Ko mu dođe taj Teodor Grbić?

Na njegovoj kući, u Grčkoškolskoj Ulici broj 4, stoji veliki natpis "Teodor Grbić", koji privlači pažnju brojnih prolaznika, neupućenih u istorijat ovog zdanja.

Mnogi mlađi Novosađani ne znaju da je na ovom mestu do pre tridesetak godina postojala najprestižnija krojačka radnja u centru, koju je dvadesetih godina prošlog veka otvorila porodica Grbić. Peti po redu Teodor priča da je to bilo zlatno doba malih zanatskih radnji po kojima je Novi Sad bio prepoznatljiv.

"Čuvena krojačka radnja mojih predaka je postojala od 1929. godine i važila je za najbolju u gradu. Kod nas su se oblačili svi viđeniji Novosađani, a dolazili su i neki ambasadori iz Beograda kako bi kupili baš naše sakoe. Kada se moj otac razboleo i prestao da radi, industrijalizacija je već finansijski pregazila zanatlije, pa je tako sa kovačima i berberima, propao i naš posao", prepričava Grbić.

Krojač - a šta drugo…

Iako je stari Teodor IV, zbog novonastalih okolnosti, zahtevao od svog sina da završi fakultet i sreću potraži u drugom zanimanju, ipak ga je naučio porodičnom zanatu krojača. Naš sagovornik, iako se bavi sasvim drugim pozivom, i dalje ponekad sašije komad garderobe, na koji stavi stare "ševrone", oznake sa obeležjem radnje Grbića. U međuvremenu, naslednik Teodora seniora dobio je i muškog potomka, koji sada ima 17 godina, a u školskom dnevniku je ubeleženo dobro poznato ime - Teodor Grbić.

Ovaj aktuelni, peti, objašnjava nam poreklo imena koje se provlači vekovima u porodičnoj lozi. "U 19. veku harale su bolesti od kojih je mnogo sveta umiralo, zbog čega su ljudi na sve načine pokušavali da zadrže trag da su njihovi preci postojali. Tako je prvi Teodor i svog sina nazvao po sebi, što je tradicija koju je moja porodica nastavila do dana današnjeg. Velika želja mog oca koju sam ispunio bila je da dobijem muško dete, kako bismo nastavili taj niz. Ako mi sin bude imao muškog potomka, naravno da će i on biti Teodor", kaže naslednik novosadske dinastije Grbića.

Mesto radnje - kafić

Krojačka radnja Teodora G. je 1983. godine pretvorena u ugostiteljski objekat, pa je umesto legendarne šnajdernice, prostor u Grčkoškolskoj 4 postao legendarni kafić - poznati "DB". Lokal je od tada promenio nekoliko zakupaca i naziva, ali je unutrašnji izgled ostao isti. Prepoznatljivi mali separei su zapravo ostaci nekadašnjih krojačkih polica na kojima su visili sakoi i kaputi koje su nosili Novosađani od stila.

Teodor priča da su na mestu gde gosti sada ležerno ispijaju kafu i pivo nekada stajali teški ofingeri koji su služili da odela skrojena Grbićevskim makazama dobiju gospodsku formu koja će “i od nekog debeljuce napraviti novosadskog šmekera”. Iz inspekcije ga nisu zvali da plati komunalnu taksu za reklamu, što zapravo čuveni znak u modernom vremenu predstavlja. Na pitanje šta bi radio kad bi mu na hrpu računa nabacili i taj namet, Teodor se mršti: "Skinuo bih ga, dabome. Tradicija ne može da se takmiči sa finansijskim opterećenjima današnjeg društva, džabe joj", do kraja je iskren ponosni predstavnik stare novosadske loze. (Miodrag Sovilj - miodrag@021.rs)