Obeleženo 14 godina od početka NATO bombardovanja

Delegacije Grada Novog Sada, garnizona Novi Sad, ORVS Grada Novog Sada, SUBNOR Novi Sad i porodica poginulih pripadnika Vojske Srbije danas su položili vence povodom obeležavanja 24. marta - Dana sećanja na poginule u NATO bombardovanju.

- Nikada ne smemo zaboraviti na nedužne žrtve, a sećanje na njih treba da nas opominje na to da moramo voditi politiku mira i otvorenog dijaloga promovišući i uvažavajući najviše humanističke vrednosti. Moramo svi zajedno raditi na stvaranju sveta u kojem neće biti ratova, gde će ljudi moći da uživaju u slobodi, i da ostvare svoja ljudska prava u najvišoj meri. Borba za prave ciljeve nije laka, ona je dugotrajna i zahteva upornost i istrajnost i u trenucima kada je najteže. Ali takva borba jedina je prava, i može da učini ovo društvo humanijim i boljim za život svih nas - rekao je na komemoraciji gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević.

Prvog dana bombardovanja bombe su pale na centar za policijsku obuku na Klisi i na kasarnu Majevica kraj Novog naselja i Detelinare. Prva žrtva u Novom Sadu bio je Oleg Nasov koji je stradao u bombardovanju Varadinskog mosta 1. aprila.

Napadi na Srbiju i Crnu Goru su trajali 11 nedelja i u njima je, prema procenama iz različitih izvora, poginulo između 1.200 i 2.500 ljudi. U bombardovanjima teško su oštećeni infrastruktura, privredni objekti, škole, zdravstvene ustanove, medijske kuće, spomenici kulture...

Za 78 dana koliko je trajalo bombardovanje poginuo je 1.031 pripadnik vojske i srpske policije, a teže i lakše ranjeno oko 6.000 civila, među njima 2.700 dece. Ranjena su 5.173 vojnika i policajca, a desetak osoba se i dalje vode kao nestali.

Ukupna materijalna šteta procenjena je na više deseta milijardi dolara. Ratni gubici NATO u ljudstvu i tehnici nikada nisu obelodanjeni.

Odluka o bombardovanju tadašnje SRJ doneta je, prvi put u istoriji, bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, a naredbu je tadašnjem komandantu savezničkih snaga, američkom generalu Vesliju Klarku izdao generalni sekretar NATO Havijer Solana. Klark je docnije u knjizi "Moderno ratovanje" napisao da je planiranje vazdušne operacije NATO protiv SRJ  intenzivirano sredinom juna 1998. već i da je završeno krajem avgusta te godine.

SRJ je napadnuta pod izgovorom da je krivac za neuspeh pregovora u Rambujeu i Parizu o budućem statusu pokrajine Kosovo i Metohija. Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, koja je predložila da snage Ujedinjenih nacija nadgledaju mirovno rešenje sukoba na Kosovu, NATO je 24. marta 1999. u 19.45 časova započeo vazdušne udare krstarećim raketama i avijacijom, na više područja Srbije i Crne Gore.

U bombardovanju je uništeno i oštećeno 25.000 stambenih objekata, onesposobljeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara pruga. Oštećeno je 14 aerodroma, 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 dečjih vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je 38 razoreno. Uništena je trećina elektroenergetskog kapaciteta zemlje, bombardovane su dve rafinerije u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO su upotrebile i takozvane grafitne bombe za onesposobljavanje elektroenergetskog sistema.

Posle više diplomatskih pritisaka, bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. da bi tri dana potom počelo povlačenje snaga SRJ sa Kosova i Metohije.