograda i Slovenije, do Despotova, Vrbasa i Novog Sada, kao i tome zbog čega je život, ipak, lep i kako on vidi promenu sveta tokom njegovog veka.
Prvi rat, Drugi rat, "tetkići" i NOB
Sedam godina posle, dotad, najvećeg rata, rođen je Vuko. Te 1925. godine svet je gledao filmove, bilo je, kao i danas, političarenja na sve strane, Musolini i Hitler postajali su sve drčniji, a jedno selo blizu Berana bilo je van tih tokova, u nemaštini.
"Kod nas je Veliki rat bio poznat kao Kokošinji rat, jer je sve bilo spaljeno, ni kokošaka nije ostalo. I u takvoj nemaštini su deca počela da se rađaju, a ja sam bio jedno od prvih koje se rodilo nakon rata. Stalno se nešto tražilo, materijalne mogućnosti su bile slabe, moja prva sećanja su upravo na tu neimaštinu", priča Vuko.
Nije mnogo vremena prošlo, a počeo je Drugi svetski rat. Kada je Nemačka napala Jugoslaviju, Vuko je bio peti razred gimnazije. Odličan učenik, od početka rata je bio aktivan u agitovanju za borbu protiv okupatora, a pušku u ruke dobio je 1943. godine.
O ratu, kaže, nema anegdota, ali seća se i borbi, pogibija, veselja. Priseća se i kako su Italijane nazivali "tetkićima", jer je ćerka kralja Nikole I, Jelena, bila udata za poslednjeg italijanskog kralja Vitorija Emanuela III. Kako je ona svima njima bila tetka, tako su i Italijani bili "tetkići", priča Vuko.
Vuko je dočekao oslobođenje kao oficir, bio je šef kluba oficira. Za svoje zasluge dobio je i nekoliko ordena. Ipak, kolektivna paranoja ne vrednuje mnogo šta, pa oficirski čin i ordeni nisu pomogli kada je došlo do perioda Informbiroa. Državna politika slamala se na mnogima, kako nekadašnjim borcima, tako i civilima.
Gradiška, Sveti Grgur, Goli otok...
"Naiđe neki provokator i počne da ti hvali nekoga, a ti vidiš ispred sebe čoveka, osetiš ga kao svog prijatelja, oslobodiš se i počneš da pričaš. I onda se to dostavi organima i posle nekog vremena te uhapse", opisuje Vuko kako se hapsilo tih posleratnih godina.
Čovek je morao da bude obazriv u vezi sa tim koga hvali, a koga kritikuje. Počnu da stižu vesti o hapšenjima, osetite pritisak i na sebi, pa zaćutite.
Šest godina i devet meseci. Toliko je Vuko živeo kao čovek bez slobode. O Golom otoku je napisao i knjigu, ali svom iskustvu je posvetio tek jedno poglavlje. O tome nije pričao ni svojoj porodici, deca su saznala za to iskustvo čeprkajući po dokumentima.
"Bilo je loše, ali sam imao i malo sreće. Kasnije sam čuo da su neke odmah batinali, ja pretpostavljam da je neko hteo da me spasi i do suđenja me niko nije prstom taknuo. Posle presude, kada su nas prvo poslali u Gradišku, onda je nastao pakao. Potom su nas poslali na Sveti Grgur, koji je bio divlje ostrvo, nije bilo ničega, prvo smo kopali, pa smo pravili barake, nemaš gde da se skloniš, ni od sunca, ni od kiše. Bilo je teško, radiš do iznemoglosti, ruke ti budu krvave, kada padneš dođu da te tuku, neko ustane, neko završi u bolnici, svi su prošli tu školu, nekome je ona trajala mesec dana, nekom pet meseci", priča Vuko.
Na Svetom Grguru se razboleo, pa je ponovo poslat u bolnicu u Staroj Gradiški, potom u Bileću, a onda i na Goli Otok 1955. godine.
"Goli otok je tada već bio izgrađen, bilo je baraka, radionica i pogona. Ja sam radio i kao kamenorezac. Već 1956. je provejavao neki dah slobode, bilo je neke nade. Jedno vreme se uopšte nisi nadao da ćeš živ izaći odatle", kaže Vuko Šćekić.
Na Golom otoku je uspeo i da se kvalifikuje za knjigovođu. Kada je pušten na slobodu, vratio se u Babino, gde je bio prezren.
"Tri meseca sam bio bez posla, ali i prezren. Neće komšija da mi kaže dobar dan, a uveče dođe i donese rakiju. Sa jednim drugarom sam išao kod predsednika opštine, sa kojim sam bio zajedno u ratu, da tražimo posao. Kaže da će moj drugar možda i naći posao, ali da ja nikad neću dobiti posao i da idem kod oca Jovana da kopam kukuruz. Tada je moj otac imao sedam ovaca, prodao ih je i, sećam se, dao mi je 35.000 dinara da odem u Beograd."
Ni u Beogradu nije imao mnogo sreće. Pokušavao je da uštedi, tražio poznanike, pokušavao da nađe posao, ali mu nije polazilo za rukom. Na kraju je, na poziv brata od strica, stigao u Jesenice, u Sloveniju. Delili su hleb, a uz pomoć tasta njegovog brata od strica, španskog borca, uspeo je da nađe posao.
Upisao je fakultet u Sloveniji, ali posao i jezik su bili prepreka. Govorio je u sebi da će da ode iz Slovenije, što je i učinio kada se u bačkom selu Despotovu pojavila potreba za knjigovođom. Prijavio se na konkurs i dobio posao.
"Sva imovina koju sam imao bio je radio aparat 'Kosmaj', koji sam dobio još kao oficir. To je sve što sam imao, i tako, stavim radio ispod miške i dođem u Despotovo", priseća se Vuko, navodeći i da je Vojvodina uticala na njegov karakter.
Porodica
"Ja sam iz jedne patrijahalne porodice, koja me vaspitala po devizi - čini dobro, ne kaj se, čini zlo - nadaj se. Svakom čoveku u životu, ako sam mogao, bez štete po sebe, ja sam pomogao. I dalje postoje ljudi iz Dunav-Tisa koji me zovu da me pitaju za zdravlje. Potom, iskrenost. Za mene je greh slagati, a posebno ukrasti. To su one osobine ljudskosti, stalno sam težio da budem čovek, da nikome ne napakostim i da pomognem kome mogu pomoći", principi su kojima se vodio Vuko kroz život.
Dolaskom u Vojvodinu, krenulo je nabolje. Našao je posao u preduzeću Dunav-Tisa-Dunav u Novom Sadu, postao je šef, skućio se, oženio i počeo da gradi porodicu. Ipak, i tada je bilo muka, trinaest meseci je proveo u bolnici, jer je oboleo od tuberkuloze. Bile su to, najverovatnije, posledice zatvaranja i prinudnog rada.
Bolesti su se nastavile i kasnije, bruh, operacije, rak štitne žlezde, metastaza na pluća.... Preživeo je i to, uz porodicu kao oslonac u teškim trenucima i razlog da nastavi borbu. Vukova ćerka Sonja kaže da se trudi da bude slična ocu.
"Mislim da je njega od početka, kroz sve zatvore, nemogućnosti nalaženja posla, bolesti, muke i traume koje je imao, držala dobrota, optimizam i vera u ljude, čojstvo. Mislim da on duboko oseća te vrednosti i da je to ono što ga je vodilo do stotog rođendana", smatra Sonja.
Život je, ipak, lep
Svoj stoti rođendan dočekao je uz porodicu, dvoje dece, dva unuka, dvoje praunuka i suprugu bez koje, kako kaže, ne bi dana izdržao. Naslednici žive u inostranstvu, ali svet se mnogo promenio od 1925. godine. Danas sa njima može da razgovara u svakom trenutku.
U poslednjih stotinu godina svet se umnogome izmenio i Vuko je tim promenama svedočio. Svet se ubrzao, ali, kako kaže, promene ga nisu iznenadile. Kada je odrastao, postojao je samo jedan telefon u opštini, a danas promišlja i o veštačkoj inteligenciji.
"Ja sam po vokaciji pripadnik materijalističke filozofije, razvoj proizvodnih snaga dovodi do menjanja društvenih odnosa. Kada sam išao u gimnaziju, u opštini koja obuhvata sedam sela bio je jedan telefon, ne znam da li je troje ljudi imalo sat, vreme smo računali po petlovima. Posle Drugog svetskog rata sve se ubrzalo, pogotovo danas, pa pričamo i o veštačkoj inteligenciji. Iako sam u ovim godinama, tintara mi je zdrava, pa razmišljam šta posle toga, jer svaka pojava ima i negativnu stranu. Kako će, recimo, to što deca mogu da se obrazuju i od kuće, uticati na njihov razvoj, kakvo će društveno biće postati? Danas se nađem sa prijateljem, a on gleda u telefon, šta će sve to da donese?", pita se Vuko u svojoj stotoj godini.
Vuka je život vodio na razna mesta, nekada je to bio ishod okolnosti koje nisu nužno bile njegova želja. No, dočekao je i da bude turista, zahvaljujući deci proputovao je i Rusiju, Kinu, Veliku Britaniju, Ameriku.
Na pitanje da li postoji neka pesma koja bi mogla da opiše njegov život, da bude muzička podloga onoga kroz šta je prošao, Vuko sa osmehom odgovara da je on Crnogorac, a da su oni "antimuzičari".
"Ali volim našu poeziju. I dan-danas razmišljam o onom 'ostajte ovde, sunce tuđeg neba...' i divim se tome, ali istovremeno se pitam i da li je to tako, jer ne bismo onda imali Teslu, Milankovića, Pupina. Dolazim do jednog nerazmrsivog čvora. Pozvao bih se i na Njegoša, 'sv'jet je ovaj tirjan tirjaninu', dakle suprotnosti, sukob, pa tu dolazimo i do Marksa koji kaže da, opet, bez suprotnosti ne bi bilo ni razvoja", objašnjava sagovornik 021.rs.
Na kraju priče, u danu svog stotog rođendana, Vuko kaže da je život - lep.
"Život je lep, ali to je relativna stvar, šta je lepo? Ne samo za mene, već za svakog čoveka? Ipak, mislim da je život lep ako čovek iza sebe ostavi porod, ako ga je vaspitao da ne budu kriminalci, već da pošteno zarađuju svoj hleb. I naravno, ako ima neki tolerantan odnos prema okolini u kojoj se nalazi, bilo da je to komšiluk ili radno mesto. To je lepota života", zaključuje Vuko Šćekić.
.jpg "Otac jednog od tinejdžera koje su pretukli huligani u Novom Sadu: Ovo je postalo Divlji zapad")
.jpg "Sanacija klizišta između Karlovaca i Petrovaradina: Izrada drenažnog sistema i potporne konstrukcije")
Komentari 2
Skala
Pi
Komentari čitalaca na objavljene vesti nisu stavovi redakcije portala 021 i predstavljaju privatno mišljenje anonimnog autora.
Redakcija 021 zadržava pravo izbora i modifikacije pristiglih komentara i nema nikakvu obavezu obrazlaganja svojih odluka.
Ukoliko je vaše mišljenje napisano bez gramatičkih i pravopisnih grešaka imaće veće šanse da bude objavljeno. Komentare pisane velikim slovima u većini slučajeva ne objavljujemo.
Pisanje komentara je ograničeno na 1.500 karaktera.
Napiši komentar